(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
DUH
Ako čovek nema jak duh u sebi, a on nastaje od ljubavi jer samo ona može održati živost duha pa i tela, i u to računam sve vrste ljubavi pojedinačne i opšte jer su sve one potrebne, onda ulazi u onu tamnu, crnu fazu…u očaj.
Očaj je....kao živi pesak......lako se udje u njega, skoro neprimetno, ali se mnogo teško, često i nikako, ne izlazi. Kad pogledate ljude na ulici…..šta vidite? Sagnute glave, izgubljen pogled, smrknuto lice. Ništa im ne privlači pažnju jer ništa i ne osećaju. Mnogo očaja šeta ulicama, na žalost.
Prva faza očaja je konstantna negativnost koju mnogi mešaju sa realnošću mada se one u mnogome razlikuju, ali to osoba primeti tek kasnije, kada već poprilično zagazi u očaj.
Realizam je ok, produktivan je jer gleda široko i ne dozvoljava da mu preterani pozitivizam ili negativizam oduzmu snagu. Realizam je mešavina pozitivizma i negativizma. Upravo zato on traži izlaz, rešenje sagledavajući i dobro i loše. On je snaga koja tera napred, koja motiviše za stvaranje i promene, nekad manje, nekad više, zavisno od situacije i sastava ličnosti, ali bar ne ide nazad.
Sastavni deo realizma je i negativizam jer je normalno videti loše ako postoji loše, a postoji jer svakako nije sve dobro.
Ali, realizam prestaje to da bude kada u konstantni negativizam predje jer taj negativizam je kočnica za sve.....za duh, za život, za napred. Dok realizam traži rešenje, negativizam traži krivca koji svakako i nikako nismo mi ali ćemo svo crnilo koje nam drugi smeštaju osetiti. Gledam i slušam ljude i prosto osetim paničan strah od tolikog svakodnevnog negativizma i pljuvanja po svemu. I ovde na forumu, kao i u reali, ljudi su samo ljudi, nesavršeni, bar za mene, a ne imaginarni nikovi. Ima ih dosta koji idu od teme do teme skupljajući negativnosti sa svih strana, počev od jutarnjih vesti pa tokom celog dana do večeri i pričaju, pričaju svima oko sebe šireći dalje loše vesti, lošu energiju, kao da ovi ostali nemaju svoje muke, kao da ne znaju, kao da i sami nisu već izubijani od realnog života i sopstvenog realizma već ih treba još udarati. Njima je lakše kad govore, pa i ne misle o tome da opterećuju druge. Naravno, toliko negativnog i lošeg uzima danak prvo u duhu….dolazi bezosećaj za lepo. Vreme prolazi, oni ispravljaju svet koji nisu ni pokrivili niti ga mogu ispraviti te je svet sve krivlji i krivlji dok oni pričaju i pričaju ne rešavajući svoje već svetske probleme kao da ih neko od tih bitnih čuje. Ionako će se sve desiti kako mora šta god oni pričali.
Ta vrsta negativizma je ona koja sužava pogled i duh drži u nepromenljivom, letargičnom stanju koje naginje depresiji. Kada naidje na različitost, tj. šarenilo produktivnog pozitivnog ili realističkog duha, prelazi iz svog negativnog stanja u ofanzivu a to je destrukcija umesto da taj susret iskoristi za napred....e, to se onda zove glupost, po meni.
Sastavni deo realizma je i pozitivizam jer je normalno videti dobro ako postoji dobro, a postoji jer svakako nije sve loše..
Konstantni pozitivizam je takodje nerealno stanje duha koje pak osobu drži u stanju stalne euforije. On je beg od odgovornosti i reale. Takodje ga mnogi mešaju sa prirodnom veselošću.
U ovo vreme, kada nikome nije lako, najveći podvig je da nam duh ostane zdrav jer samo tako možemo biti od koristi sebi i drugima
Za zdrav duh je potrebno osećati se živim, voljenim, potrebnim, pametnim, ženom, muškarcem, priznatim i poštovanim od strane najbliskijih, a to možemo samo ako imamo nekoga pored nas da nam to govori ili pokaže, da nas nasmeje, zagrli, uteši ili razgovori kad ćutanja nas smotaju i iznad svega voli. Umeće voljenja, na žalost, mnogi brzo zaborave...isuviše je koplikovan realizam i traži puno toga....celog ćoveka/ženu.
PS Dobar dan
