Душан Јакшић један од родоначелника наших шансона и музике за заљубљене.
Душан Јакшић (Карловац, 5. јун 1927 — Београд, 17. децембар 2009), био је српски позоришни и филмски глумац и певач.
Одрастао је у Београду, где је прво студирао певање на Музичкој академији, а затим је прешао на Позоришну академију (данашњи ФДУ), где је и дипломирао у класи проф. Бојана Ступице.
Био је посвећен позоришту и музици радећи као драмски уметник, рецитатор, сценско-музички извођач, певач, композитор и текстописац. У позоришту је највише наступао у мјузиклима, а на естради као интерпретатор забавне музике, градских песама, руских и мађарских романси.
У домаћу забавну музику Душан Јакшић ушао је случајно. Бивши партизан, који је као 17-годишњак преживео фрку на Сремском фронту, хтео је пошто-пото да буде глумац, али како се у Београду још није отворила Позоришна академија, од 1946. до 1948. студирао је соло певање на Средњој музичкој школи. Музиком је већ тад био заражен Душанов старији брат Ђура Јакшић - доцније чувени диригент - коме је још професор у музичкој школи „Станковић", Модраг Васиљевић, оцењујући задатке прогнозирао: „Ти ћеш да једеш музикантски лебац". Тако је и било. Ђура је 1946. отишао на студије у Праг.
Док је Ђура студирао у Чешкој, код Јакшићевих је у Београд стигла тетка из Славоније, и, наравно, одмах питала за сестрића. „Шта студира у Прагу?" интересовала се. „Конзерваторијум". ,,А шта је то?". „Учи музику, да свира и диригује" објаснише тетки. „Ех, шта тај рат учини од деце!" одговори она разочарано.
У међувремену, Душан је стрпљиво издржавао теорију и праксу соло певања, и једва дочекао да се коначно отвори Позоришна академија. У друштву пријатеља умео је да запева, да пусти глас, али му ни на памет није падало да стане јавно пред микрофон. Напротив, чим је дипломирао добио је ангажман у Новом Саду, сањарећи о великој и узбудљивој каријери коју је почео улогама Павла Марића у „Покојнику", др Милера у „Дубоком плавом мору" и Пехеља у Зилахијевим „Пајацима". Живот у послератном Новом Саду Душан памти и као доба кад је кубурио с парама. Због мале плате у позоришту, почео је да пева народне песме на Радио-Новом Саду, по личном признању, не нарочито успешно. Али, 1954. успео је да пређе у Београдско драмско позориште уверен да је дефинитивно раскрстио с певањем и да су „даске које живот значе" једини капитал његове будућности.
„Једне вечери, било је то 1955. године - сећа се Јакшић у интервјуу ‘ТВ Ревији’ - отишао сам са Стојаном Дечермићем и његовим братом Богданом, новинаром, у клуб ‘Борбе’. Чини ми се да је било неко другарско вече. Сећам се, свирао је сектет Душка Радетића. Како сам песму одувек волео и како је моје друштво знало да ја певам, у неком тренутку расположења ја запевах ‘Ноћас нису сјале’. Песма је стизала песму и тако до јутра. Пред зору, Душко Радетић предложи да одемо у радио-станицу и да направимо снимак. То смо и учинили - после непроспаване ноћи снимисмо песму. Нешто касније настала је и плоча. У то време, некако, упознао сам се са младим композитором Жарком Петровићем: тако смо и песму ‘Све моје јесени су тужне’ снимили на плочу".
У тренутку кад је Душан Јакшић први пут јавно запевао на сцени Коларчевог универзитета, Београд се није могао похвалити великим интерпретаторским избором. Главни град је још славио Војина Поповића који је, без помпе, паковао кофере за Америку, али је он био изузетак у тим послератним временима која су још мирисала на партизанске маршеве и идеолошку чистоту. Практично, Душан је тад био сам - али су из анонимности, полако и сигурно, на површину испловљавали неки „нови" клинци: Мара Поповић, Олга Николић, Лола Новаковић, а нешто касније Аница Зубовић, Нада Кнежевић, Ђорђе Марјановић и Крста Петровић.
Већ 1957. „Политика" пише да је Јакшић „један од наших најбољих интерпретатора забавне музике" и додаје да су „романсе и шансоне његове најомиљеније песме, док му џез не лежи, јер он не одговара карактеру његовог гласа". Достојанственог држања, висок, елегантан, шармантан и образован - уз то сјајног гласа који је тадашњи млађи женски свет водио у класична еротска расположења, али све „нобл", на дистанци, као што је у то доба био ред - Душан Јакшић био је први шармер београдског музичког поднебља којем су се талентовани почетници, какав је био Ђорђе Марјановић, дивили и продавали студентски бон за будзашто само да чују свог идола.
Кад је од 1958. године кренуло доба фестивала, Душана ништа није могло да заустави. На „Опатији" је певао од 1958. до 1968, на „Београдском пролећу" освајао је награде као од шале, био је присутан свуда сем на Скопском фестивалу. Са ауторском песмом Јулијана" на „Опатији 61" освојио је три главне награде, на „Пролећу 64" с „Чергама" је запалио Југославију.
„Било је то време када су певачи добијали огромне количине песама из различитих крајева земље. Популарност певача вероватно није била већа од оне које данас појединци уживају, али чини ми се да је то била нека озбиљнија врста популарности. Забавна музика представљала је ипак некако једини ‘вентил’, јер тад није било много и толико различитих могућности забаве - сећао се Јакшић у разговору за ,ТВ Новости’ 1980. године. - Била су то писма обожавалаца, било је писама с различитим жељама, а било је такође и оних који су се и сами бавили певањем, компоновањем и писањем текста. Један од таквих био је Љубодраг Деспотовић из Фоче, писац чији ме је текст освојио. Погађате, биле су то ‘Черге’. Ступили смо у везу: обећао сам Деспотовићу да ћу компоновати музику за овај текст. Тако су настале ‘Черге’. На „Београдском пролећу 64" певали смо Живан Сарамандић и ја. Освојили смо прву награду, а ‘Черге’ су постале хит године...".
више
Душан Јакшић (Карловац, 5. јун 1927 — Београд, 17. децембар 2009), био је српски позоришни и филмски глумац и певач.
Одрастао је у Београду, где је прво студирао певање на Музичкој академији, а затим је прешао на Позоришну академију (данашњи ФДУ), где је и дипломирао у класи проф. Бојана Ступице.
Био је посвећен позоришту и музици радећи као драмски уметник, рецитатор, сценско-музички извођач, певач, композитор и текстописац. У позоришту је највише наступао у мјузиклима, а на естради као интерпретатор забавне музике, градских песама, руских и мађарских романси.
У домаћу забавну музику Душан Јакшић ушао је случајно. Бивши партизан, који је као 17-годишњак преживео фрку на Сремском фронту, хтео је пошто-пото да буде глумац, али како се у Београду још није отворила Позоришна академија, од 1946. до 1948. студирао је соло певање на Средњој музичкој школи. Музиком је већ тад био заражен Душанов старији брат Ђура Јакшић - доцније чувени диригент - коме је још професор у музичкој школи „Станковић", Модраг Васиљевић, оцењујући задатке прогнозирао: „Ти ћеш да једеш музикантски лебац". Тако је и било. Ђура је 1946. отишао на студије у Праг.
Док је Ђура студирао у Чешкој, код Јакшићевих је у Београд стигла тетка из Славоније, и, наравно, одмах питала за сестрића. „Шта студира у Прагу?" интересовала се. „Конзерваторијум". ,,А шта је то?". „Учи музику, да свира и диригује" објаснише тетки. „Ех, шта тај рат учини од деце!" одговори она разочарано.
У међувремену, Душан је стрпљиво издржавао теорију и праксу соло певања, и једва дочекао да се коначно отвори Позоришна академија. У друштву пријатеља умео је да запева, да пусти глас, али му ни на памет није падало да стане јавно пред микрофон. Напротив, чим је дипломирао добио је ангажман у Новом Саду, сањарећи о великој и узбудљивој каријери коју је почео улогама Павла Марића у „Покојнику", др Милера у „Дубоком плавом мору" и Пехеља у Зилахијевим „Пајацима". Живот у послератном Новом Саду Душан памти и као доба кад је кубурио с парама. Због мале плате у позоришту, почео је да пева народне песме на Радио-Новом Саду, по личном признању, не нарочито успешно. Али, 1954. успео је да пређе у Београдско драмско позориште уверен да је дефинитивно раскрстио с певањем и да су „даске које живот значе" једини капитал његове будућности.
„Једне вечери, било је то 1955. године - сећа се Јакшић у интервјуу ‘ТВ Ревији’ - отишао сам са Стојаном Дечермићем и његовим братом Богданом, новинаром, у клуб ‘Борбе’. Чини ми се да је било неко другарско вече. Сећам се, свирао је сектет Душка Радетића. Како сам песму одувек волео и како је моје друштво знало да ја певам, у неком тренутку расположења ја запевах ‘Ноћас нису сјале’. Песма је стизала песму и тако до јутра. Пред зору, Душко Радетић предложи да одемо у радио-станицу и да направимо снимак. То смо и учинили - после непроспаване ноћи снимисмо песму. Нешто касније настала је и плоча. У то време, некако, упознао сам се са младим композитором Жарком Петровићем: тако смо и песму ‘Све моје јесени су тужне’ снимили на плочу".
Већ 1957. „Политика" пише да је Јакшић „један од наших најбољих интерпретатора забавне музике" и додаје да су „романсе и шансоне његове најомиљеније песме, док му џез не лежи, јер он не одговара карактеру његовог гласа". Достојанственог држања, висок, елегантан, шармантан и образован - уз то сјајног гласа који је тадашњи млађи женски свет водио у класична еротска расположења, али све „нобл", на дистанци, као што је у то доба био ред - Душан Јакшић био је први шармер београдског музичког поднебља којем су се талентовани почетници, какав је био Ђорђе Марјановић, дивили и продавали студентски бон за будзашто само да чују свог идола.
Кад је од 1958. године кренуло доба фестивала, Душана ништа није могло да заустави. На „Опатији" је певао од 1958. до 1968, на „Београдском пролећу" освајао је награде као од шале, био је присутан свуда сем на Скопском фестивалу. Са ауторском песмом Јулијана" на „Опатији 61" освојио је три главне награде, на „Пролећу 64" с „Чергама" је запалио Југославију.
„Било је то време када су певачи добијали огромне количине песама из различитих крајева земље. Популарност певача вероватно није била већа од оне које данас појединци уживају, али чини ми се да је то била нека озбиљнија врста популарности. Забавна музика представљала је ипак некако једини ‘вентил’, јер тад није било много и толико различитих могућности забаве - сећао се Јакшић у разговору за ,ТВ Новости’ 1980. године. - Била су то писма обожавалаца, било је писама с различитим жељама, а било је такође и оних који су се и сами бавили певањем, компоновањем и писањем текста. Један од таквих био је Љубодраг Деспотовић из Фоче, писац чији ме је текст освојио. Погађате, биле су то ‘Черге’. Ступили смо у везу: обећао сам Деспотовићу да ћу компоновати музику за овај текст. Тако су настале ‘Черге’. На „Београдском пролећу 64" певали смо Живан Сарамандић и ја. Освојили смо прву награду, а ‘Черге’ су постале хит године...".
више
Poslednja izmena:
