Rollo May: "Kvaliteti kao sloboda, odgovornost, hrabrost, ljubav i unutrašnji integritet su idealni kvaliteti, nikad u potpunosti shvaćeni ni od koga, ali oni su psihološki cilj koji daje značenje našem pokretu ka integraciji."
*
Karen Horney: "Generalno, karakteristika pogoršanja moralnog integriteta je smanjena iskrenost i povišena egocentričnost. U vezi ovoga je interesantno pomenuti da je u Zen Budističkim spisima iskrenost izjednačena sa svesrdnošću, upućujući na isti zaključak do kojeg smo mi došli kliničkim posmatranjem – naime, da niko podeljen unutar sebe ne može biti potpuno iskren."
Karen Horney: "Želja za kreativnom osamljenošću ni u kojem slučaju nije neurotična; naprotiv, većina neurotičara ustukne pred njihovom unutrašnjom dubinom, tako da je nesposobnost konstruktivne osamljenosti sama po sebi znak neuroze."
Karen Horney: "Doživljavati konflikte upućeno, iako može biti veoma bolno, takodje može imati neprocenjivo preimućstvo. Što god se više suočavamo s našim konfliktima i tražimo naše vlastito rešenje, dobijamo više unutrašnje slobode i snage. Samo onda kada smo voljni da podnesemo glavni udar možemo se približiti idealu da budemo kapetani vlastitog broda. Lažni mir ukorenjen u unutrašnjoj otupelosti nije nešto na čemu se može zavideti. Sigurno je da će nas on napraviti slabim i lakim plenom bilo kakvog uticaja."
*
Harry Guntrip: "Možete zamisliti vašu svest kao pijanistu, a vaše telo kao klavir. Svaki drhtaj emocija, svako raspoloženje, svaka akcija izvođača ima efekat na instument, samo što je odnos između svesti i tela daleko intimniji nego odnos pijaniste i klavira. Svest i telo je jedna osoba i ništa se ne može desiti u vašim mislima i osećanjima a da se ne odrazi na vaše telo. To se zna iz svakodnevnog iskustva. Nervozni javni spiker ima suva usta, jer njegova nervoza afektira njegove pljuvačne žlezde. Mladić koji ide da pita šefa za povišicu ima mučan osećaj u stomaku, a njegovi nervi i mišići su napregnuti. Imate svađu, drhtite od emocija i dobijete glavobolju posle toga."
*
Emma Pierce: "Šizofreničari ne bi trebali gubiti nadu, već bi trebali znati da dok njih 10 procenata imaju istoriju ove bolesti u familiji, 90 procenata nemaju."
Emma Pierce: "Nadam se da će tada svi razumeti da mentalna bolest nije neobična nesreća koja se spustila na nekoliko nesrećnih ljudi; da će svi razumeti da je – mentalni bolesnik – termin koji je dat onima od nas koji su se izgubili u krizi i kojima je uzelo ili uzima dugo vremena da iz nje izađu."
Emma Pierce: "Umno poremećeni nemaju – nešto – što ih čini ludima. Njima nedostaje ono što zdrave ljude čini zdravim. Njima nedostaje osećaj vrednosti i samovrednosti. Njima nedostaje osećaj jedinstva i harmonije s njima samima, s ljudima oko njih, s vasionom. Njima nedostaje osećaj smisla i svrhe u njihovom životu."
*
Darryl Reanny: "Evo šta je ludilo – krajnji ishod procesa izolacije kojim se ograđujemo od spoljašnjosti i povlačimo u unutrašnjost. To je mumifikacija ego ličnosti, završno samoubistvo kojim duša okamenjuje razočaranja. Za duševni poremećaj je karakteristično da individua prestaje da pravi izbore (zato duševno poremećeni kriminalci ne mogu biti osuđeni za njihove akcije pošto pravno nisu odgovorni za njih). Završna sudbina ega, krajnji pakao je biti zarobljen u jednoj realnosti, u jednoj osuđenoj, zamrznutoj vasioni iz koje nema izlaza."
***
Mentalne bolesti nisu uvek uzrokovane genima i organskim poremećajima. Često su kompleksnije. Ako se uzme u obzir činjenica da između svesti i tela postoji stalna interakcija, moguće je da produžena stresna situacija stvara uzrujano, panično, anksiozno mišljenje koje menja hemijsku ravnotežu u telu i mozgu ili dovodi do organskih poremećaja. Tako da je organski poremećaj posledica disfunkcionalne svesne aktivnosti, a ne njen uzrok.
Mentalne bolesti se ne bi smele neodgovorno i olako tretirati samo lekovima. Pogotovo, ako su pacijenti deca. Tretman lekovima nikada nije u potpunosti bezopasan. Ima štetne kontraindikacije. U nekim slučajevima lekovi jesu jedino rešenje. Ali, ne u svim. Zato se sa sigurnošću treba utvrditi njihova efikasnost. Pored toga, treba se zapitati: koliko usmeravanje na lečenje lekovima ometa pronalasku drugačijeg, efikasnijeg metoda?
Dosta mentalnih bolesti nastaje kao posledica teških životnih okolnosti, odnosno nepravilne reakcije na stres i konflikte. Tome se treba posvetiti više pažnje. Lekovi su, u većini slučajeva, samo pomoćno sredstvo, a ne osnova lečenja. Uspešan metod je onaj kojim se uspe ostvari funkcionalnost bez daljnje upotrebe lekova. Takav metod ima uvid u funkcionisanje uma. Efikasan je i kao prevencija. Daje instrukcije šta treba činiti i kako se treba ponašati da bi se očuvalo mentalno zdravlje.
Mišljenje, samo po sebi, predstavlja stalnu aktivnost kojom se postiže razvoj. Promena je neminovnost. Ne može se izbeći. Ne menja se samo svet u kojem živimo nego i i mi. Spoljašnja zbivanja i nove činjenice zahtevaju da menjamo mišljenje i prevazilazimo stara uverenja novim, adekvatnijim.
Taj proces obično počne kao unutrašnje nezadovoljstvo koje se mora preispitati i razumeti da bi se napredovalo. Ukoliko se to ne čini nemir postaje kompleksniji jer se asimilara sa Polusvenim egom i otežava kontakt sa nadvsenim. Ponekad se takvo stanje nastoji izbeći spoljašnjom okupacijom. Dok psihički uravnotežena osoba pronalazi zadovoljstvo i u društvu i u kreativnoj osamljenosti, dotle ljudi koji izbegavaju dublju refleksiju ne vole biti sami.
Do teže psihičke krize dolazi kada se akumulira mnoštvo zabluda i predrasuda i kada se bol od potisnustih trauma ublažava alkoholom i narkoticima. To štetno utiče na mozak i sposobnost da se jasno i trezveno misli. Počne se sve više oslanjati na unutrašnju iskrivljenu sliku sveta, a sve manje obazirati na činjenice. Stvori se umišljena predstava o sebi i drugima. Nekom nerealna percepcija pomaže da opravdava nedostojne aktivnosti i zadržava visoko mišljenje o ličnim kvalitetima.
Medjutim, iskreirana fantazija i samoobmana je u stalnom sukobu sa objektivnošću. Zato interakcija sa okolinom postaje neprijatna, mučna i teška. Prisiljava ili da se raskrinka zabluda ili da se izoluje i povlači u svet fantazije. Ukoliko se odabere suočavanje sa zabludama pruža se mogućnost prevazilašenja krize. Ako se izabere izolacija i iracionalan način razmišljanja nastane još gore mentalno stanje.
Povremena osama je veoma korisna i blagotvorna. Omogući neposredniji kontakt s duhovnom dubinom i kreativnošću. Međutim, koda je u pitanju ozbiljan mentalni poremećaj izolacija ga učini gorim. Naročito kod osnaženog Polusvesnog ega koji može preplaviti um, pa dodje do delimičnog ili potpunog gubitka identiteta. Na primer, neko može misliti da je izuzetno značajan, da ima vezu sa vanzemaljcima, Kleopatrom, Isusom, da je reinkarnirani Napoleon itd. Identitet je osnova svesne funkcionalnosti. Kada se u potpunosti izgubi dodje do ludila.
*
Karen Horney: "Generalno, karakteristika pogoršanja moralnog integriteta je smanjena iskrenost i povišena egocentričnost. U vezi ovoga je interesantno pomenuti da je u Zen Budističkim spisima iskrenost izjednačena sa svesrdnošću, upućujući na isti zaključak do kojeg smo mi došli kliničkim posmatranjem – naime, da niko podeljen unutar sebe ne može biti potpuno iskren."
Karen Horney: "Želja za kreativnom osamljenošću ni u kojem slučaju nije neurotična; naprotiv, većina neurotičara ustukne pred njihovom unutrašnjom dubinom, tako da je nesposobnost konstruktivne osamljenosti sama po sebi znak neuroze."
Karen Horney: "Doživljavati konflikte upućeno, iako može biti veoma bolno, takodje može imati neprocenjivo preimućstvo. Što god se više suočavamo s našim konfliktima i tražimo naše vlastito rešenje, dobijamo više unutrašnje slobode i snage. Samo onda kada smo voljni da podnesemo glavni udar možemo se približiti idealu da budemo kapetani vlastitog broda. Lažni mir ukorenjen u unutrašnjoj otupelosti nije nešto na čemu se može zavideti. Sigurno je da će nas on napraviti slabim i lakim plenom bilo kakvog uticaja."
*
Harry Guntrip: "Možete zamisliti vašu svest kao pijanistu, a vaše telo kao klavir. Svaki drhtaj emocija, svako raspoloženje, svaka akcija izvođača ima efekat na instument, samo što je odnos između svesti i tela daleko intimniji nego odnos pijaniste i klavira. Svest i telo je jedna osoba i ništa se ne može desiti u vašim mislima i osećanjima a da se ne odrazi na vaše telo. To se zna iz svakodnevnog iskustva. Nervozni javni spiker ima suva usta, jer njegova nervoza afektira njegove pljuvačne žlezde. Mladić koji ide da pita šefa za povišicu ima mučan osećaj u stomaku, a njegovi nervi i mišići su napregnuti. Imate svađu, drhtite od emocija i dobijete glavobolju posle toga."
*
Emma Pierce: "Šizofreničari ne bi trebali gubiti nadu, već bi trebali znati da dok njih 10 procenata imaju istoriju ove bolesti u familiji, 90 procenata nemaju."
Emma Pierce: "Nadam se da će tada svi razumeti da mentalna bolest nije neobična nesreća koja se spustila na nekoliko nesrećnih ljudi; da će svi razumeti da je – mentalni bolesnik – termin koji je dat onima od nas koji su se izgubili u krizi i kojima je uzelo ili uzima dugo vremena da iz nje izađu."
Emma Pierce: "Umno poremećeni nemaju – nešto – što ih čini ludima. Njima nedostaje ono što zdrave ljude čini zdravim. Njima nedostaje osećaj vrednosti i samovrednosti. Njima nedostaje osećaj jedinstva i harmonije s njima samima, s ljudima oko njih, s vasionom. Njima nedostaje osećaj smisla i svrhe u njihovom životu."
*
Darryl Reanny: "Evo šta je ludilo – krajnji ishod procesa izolacije kojim se ograđujemo od spoljašnjosti i povlačimo u unutrašnjost. To je mumifikacija ego ličnosti, završno samoubistvo kojim duša okamenjuje razočaranja. Za duševni poremećaj je karakteristično da individua prestaje da pravi izbore (zato duševno poremećeni kriminalci ne mogu biti osuđeni za njihove akcije pošto pravno nisu odgovorni za njih). Završna sudbina ega, krajnji pakao je biti zarobljen u jednoj realnosti, u jednoj osuđenoj, zamrznutoj vasioni iz koje nema izlaza."
***
Mentalne bolesti nisu uvek uzrokovane genima i organskim poremećajima. Često su kompleksnije. Ako se uzme u obzir činjenica da između svesti i tela postoji stalna interakcija, moguće je da produžena stresna situacija stvara uzrujano, panično, anksiozno mišljenje koje menja hemijsku ravnotežu u telu i mozgu ili dovodi do organskih poremećaja. Tako da je organski poremećaj posledica disfunkcionalne svesne aktivnosti, a ne njen uzrok.
Mentalne bolesti se ne bi smele neodgovorno i olako tretirati samo lekovima. Pogotovo, ako su pacijenti deca. Tretman lekovima nikada nije u potpunosti bezopasan. Ima štetne kontraindikacije. U nekim slučajevima lekovi jesu jedino rešenje. Ali, ne u svim. Zato se sa sigurnošću treba utvrditi njihova efikasnost. Pored toga, treba se zapitati: koliko usmeravanje na lečenje lekovima ometa pronalasku drugačijeg, efikasnijeg metoda?
Dosta mentalnih bolesti nastaje kao posledica teških životnih okolnosti, odnosno nepravilne reakcije na stres i konflikte. Tome se treba posvetiti više pažnje. Lekovi su, u većini slučajeva, samo pomoćno sredstvo, a ne osnova lečenja. Uspešan metod je onaj kojim se uspe ostvari funkcionalnost bez daljnje upotrebe lekova. Takav metod ima uvid u funkcionisanje uma. Efikasan je i kao prevencija. Daje instrukcije šta treba činiti i kako se treba ponašati da bi se očuvalo mentalno zdravlje.
Mišljenje, samo po sebi, predstavlja stalnu aktivnost kojom se postiže razvoj. Promena je neminovnost. Ne može se izbeći. Ne menja se samo svet u kojem živimo nego i i mi. Spoljašnja zbivanja i nove činjenice zahtevaju da menjamo mišljenje i prevazilazimo stara uverenja novim, adekvatnijim.
Taj proces obično počne kao unutrašnje nezadovoljstvo koje se mora preispitati i razumeti da bi se napredovalo. Ukoliko se to ne čini nemir postaje kompleksniji jer se asimilara sa Polusvenim egom i otežava kontakt sa nadvsenim. Ponekad se takvo stanje nastoji izbeći spoljašnjom okupacijom. Dok psihički uravnotežena osoba pronalazi zadovoljstvo i u društvu i u kreativnoj osamljenosti, dotle ljudi koji izbegavaju dublju refleksiju ne vole biti sami.
Do teže psihičke krize dolazi kada se akumulira mnoštvo zabluda i predrasuda i kada se bol od potisnustih trauma ublažava alkoholom i narkoticima. To štetno utiče na mozak i sposobnost da se jasno i trezveno misli. Počne se sve više oslanjati na unutrašnju iskrivljenu sliku sveta, a sve manje obazirati na činjenice. Stvori se umišljena predstava o sebi i drugima. Nekom nerealna percepcija pomaže da opravdava nedostojne aktivnosti i zadržava visoko mišljenje o ličnim kvalitetima.
Medjutim, iskreirana fantazija i samoobmana je u stalnom sukobu sa objektivnošću. Zato interakcija sa okolinom postaje neprijatna, mučna i teška. Prisiljava ili da se raskrinka zabluda ili da se izoluje i povlači u svet fantazije. Ukoliko se odabere suočavanje sa zabludama pruža se mogućnost prevazilašenja krize. Ako se izabere izolacija i iracionalan način razmišljanja nastane još gore mentalno stanje.
Povremena osama je veoma korisna i blagotvorna. Omogući neposredniji kontakt s duhovnom dubinom i kreativnošću. Međutim, koda je u pitanju ozbiljan mentalni poremećaj izolacija ga učini gorim. Naročito kod osnaženog Polusvesnog ega koji može preplaviti um, pa dodje do delimičnog ili potpunog gubitka identiteta. Na primer, neko može misliti da je izuzetno značajan, da ima vezu sa vanzemaljcima, Kleopatrom, Isusom, da je reinkarnirani Napoleon itd. Identitet je osnova svesne funkcionalnosti. Kada se u potpunosti izgubi dodje do ludila.