Duhovni orjentiri

[Nina]

Ogledanje i ugledanje

Ma koliko se trudio da bude objektivan, čovek sebe ipak subjektivno vrednuje. Samospoznaja nije dovoljna, svako sebe sagledava i kroz oči drugih ljudi
Nije lako čoveku da sebe objektivno sagleda. Ma koliko se trudio da bude objektivan, on, ipak, sebe subjektivno vrednuje. Za sebe uvek ima neki izgovor.
Pogled njegovih telesnih očiju ide ka spoljnom svetu. Samo čistim duhovnim vidom čovek može sebe jasno da sagleda.

Duhovno uzvišeni ljudi znaju da smo uvek pred svevidećim okom.
Čovek uzrasta i sebe kao ličnost oblikuje ugledajući se na druge ljude. Najpre na one s kojima živi, a potom i na druge s kojima se sreće i od kojih želi nešto da nauči. Dete se donekle instinktivno, svesno ili nesvesno ugleda na roditelje, na jedno od njih ili na oba, a kada usvoji neki drugi vrednosni sistem, ono samo gradi svoj put. Ugledanje ne znači samo prihvatanje određenog modela ponašanja; nego i izbegavanje baš tog modela ponašanja koje ima pred očima. Otuda nisu retke situacije da su životni putevi roditelja i dece dijametralno različiti. Dešava se da se dete uspešnih roditelja nađe na stranputici – verovatno zato što se uplaši puta kojim bi trebalo proći, kojim su prošli roditelji njegovi. Ili biva da od roditelja s malim životnim prtljagom dete dosegne visine odakle će biti uzor drugoj deci, drugim ljudima.

I ovde od svakog čoveka zavisi na koga će se ugledati, i s kime će se ravnati.
Ako se porediš sa sličnim ili gorim od sebe, ti se tešiš i opravdavaš što si takav kakav jesi; ako se porediš s boljim i uspešnijim od sebe, onda pokazuješ želju da budeš bolji i uspešniji nego što jesi.Kao što se pronikla biljka i u pukotini stene bori da preživi, tako i čovek, kojeg su nametnute okolnosti i predodređeno naznačenje uputili da se bori s raznim iskušenjima, nastoji da se izbori za život. Jer, život daje čoveku priliku da se iskaže, da dobro od sebe učini, i da impuls životu dade i posle sebe u svetu ovome. U toj borbi, ukoliko je istrajan, čovek zadobija vrline, koje će ga osnažiti u borbi za više vrednosti.

 

[Nina]

 

[Nina]

Narodna poslovica kaže da se drvo na drvo naslanja, a čovek na čoveka oslanja. Oslanja se na iskustvo, znanje i snagu njegovu. Ugleda se čovek na čoveka. Pogledajmo kako se ugleda u oblačenju, vladanju, pojedinim radnjama, načinu života... Postaje to uobičajeni način života i vladanja.
Dobro je ako se čovek ugleda na one koji dobro čine, na bolje od sebe. Loše je i po čoveka i po društvo ako se ugleda na one koji loše čine; tada društvo u propast ide. Zato je odgovornost i na svakom čoveku i na društvu u celini da se stvara ambijent održanja i prosvetljenja.
Čovek se ugleda najpre na najbliže sebi, a onda, zavisno od duhovnog uzrasta, i na druge čije delo dušu njegovu pothranjuje. Pothranjuje apetitom u porodici ili od nekog drugog bližnjeg zadobijenim.Što viši čovek, to viši uzor njegov. Pokleklom čoveku najubedljivije odzvanja glas iz ponora. S takvim čovekom teškoće po društvo dolaze.

 

[Nina]

Ko najjače svetli je uzor

Od svakog čoveka koji dobro čini dobru se može naučiti. Oslušnimo reči velikih ljudi, koji su to postali zato što su učili od onih od kojih se imalo šta dobru naučiti. Uzmimo za primer Svetog vladiku Nikolaja, Svetog oca Justina i patrijarha Pavla, oni su otvoreno govorili da su mnogo šta naučili od našeg „običnog”, blagočestivog sveta. Svako ko je delom svojim doprineo nekom velikom delu, srazmerno delu svome, ugradio je sebe u večnost.
Ugleda se čovek na veće od sebe, ugleda na ljude koji su delom svojim zadobili oreol svetosti, ugleda se i na samoga Tvorca. Monah Toma Kempijski u 15. veku napisao je delo „O ugledanju na Hrista”, koje će posle Svetog pisma postati najviše izdavana knjiga na svetu. Govori činjenica da čovek ima potrebu da se ugleda na onoga ko najjače svetli. Dobro je i kad se ugleda na onoga ko od njega svetlost prima.

Duhovnim uzrastanjem čovek se prosvetljuje pa sam postaje svetlonosac