Dušan Kovačević

[Lada]

Kada se govori o Dušanu Kovačeviću, dramskom piscu, može se slobodno reći i to da je on naš savremeni Nušić. Napisao je više dramskih djela sa komičnim sadržajima u kojima je prisutna i grotesknost, odnosno prisustvo smiješnog i krajnje ozbiljnog, lijepog i ružnog, stilizovanog i vrlo primitivnog (ponašanja), tradicionalnog i skorojevićkog. Tako slika društvene stvarnosti i tekućeg života biva ne samo jako prepoznatljiva nego i potpunija i kompleksnija. U njegovim ostvarenjima brišu se oštre žanrovske razlike i dolazi do preplitanja komedije karaktera, komedije naravi, farse i drame u užem smislu, uostalom kao što je isprepleten sam život.

 

[Lada]

Dušan Kovačević je rođen 12. jula 1948. godine u Mrđenovcu pored Šapca. Osnovnu školu je završio u Šapcu, a gimnaziju u Novom Sadu 1968. godine. Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju je studirao u Beogradu; diplomirao je na odseku Dramaturgije 1973. godine.

Od 1973. godine je član Udruženja književnika Srbije. Od 1973. do 1978. godine radi kao dramaturg za Dramski program TV Beograd. U periodu između 1986—1988. godine radi kao docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od 1998. godine je direktor Zvezdara teatra u Beogradu.

Živi i radi kao profesionalni pisac u Beogradu. Oktobra 2000. godine izabran je za dopisnog člana SANU.

 

[Lada]

ROMAN:
Bila jednom jedna zemlja.


DRAME:
Maratonci trče počasni krug, Radovan Treći (1973), Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću (1976), Proleće u januaru, Svemirski zmaj (delo za decu u stihu) (1977), Limunacija na selu (1978), Sabirni centar (1982), Balkanski špijun (1983), Sveti Georgije ubiva aždahu (1986), Klaustrofobična komedija (1987), Profesionalac (1990), Urnebesna tragedija (1991), Lari Tompson-tragedija jedne mladosti (1996), Kontejner sa pet zvezdica (1999), Doktor Šuster (2001).

Režirao je u praizvedbi, u Zvezdara teatru svoje pozorišne komade: Klaustrofobična komedija, Profesionalac, Urnebesna tragedija, Lari Tompson, Kontejner sa pet zvezdica i Doktor Šuster.

Drame Dušana Kovačevića igrane su u pozorištima u istočnoj i zapadnoj Evropi,Velikoj Britaniji, SAD, Kanadi, Iranu.


RADIO DRAME:
828 kilometara severno od prve varoši (1970) i Bio čovek (1970).

Drame Dušana Kovačevića igrane su u pozorištima u istočnoj i zapadnoj Evropi, Velikoj Britaniji, SAD i Kanadi. Samo u beogradskim profesionalnim pozorištima odigrano je preko 2.500 predstava koje je gladalo preko 1,5 milion gledalaca.

Sve njegove drame rađene za pozorišta emitovane su mnogo puta na televiziji, kao snimci pozorišnih predstava ili kao predstave adaptirane za televiziju.

Drame su mu prevođene na:
nemački, engleski, francuski, talijanski, ruski, češki, slovački, grčki, poljski, makedonski, švedski, finski, mađarski, rumunski, bugarski, kineski, slovenački, persijski, turski, katalonski, španski.

Njegove drame (Radovan Treći, Profesionalac, Klaustrofobična komedija) i filmovi (Maratonci, Balkanski Špijun, Sabirni centar, Podzemlje, Urnebesna tragedija) doživeli su veliki broj video izdanja.

 

[Lada]

PISAC FILMSKIH SCENARIJA:
Beštije (1976, režija Ž. Nikolić), Poseban tretman (1978, režija G. Paskaljević), Ko to tamo peva (1980, režija S. Sijan), Maratonci trče počasni krug (1981, režija S. Sijan), Balkanski špijun (1984, režija D. Kovačević i B. Nikolić), Sabirni centar (1990, režija G. Marković), Podzemlje (1995, režija E. Kusturica), Urnebesna tragedija (1995, režija G. Marković) i Profesionalac (2003, režija D. Kovačević).


ZA TELEVIZIJU JE NAPISAO TV DRAME I ORIGINALNA SCENARIJA:
Povratak lopova(1974), Dvosobna kafana(1975), Zvezdana prašina(1976);


TV SERIJE:
Čardak i na nebu i na zemlji, 13 epizoda po 45 minuta (1976), Bila jednom jedna zemlja, 6 epizoda po 60 minuta (1995),


NAGRADE:
Dušan Kovačević je nagrađen mnogim profesionalnim, pozorišnim i filmskin nagradama u zemlji; između ostalih to su: četiri Sterijine nagrade i Sterijina nagrada grada Vršca za najbolju komediju, dve Nagrade Branko Ćopić, Nagrada Joakim Vujić, nagrada Miloš Crnjanski, Nagrada Marin Držić, Oktobarska nagrada Beograda, dve Zlatne arene, Nagrada Vjekoslav Afrić, Stjepan Mitrov Ljubiša, Grad teatar Budva i druge.

Dobitnik je mnogih međunarodnih nagrada: dva Gran Prija za scenarija filmova Balkanski špijun i Profesionalac na Filmskom festivalu u Monteralu, Nagrade međunarodnog žirija kritike za najbolji film — FIPRESCI, u Monteralu za Profesionalca, Nagrade za najbolji scenario i najbolji film na Međunarodnom festivalu u Vijaređu, takođe za Profesionalca, Scenario za Profesionalca bio je nominovan među 6 najboljih evropskih scenarija za 2003. od strane EFA (Evropske Filmske Akademije) u Berlinu, Čaplinove nagrade u Veveju za film Ko to tamo peva, Prve nagrade na TV festivalu u Kanu, Zlatne palme na Kanskom festivalu za Podzemlje, zatim nagrada filmskih festivala u Valensiji, Marseju, Beču, u Nemačkoj, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj i drugim.

Film "Ko to tamo peva" proglašen je za najbolji film jugoslovenske kinematografije nastao od 1945—1995.


KURIOZITETI:
"Sveti Georgije ubiva azdahu" izveden je u Grčkom Nacionalnom teatru u Atini u februaru 1995.godine kao prvi ikad izveden srpski komad u Grčkoj.

"Profesionalac" je igran u 33 inostrana pozorišta, pa i u prestižnom pariskom Theatre de la Ville u januaru 2004. godine, a 1995. je izveden na Brodveju u Njujorku.

Komad "Lari Tompson-tragedija jedne mladosti" izveden je 1998. na njujorškom festivalu i kao najbolja predstava festivala prikazan je u zgradi OUN za ambasadore u UN. Ta drama je u januaru 2005. godine imala premijeru na Novom Zelandu, a "Profesionalac" je u prevodu na katalonski jezik bio premijerno izveden u aprilu 2005. godine, u Nacionalnom teatru Katalonije u Barceloni.

Inače, drame Dušana Kovačevića odigrane su u preko 80 inostranih pozorišta.

Knjigu "Meda peva bluz" napisao je 2004. godine.—

Filmovi Dušana Kovačevića prikazivani su u mnogim zemljama sveta i na mnogim filmskim festivalima.

Knjige sa Dušanovim dramama objavljene su u mnogim izdanjima u našoj zemlji kao i u inostranstvu.

 

[Lada]

Dušan Kovačević je pažljiv i osjećajan svjedok vremena, slušalac i posmatrač sa izvanrednim darom za uočavanje i prepoznavanje suština koje se kriju u detaljima, majstor u svom dramaturškom zanatu i čudotvorac u jeziku.

Dušan Kovačević ne piše da bi se narugao i da bi ismijao, nego da bi opomenuo i upozorio. Njegove teme nisu slabi karakteri i vodviljska svakodnevnica nego ideologija koja takve karaktere i takvu svakodnevnicu proizvodi. Pozorište je tu samo način da se progovori odmah i glasno, ali publika kojoj se obraća nije samo ona sa pozorišnom ulaznicom. Dramski tekstovi Dušana Kovačevića su literatura u najboljem smislu te rijeći!

Poređenja u Klaustrofobičnoj komediji: "klati se kao upijač", "drži pištolj kao da njime osvetljava put", "pojača ton kao da povećava dozu leka za smirenje", "stoji kao sopstveni spomenik", "glavu prihvati šakama kao da je tuđa", "uhvati se za stolicu kao da je u sudnici", "s vremena na vreme uzdahne kao da godinama nije disala", "skida joj s ramena ćebe kao impresario u cirkusu", "stoji ukočena kao da je naga", "širi ruke kao da prikuplja živinu", "pridržavajući joj glavu kao šakama da je zahvatio malo vode", "pridržava glavu kao usnuli putnik na železničkoj stanici", "čupka špenadle iz košulje kao da čisti koštunjavu ribu", "gleda dobričinu kao malo priviđenje iz zimskih seoskih priča", "prvo polako, kao da hoda po tanušnoj površini leda, obiđe sto", "stoji skamenjen, raširenih ruku, kao strašilo za ptice"... Sasvim obični scenski pokreti ovim efektnim poređenjima napuštaju scenu: Kovačević nas upozorava da, osim pozorišta, postoji nešto važnije. Život.

Nenad Veličković

 

[Lada]

KAZIVANJA
Dušan Kovačević, dramski pisac


ZBOGOM ŽIVOTU STRAVE I UŽASA

Kad bi bilo sreće da već sledećeg meseca krenemo nekim novim putem, ja bih sa zadovoljstvom pisao vodvilje o ljubavniku koji se usled iznenadnog povratka muža skriva u ormaru. To bi, ujedno, značilo i početak građanskog života na ovim prostorima. Tako bi Srbi imali očajnu literaturu, ali konačno bi živeli kao sav normalan građanski svet. Po tu cenu bih pristao da viđe ne pišem drame strave i užasa i da mi nestane inspiracije iz života.

Poslednjih meseci, pisac Dusan Kovacevic (52) je zamrznuo svoju ulogu pisca. Radi pre svega kao upravnik pozorista "Zvezdara", ali to nije razlog sto ne pise autor komada "Maratonci", "Radovan III", "Sveti Georgije ubiva azdahu", "Lari Tompson" "Urnebesna tragedija", "Profesionalac", "Kontejner sa pet zvezdica"... Otkad je pocela predizborna kampanja u Srbiji, Kovacevic krstari sirom Srbije kao clan grupe G 17 dajuci svesrdnu pomoc Demokratskoj opoziciji Srbije (DOS) i njenom predsednickom kandidatu Vojislavu Kostunici.

U "Profesionalcu", komadu koji se u "Zvezdara" teatru igra vise od deset godina, ima jedna recenica koju izgovara glumac Danilo Bata Stojkovic. On, naime, citira nekog Beogradjanina koji kaze: "Ja nisam komunista, i ne smem da lazem". Dusan Kovacevic kaze da je ovu recenicu uzeo od svog dugogodisnjeg prijatelja, inzenjera Joce Mandica, zakletog antikomuniste. I u maniru svog prijatelja dodaje: "Od komunista vise lazu samo socijalisti. Jer, kod njih nikada ne moze da bude 2 plus 2 jednako 4, vec moze da bude svako broj za koji se oni dogovore unutar svoje partije, ali istine ne sme da bude nikako." Na primedbu da je sigurno veoma zanimljivo biti pisac u ovakvoj zemlji, Dusan Kovacevic odgovara:

"Mi vec 55 godina zivimo u falsifikovanoj istoriji. Mozda ce neko reci da u istoriji to nije dug period, ali treba shvatiti da je to 55 generacija koje su unistene jednim sistemom. Nas zivot je na granici realnog i moguceg. Tako da se covek pita da li je tacno da nam se sve to dogodilo na kraju 20. veka u zemlji koja je do juce licila na normalnu zemlju.

Nekim piscima u nekim normalnim zemljama ne bi na pamet palo da izmisljaju ono sto se kod nas dogodilo za poslednjih desetak godina i sto nam se i dalje dogadja. Da smo mi Srbi nekakav normalan narod, ne bismo preziveli istoriju kakvu smo imali. Ovaj eksperiment koji je nad nama vrsen iznutra, ali delom i spolja, ni jedan normalan narod ne bi preziveo. Medjutim, mi zaista imamo izuzetnu vitalnost, iako i to pocinje da se urusava. Sve je vise bolesnih ljudi, javljaju se iznenada neke bolesti, ali i ljudi iznenada nestaju. Medjutim, i to nije bas tako neocekivano. To je posledica desetogodisnje vladavine ovog satrapa koji je uveo cetvrti stepen poredjenja. Postoji los, gori i najgori. A kod nas je vec deset godina prisutan onaj cetvrti stepen resavanja stvari koji niko normalan ne moze da predvidi. Uvek su najgore situacije razresavane na nacin koji niko nije mogao ni da nasluti. To je taj, samo nas cetvrti stepen koji valjda u ovom trenutku ne postoji vise nigde u svetu."

Za Dusana Kovacevica su ovi izbori pitanje "biti il' ne biti" i to ovako objasnjava:

"Moramo pokusati da 24. septembra na miran i relativno demokratski nacin premostimo tragediju koja se navlaci nad ovu zemlju. Naravno, uslovi za to nece biti ni priblizno kao u normalnim zemljama, ali mi moramo da izadjemo na izbore jer svaka druga opcija do demokratskih promena moze da bude pogubna. Mnogi ljudi se boje i to je iracionalni strah koji podseca na one japanske ptice koje se drze po kavezima zato sto slute zemljotres. Ovi izbori su mogucnost da iz sveta komunizma, iz Brozove zaostavstine vladavine zemljom, napravimo veliki korak ka demokratiji. Zbog svih ovih mladih ljudi koji jos uvek setaju po ovoj nasoj zemlji, moramo uciniti sve sto je u nasoj moci da na izborima izvedemo Srbiju iz kazamata u slobodan svet."

Ako se dogodi to sto prizeljkuje, o cemu ce onda pisati Dusan Kovacevic? Njegove drame su sazdane upravo na anatomiji raznih tragedija koje su se dogadjale Srbima tokom njihove novije istorije? Na to pitanje, on odgovara:

"Na ovim prostorima je sjajno biti novinar uzasa i pisac strasnih drama. Nemate sta da izmisljate vec jednostavno sednete i prepisujete zivot. Gledate kroz prozor i pisete sta se napolju dogadja. Nasa literatura je danas, uz sve zabrane i cenzure, jedna od boljih u Evropi. Uz sve zabrane i cenzure, nas film svuda osvaja nagrade, jer ljudi gledaju i ne veruju. To nije naucna fantastika, to je nas zivot. Kad bi bilo srece da vec sledeceg meseca krenemo nekim novim putem, ja bih sa zadovoljstvom pisao vodvilje o ljubavniku koji se usled iznenadnog povratka muza skriva u ormaru. To bi, ujedno, znacilo i pocetak gradjanskog zivota na ovim prostorima. Tako bi Srbi imali ocajnu litearaturu, ali konacno bi ziveli kao sav normalan gradjanski svet. Po tu cenu bih pristao da vise ne pisem drame strave i uzasa i da mi nestane inspiracije iz zivota."

Radmila Stanković | 23.09.2000. | news.beograd

 

[Nikita Kulganov]

 

[Ната Ли]

Inspiraciju da napiše “Balkanskog špijuna” Kovačević je dobio kada je bio na putu u Americi.


– Tada sam prvi put leteo, a nisam leteo do 32. godine. Bio sam ubeđen da će avion u koji ja uđem pasti. Ja ne verujem uopšte da avion leti po svim onim pravilima. Avion mora da ima krila da bi privukao ljude da uđu unutra. Mora da ima motor i mora da ima pilota. Inače, to ništa ne važi. Ja imam celu teoriju o tome: Avion leti na energiji ljudi koji žele da ne padnu. I onda me užasno nervira kad neko zaspi, jer ti moraš da držiš avion. I ti ljudi koji drže avion, oni ga održavaju u vazduhu.

A pre nego što je trebalo da otputuje u Ameriku, pisca je posetio inspektor policije. Na kraju razgovora, ostavio mu je vizitkartu i stvorio neprijatan osećaj koji je bio dovoljan da ga inspiriše na stvaranje novog komada.

– Dok putujem, ja razmišljam o tome šta bi se desilo čoveku koji ima osećaj krivice. Šta bi se desilo nekome ko ima dosije. Šta bi se desilo nekome ko je bio u policiji. Šta bi se desilo nekome ko se plaši. Šta bi se desilo čoveku koji želi da radi za njih, jer to je poziv na saradnju.

– Kada sam se vratio sa puta, čeka me brat i kaže: ‘Hajde kod mene, nećeš moći odmah u stan. Stan je obijen i plombiran. Mora da dođe policija da pronađe tragove’. Dolazi policija, ne nalazi da je išta ozbiljno ukradeno. Nestao mi je samo jedan sat, mnogo vredan, i popili su mi skoro celu flašu viskija. Samo su mi ispreturali neke tekstove samo. I tako počinje ‘Balkanski špijun’. Pozovu čoveka na razgovor, on se uplaši. Da bi dokazao da je lojalan, počinje da radi ono što ne treba da radi.