Само да отворим тему, јер ме прекида аутоматика.
Духовна транзиција и Мики Маус хришћанство - у Србији
- Začetnik teme Змај-Баћушка
- Datum pokretanja
- Poruka
- 869
Транзиција је почела кад су они „једни-те-исти-те-једни-те-...“ омркнули као другови а исти ти осванули – као нова господа. И ништа чудно. Најнормалније да си цео живот изиграво друга, а онда, покорно, на дугме или „дугменце“ од улоге друга, сад изиграваш неког господина. Нит си схватао шта је друг, нити сад знаш шта је господин. Мутљаг мутљага. Боранија бораније. Све површно и све лажно.
Ал то све још није штетно ни опасно, док не дође на поље духовности. Истине.
Истина не трпи лаж, и ко јој приђе са таквим, лажним покајањем (покајање – без покајања), као што кажу људи да (им) се дешавало, онда буде као нешто одвратно – избљувано из уста.
Нпр. стара четничка породица, страхоте претрпела, убиства, крађе, свакаква шиканирања од стане комуниста, и након „транзиције“ дође им некадашњи шеф удбе што их уцрно завио са литром ракије, да попију заједно и „забораве старе размирице“. То заиста делује социопатски и психопатски. Оно.. дођеш, силујеш, поизотимаш, убијеш.. опљачкаш.. тероришеш.. годинама.. и онда само дођеш, ненајављен ко и раније, ко да сте најбољи пријатељи и нормално и само кажеш „извини“.. и мислиш. Ето то је то. Ко да је покајање – тешка ствар. Јесам им реко „Извини“? Реко сам. Шта још оће?
А аплауза за такво „покајање“ – нигде.
Онда... прича седа старина, професор у пензији. Лалош са родословом. Није „бремзово“ комунисте ни онда, па ни сада. Венчо се у цркви – кад се то није смело. По цену свега. Сва правила – сво предање у кући сачувао. Не само слава, него још тога .. пууууно.
Каже... кад су се комунисти „као обрнули“... долазили проверени партијски кадрови што су прогањали цркву да убеђују верне како су они били најљући непријатељи комунизма. Понеки су убеђивали верне да су се „скроз преобратили“. Исто преко ноћи. Еј?! Ко да их људи не знају. Код нас у селу су сељаци морали да отерају апаратчика што се након транзиције нашо у првим редовима Литије. Рекли му само: „Није ти ту место. Одлази.“ А био упоран апаратчик. Ал сељаци упорнији. Није ти село – телевизија – да можеш да кажеш шта ти бубне на памет, и останеш жив и то ти постане „новонормално“ и „нова реалност“.
А народ? Како су се (и како се и данас) понашају Титови пионири у цркви?
Прича старина. Каже... дођемо ти ми тако о свечару, у цркви мало народа, а сто препун жита за освештање. Попа покорно освешта све, ја га питам.. „а ди су ти ови људи чије је ово жито?“ Он се још и увреди што га питам тако нешто. А ти људи чекају испред цркве, причају, док попа „не заврши оно своје“. Завршила се Литургија, нагрнули да покупе своја „жита“, кад... један мали пита „Где је мој Мики Маус?“. Сви у чуду. Други се светац славио тога дана. Некад је обичај био да се и на шољи (где се држало до части и угледа) са житом ослика светац (свечар).
Дете је било донело шољу са нацртаним Мики Маусом, и сад, пошто га није могло наћи питало је старије „А где је мој Мики Маус?“. Симболично, и сами комунисти, нису дошли у цркву да траже ни Бога ни своје Покајање, него забаве и „услуге“ ради. Ради својег „Микија Мауса“. Зато и наслов такав.
У том духу непокајаног Мики Мауса и они данас бауљају кроз цркву, у нади да ће пронаћи неко згодно место за себе и своја пропала уверења. Кад им је умро антихрист, били су тужни један рог са „петокраке са пет рога што ратује против Бога“ – им отпо. Али петокрака са четр-рога и даље није (и не може бити) Крст.
„Мики Маус“ хришћанство. Забавно и угодно и комфорно хришћанство. Хришћанство по мери антихришћанског народа.
Ал то све још није штетно ни опасно, док не дође на поље духовности. Истине.
Истина не трпи лаж, и ко јој приђе са таквим, лажним покајањем (покајање – без покајања), као што кажу људи да (им) се дешавало, онда буде као нешто одвратно – избљувано из уста.
Нпр. стара четничка породица, страхоте претрпела, убиства, крађе, свакаква шиканирања од стане комуниста, и након „транзиције“ дође им некадашњи шеф удбе што их уцрно завио са литром ракије, да попију заједно и „забораве старе размирице“. То заиста делује социопатски и психопатски. Оно.. дођеш, силујеш, поизотимаш, убијеш.. опљачкаш.. тероришеш.. годинама.. и онда само дођеш, ненајављен ко и раније, ко да сте најбољи пријатељи и нормално и само кажеш „извини“.. и мислиш. Ето то је то. Ко да је покајање – тешка ствар. Јесам им реко „Извини“? Реко сам. Шта још оће?
А аплауза за такво „покајање“ – нигде.
Онда... прича седа старина, професор у пензији. Лалош са родословом. Није „бремзово“ комунисте ни онда, па ни сада. Венчо се у цркви – кад се то није смело. По цену свега. Сва правила – сво предање у кући сачувао. Не само слава, него још тога .. пууууно.
Каже... кад су се комунисти „као обрнули“... долазили проверени партијски кадрови што су прогањали цркву да убеђују верне како су они били најљући непријатељи комунизма. Понеки су убеђивали верне да су се „скроз преобратили“. Исто преко ноћи. Еј?! Ко да их људи не знају. Код нас у селу су сељаци морали да отерају апаратчика што се након транзиције нашо у првим редовима Литије. Рекли му само: „Није ти ту место. Одлази.“ А био упоран апаратчик. Ал сељаци упорнији. Није ти село – телевизија – да можеш да кажеш шта ти бубне на памет, и останеш жив и то ти постане „новонормално“ и „нова реалност“.
А народ? Како су се (и како се и данас) понашају Титови пионири у цркви?
Прича старина. Каже... дођемо ти ми тако о свечару, у цркви мало народа, а сто препун жита за освештање. Попа покорно освешта све, ја га питам.. „а ди су ти ови људи чије је ово жито?“ Он се још и увреди што га питам тако нешто. А ти људи чекају испред цркве, причају, док попа „не заврши оно своје“. Завршила се Литургија, нагрнули да покупе своја „жита“, кад... један мали пита „Где је мој Мики Маус?“. Сви у чуду. Други се светац славио тога дана. Некад је обичај био да се и на шољи (где се држало до части и угледа) са житом ослика светац (свечар).
Дете је било донело шољу са нацртаним Мики Маусом, и сад, пошто га није могло наћи питало је старије „А где је мој Мики Маус?“. Симболично, и сами комунисти, нису дошли у цркву да траже ни Бога ни своје Покајање, него забаве и „услуге“ ради. Ради својег „Микија Мауса“. Зато и наслов такав.
У том духу непокајаног Мики Мауса и они данас бауљају кроз цркву, у нади да ће пронаћи неко згодно место за себе и своја пропала уверења. Кад им је умро антихрист, били су тужни један рог са „петокраке са пет рога што ратује против Бога“ – им отпо. Али петокрака са четр-рога и даље није (и не може бити) Крст.
„Мики Маус“ хришћанство. Забавно и угодно и комфорно хришћанство. Хришћанство по мери антихришћанског народа.
Metronomy
Buduća legenda
- Poruka
- 49.444
Zmajček je u debelom neznanju, nepoznavanju istorije ni dogadjaja, ali mu to ne smeta da se odrazi skoro pa obavešteno i obrazovano.
Još kao rus koji nema pojma kako se živelo u Rusiji dok se nije rodio, a nema koga ni da pita, jer je sa svima na ebi si mater....
Još kao rus koji nema pojma kako se živelo u Rusiji dok se nije rodio, a nema koga ni da pita, jer je sa svima na ebi si mater....
- Poruka
- 869
Ево како изгледа то Мики Маус хришћанство кад крене у проповед и апологетику комунизма са становишта тзв. "Мики Маус хришћанства" (у ком је и најморбиднији злочин могуће оправдати и ставити тј. преместити га из дела злочинства у дело "нове" преподобности и то без пуно муке и покајања. Механички, такорећи)