DUŠA

(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)

DUŠA

Nedelja, dan bez sata. Oko 6 se probudih, te mi kroz san prođe misao „sad će Maca da dođe iz noćne“. Čuh nakon toga Mrkišu kako zavija ....znači stigao je. Utonuh u san. U 7,30 skočih iz sna, prosto izleteh, jer nema mog čoveka u krevetu. Šta se desilo? Mora da je nešto čim do sad nije legao. Vrata Makijeve sobe su zatvorena, još spava. Kad li će na posao? Samo obučem brzinski kućnu haljinu i trk dole, u prizemlje. Mrki i Mara skočiše sa svojih jastuka u hodniku pa za mnom.U prizemlju je sve mirno. Brzo u dvorište da vidim da li su kola tu. Nema ih, katanac nije na kapiji. Sinoć sam ga stavila, znači da je dolazio. Makijeva službena kola su tu. Samo počeh da trnem počev od ruku (uvek tako reagujem kada se uplašim) ali mi je pamet bistra, pribrana sam. Svašta mi prođe kroz glavu. Uzeh mobilni....odmah se javio, kao i uvek, jer mobilni mora biti kraj njega.
„Pa gde si ti?“
„Kako gde, pa na poslu“
„Pa ti nisi noćas radio?“
„Ne, radim dnevnu Maco. Pobrkala si vremena hahaha“
„Šta se smeješ bre.....uuuuuuuf...tako sam se uplašila jer te nema, nema kola....svašta sam pomislila.“
„Ajde, vraćaj se u krevet, preumorna si. Odmori danas“
“Ma kakav krevet, imam posla preko glave.“
“Onda kuvaj kafu i smiri se.“
„Dobro.......uuuuuuf......ćao“
„hahaha mogu da zamislim na šta si ličila“
„Ćaaaaoooooooo“

Pristavljam kafu a ono dvoje se muvaju oko mene zbunjeni mojim nestandardnim ustajanjem i jurnjavom. Psi osećaju.
Lagano, se smirujem. Maki silazi, psi potrčaše da ga isprate na posao.
Vraćaju se kod mene u letnju kuhinju. Danas smo ceo dan sami dušice moje. Mrki gura glavu u moje krilo, a Maruška skače preko njega. Počeše da se tuku od ljubomore. Pljesnuh rukama „napolje“ i oni izađoše. Kakvi blentavci. Nikako da nauče da se zajedno maze. Večito se koškaju, grizu, obaraju, umesto da oboje uživaju.
Mara se povlači na sprat, na svoj jastuk da spava. Mrki ostaje samnom. Oblačno je, hladnjikavo, a psi su meteoropate. Ipak, moj Mrki oka nije sklopio. Ni sekundu me nije ostavljao. Malo sam plevila, kopala, sitnila zemlju. Lopatica jaka, metalna, ona naprava, ne znam kako se zove, sa dva zupca za vađenje jedne biljke sa sve korenom, grabuljice iste takve metalne i jake (napravio mi muž da imam da se igram hahahah....kanticu nemam hahahaha) pa posejala travu i cveće. Svakog proleća presađujem travu, skidam sa ivica travnjaka i oko ruža čitave busenove sa sve korenom, pa popunjavam mesta koja su ostala prazna. Na nekima usitnim zemlju i posejem seme. Komšinica u šali kaže „Ljiljka kad je kući, vidiš samo glava dole duuupe gore, vazda nešto čeprka po zemlji hahaahah Ali je zato stvarno sve lepo“ I jeste tako. Zato je taj travnjak bio kao tepih i pored tri psa, mojih MMM. Prošlo proleće je bilo jedino kada nisam to radila jer sam bila potrebna svojim ljubavima i borbi u reali. Dok sam sve ispratila snaga mi je otišla a sa njom i volja. Nakon toga su došla ova dva voljena ugursuza koja su neodržavan travnjak uništila. Sve što se pravilno hrani živi, bilo loše ili dobro.....sve što gladuje, crkava, bilo dobro ili loše, pa tako i trava nije izuzetak. I sve traži brigu, negu i ljubav, i dobro i loše.
A ovo dvoje lajavih, Mrki, moj spasitelj i ja njegov, i Mara Opajdara. Maruška ne liči ni na Mazu ni na Mašu. Ona je prosto Mara, ali Mrki....moj divni pas, pa on je.....prosto osećam da je moja srodna duša. jednostavno, postoji nešto, ne znam šta. Nju nikada u razgovorima ne nazovemo Maza ili Maša, ali njega, vrlo često, svi mi, nazovemo Meš.
I tako, Marica ode da spava, jer oblačno je, a nemac osta da me u stopu prati. Legao bi na travu i posmatrao kako radim. Klečim na staroj cvetnoj mušemi koju ostavih za te hortikulturne svrhe. Samo on i ja i zemlja koja miriše, i seme koje znači stvaranje života....mir, tako blizak i mio i tako potreban nakon svih ovih meseci. Kada bih ustala da pomerim mušemu ili odem po nešto, ustajao bi i on i kaskao zamnom. S vremena na vreme bi došetao do mene i gurnuo mi njušku ispod brade da se mazimo. Zagrlim ga i prsti mi nestaju u mekoj dlaci. Dišemo par trenutaka skupa. Pričali smo....hahaha on je jedina osoba sa kojom sam pričala dok momci nisu stigli. Čekao me da se vratim iz radnje, ali se sklonio pod nadstrešnicu garaže. Kako sam ušla u ulicu, tako se pojavio na kapiji mašući repom. Moj divni pas. Pauza za cigaretu. Sedim u letnjoj kuhinji i on je tu...oči mu se sklapaju jer je oblačno i vreme mu je odavno da spava, ali ne odustaje, ne napušta me. Propinje se na zadnje noge i prednje mi stavlja preko butina gurajuću glavudžu da ga mazim. Bukvalno ceo njegov prednji trup je preko bojih butina, Zagrlim ga obema rukama, kao kad grlite osobu, i ljubnem. Velika je maza. Obraz naslonim na njegov vrat i tako zagrljeni dišemo skupa. Koji mir osećam. Ili sedne a prednje stavi na moje butine. Na dlanu mi leži njegov obraz, iskrivi glavu u stranu, i toliko opusti da mi ruka klone od težine. Jako je smešan kad sedi na zadnjim nogama (totalno neprimereno nemačkom ovčaru) a obe prednje stavi na moje noge. Izgleda kao veeeliki zec hahaha. To je video od Maruške, ali kad to uradi lakonoga bretonka izgleda sasvim normalno, a kad to uradi masivni Mrkiša sa 30-tak kila, e to izgleda smešno. To je naš način maženja. Jedini je problem što moram biti oprezna jer njegova nežnost baš i nije nežna hahaha. Ima još nešto što radimo samo nas dvoje. Kad je silno nežan, onda razjapi čeljust oko mog vrata, ali jako nežno.Nikada me nije ni ogrebao očnjacima. Maca kaže da će morati jednom da nas slika i da će to biti odlična fotografija jer izgleda kao da je krenuo da me zakolje hahahaha Zubi se belasaju, velika usta širom otvorena i u njima moj vrat, a ja se smejem. Moj divni pas. Uveče, kad sedim za kompom, eto njega. Prvo me jednom šapom mlatne nežno po butini, i kaže „ ej, stigao sam“ i već u sledećem sekundu je u mom naručju. Ako krenem šakom za mišem ili tastaturom ekspresno je njegova šapetina preko moje šake i povlači je prema kraju stola hahaha...kaže „ostavi, sad to, ja sam tu“ hahaha moj divni pas. Minut-dva maženja, plesnem rukama i kažem "mesto" i on odlazi da legne u hodnik. Samo dođe kad poželi da dišemo skupa.
Mara dotrčava. Probudila se lepojka. Odmah skače preko Mrkiše ne bi li došla do mojih ruku. Nepopravljiva je. On je hvata za kožu vrata i vuče...ona njega grize za nogu....počinje tučnjava....pljesak rukama i strogo „napolje“. Odlaze gurajući se, naravno, na vratima hahaha
Maruška primećuje promene na zemlji. Sve što sam uradila obilazi i naravno gazi. Pljesak rukama i stroga komanda je nateraju da elegantno odskakuće dalje vreteći bezrepim dupencetom praveći se luda hahah Inače je jako pametna ali i užasno tvrdoglavo uporna i velika je mazulja. Prerasla je krilo, ali i dalje joj je najveće zadovoljstvo da je tako mazim. Iako klizi, opusti se maksimalno Ništa joj ne smeta, spava u svim mogućim pozama što je karakteristično za bretonce samo da je tu, sa nama. Psi vas uče kako se daje i kako se uzima samo onoliko koliko vam treba, uče vas kako se zaslužuje poštovanje i kako se poštuje i pravilima, tačnosti, doslednosti, praštanju i nepraštanju, brizi, stabilnosti. Mnogo je znanja u životinjama, i mnogo ljubavi. A ljudi...pa, recimo da u tom smislu zaostaju.

Skuvah kafu. Oba psa leže kraj mojih nogu dok sedim na malom tremu. Znaju da se pije kafa i da je to pauza. Potpuna je tišina. Nema muzike, nema reči, komšiluk se ne čuje, samo tišina...i mir...i nebo obične sive boje....i ta zemlja što miriše, i ovaj lep oblačnjikav dan...rezak vazduh koji bistri mozak.....i tišina u mladim listovima ruža i belog jorgovana, proređenim busenovima trave....kamenje se sneno beli..poneki dah vetra zatalasa mir u duši ali duša u miru ostaje, samo se nasmeši.Najobičniji dan, ništa prelepo, ništa spektakularno, ništa starsno, ništa smešno...samo običan dan, čak i jako dosadan za većinu ljudi, a za mene u svojoj običnosti ekskluzivan. Tako prija ova nečujnost. Sklapam oči i čujem tišinu kako peva....Volim svoje tišine, volim svoja ćutanja jednako kao i svoje buke i verglanje, jer u svemu tome konstanta su moje ljubavi, dvonožne i četvoronožne, obične i neprocenjive.

Ovoj tekst je pisan pre otprilike tri nedelje. Nestandardnost naših poslova i radnih vremena ima svoju cenu. Danas je nastavak, samo što je subota, prelep, svetao dan takođe samotan i preko potreban. I tako, dok je ručak u rerni i još neki kučni poslovi urađeni, odmaram se radeći na oporavku travnjaka. Fontana žubori, sunce se igra, oba psa su kraj mene, tišina priča, i nekako mislim......mislim da se duša seli, dobra duša...i opet dođe tamo gde je bila i gde je istošću okružena....u svoje dvorište, jer samo isto sa istim može zato što zna kako sebe i drugu istost da hrani.

Mrki, štene koje je Maca našao u oglasima čim je Meš otišao od nas i koje sam spasla, a i on mene.....štene za koje nismo ni znali da li je nemački ovčar, bez papira, bez porekla, bez podataka, ali duše su nam se tad srele i nisam znala tad, ono što sad znam, da su se prepoznale...moj divni pas, i Mara, mazna prepametna opasnica

http://forum.krstarica.com/entry.php/36838-SAMO-%C5%BDIVOT

Mrki :heart: