Дух самопорицања-Мило Ломпар

[debeli daba]

У најновијој књизи Ломпар утврђује чињенице о једном делу српске интелектуалне елите која у различитим историјско-политичким облицима (југословенство, Краљевина СХС, социјализам), али једнака по идејном садржају, напушта српску културну политику и приклања се другој, пре свих хрватској

 

[frootsman]

Vrlo mudro zbori ovaj čovek, gledao ga/slušao par puta. Moram da pročitam tu knjigu. Sigurno jedan od naših najvećih umova u ovom trenutku, na polju humanističkih nauka. Za one koji ne znaju ko je, kratka biografija:

Milo Lompar rođen je 1962. godine u Beogradu. Završio je Grupu za jugoslovenske književnosti i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu je doktorirao sa tezom o Istorijskom, poetičkom i književnom nasleđu XVIII i XIX veka u poznim delima Miloša Crnjanskog, pred komisijom koju su činili akademik Nikola Milošević, prof. dr Jovan Deretić i prof. dr Novica Petković. Na Filološkom fakultetu u Beogradu profesor je za Srpsku književnost XVIII i XIX veka i Kulturnu istoriju Srba.

Bio je generalni direktor Politike a.d (2005—2006). Objavio je knjige — "O završetku romana" (Smisao završetka u romanu 'Druga knjiga Seoba' Miloša Crnjanskog) - nagrada "Stanislav Vinaver", "Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića", "Njegoš i moderna", "Crnjanski i Mefistofel" (O skrivenoj figuri 'Romana o Londonu') - nagrada "Đorđe Jovanović", "Apolonovi putokazi (Eseji o Crnjanskom)" - nagrada "Laza Kostić".

U izboru Mila Lompara za predsednika Zadužbine Miloša Crnjanskog ima lepe simbolike i zbog činjenice da je on još kao maturant (1980) dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za maturski rad posvećen "Drugoj knjizi Seoba" Miloša Crnjanskog, a kao student (1983) i nagradu Stražilovo, koju dodeljuje Zadužbina Miloša Crnjanskog, za dva ogleda posvećena poslednjoj glavi romana "Druga knjiga Seoba".

http://www.danas.rs/danasrs/kultura...bine_milosa_crnjanskog.11.html?news_id=106266

 

[frootsman]

O srpskoj i hrvatskoj kulturnoj politici, titoizmu, dubrovačkoj književnosti... Izvanredan intervju, objavljen u "Svedoku":

Da li Srbija ima ikakav plan na polju kulturne politike? Ovo pitanje, čini se decenijama, nema odgovor, a povodi za njegovo postavljanje se javljaju svakodnevno. Najznačajnije kulturne institucije, poput Narodnog muzeja, Narodne biblioteke, muzeja savremene umetnosti već godinama ne rade, a dvadeset godina od početka tranzicije u Srbiji je izašao samo jedan tom Srpske enciklopedije. Najnoviji događaj, koji je podstakao raspravu u stručnoj javnosti, jeste hrvatsko osporavanje edicije "Deset vekova srpske književnosti" u izdanju Matice srpske. O tome da li je i koliko Srbiji potrebna politika u polju kulture i kakav značaj ona ima za jednu zemlju, za "Svedok" govori Milo Lompar, profesor Filološkog fakulteta i jedan od najglasnijih zagovornika stvaranja srpske kulturne politike.

Svedok: Kako gledate na reakciju iz Hrvatske povodom uvrštavanja Ivana Gundulića i Marina Držića u ediciju "Deset vekova srpske književnosti"?

■ Kao vapaj za Centralnim komitetom, kao prizivanje arbitra, kao refleks titoističkog vremena u kojem se ovakve stvari nisu događale jer bi ih CK onemogućio. Kao posledica raspada Jugoslavije pojavio se kulturni vakuum. Kako, međutim, nema kulturnu politiku, naša država ne izvlači nikakvu korist iz saznanja o trenutnom odsustvu nadziratelja, o otvorenom prostoru kulturne slobode. Ako smo zbog Jugoslavije morali da prećutkujemo istorijske i kulturne činjenice, zašto to danas moramo?

Svedok: Ko drži srpsku politiku na polju kulture pod nadzorom?

■ To je produžetak politike titoističkog jugoslovenstva koja je ostvarivala elemente hrvatske kulturne politike.

Svedok: Koliko je jaka hrvatska kulturna politika i koliko je ona prodrla u naš kulturni prostor?

■ Sa izvesnom dozom humora moglo bi se reći da u beogradskoj sredini kao da deluje nepisani zakon o obaveznoj zaštiti hrvatskih interesa u svim područjima. Čak i onim koja nemaju veze sa Hrvatima. Čak i onim koja nemaju veze sa Srbijom. Jedna bora na čelu predsednika Srbije nedavno je nastala zbog zabrinutosti nad sudbinom bosanskih Hrvata: sve je mogao s jadom pregoreti, osim toga.

Svedok: Iz Hrvatske se, ali i iz Crne Gore, tvrdi da je uvrštavanjem pisaca koji pripadaju dubrovačkoj ili bokokotorskoj književnosti u ediciju "Deset vekova srpske književnosti" zapravo po sredi otimanje kulturne baštine. Kako to komentarišete?

■ "Pregledu srpske književnosti", knjizi koju je napisao Pavle Popović 1911, dubrovačka književnost je opisana — u skladu sa filološkom i istorijskom tradicijom — kao deo srpske književnosti. Na hrvatske negativne kritike, Pavle Popović je vrlo precizno odgovorio: "Smatram, po razlozima a ne po šovinizmu, da je dubrovačka književnost barem onoliko srpska koliko i hrvatska". Ta knjiga, koja je bila univerzitetski udžbenik, nikada nije preštampana od 1945. do 1990. I na Filološkom fakultetu u Beogradu u upotrebi je bila knjiga Mihovila Kombola "Povjest hrvatske književnosti", koja je štampana za vreme NDH. Godine 1949. imate odluku Komisije pri CK da samo hrvatski istoričari književnosti mogu pisati o dubrovačkoj književnosti. Postoji, dakle, vrlo precizno usmerenje po kojem dubrovačka književnost mora da bude posmatrana unutar hrvatskog kulturnog prostora, bez obzira na neke od istorijskih i poetičkih činjenica. Takvo je bilo vreme.

Svedok: A ljudi tog vremena, profesori Beogradskog univerziteta?

■ A ovakvi su ljudi: niko — od predavača na Beogradskom univerzitetu — u čitavom posleratnom periodu nije napisao istoriju dubrovačke književnosti. A čitav život su samo to predavali i samo o tome pričali. Da napiše — makar za fioku. Kao što su u Rusiji pisali. Jer, posle 1990. godine moglo bi se objaviti. Šta to znači? Već u Kraljevini Jugoslaviji nemamo srpsku kulturnu politiku, pa nemamo ni njene institucije, ali nam — u titoizmu — počinju nestajati i izuzetni pojedinci.

Svedok: Kome pripada dubrovačka književnost?

■ Postoji realan interes da nam se nameće kako Dubrovnik nije imao nikakvih veza sa srpskom kulturom. Ali, u dubrovačkom arhivu postoje brojni dokumenti o tome da se dubrovački govor nazivao i "lingua serviana": iz godina 1491, 1597, 1598, 1607 itd. Odakle im je to ime palo na pamet? Kada bi čovek iz Dubrovnika u 16. veku osvanuo u Zagrebu, on ne bi mogao ni sa kim da razgovara, pošto su tamo govorili kajkavskim narečjem. Postoji realan interes da se prikriva da je Hrvatska do Ilirskog pokreta obuhvatala četiri županije. Jer, postojala je trojedna kraljevina: Slavonija, Hrvatska i Dalmacija. Sada nam govore kako je Dubrovnik nešto što je oduvek duboko vezano za Zagreb.

Dubrovačka književnost je posebno i granično književno područje u kojem se ukrštaju različiti kulturni uticaji, među kojima postoji srpska filološka tradicija, kao i posebno jak uticaj italijanske kulture. Veoma je važna činjenica da se hrvatska tradicija u vreme Ilirskog pokreta snažno oslonila na dubrovačku tradiciju.

Živimo u svetu u kojem nam se govori da postoji više identiteta i da su razlike bogatstvo. Svest o tim razlikama, međutim, trne u času kada treba prepoznati srpsko prisustvo u kulturnoj prošlosti. Jer, hrvatska kulturna politika ima jasan cilj i istorijski osvedočena sredstva. Njena maksima glasi: ono što je zajedničko (dubrovačka književnost), proglasimo hrvatskim; ono što je srpsko (Andrić), proglasimo zajedničkim, da bismo ga protokom vremena pretvorili u hrvatsko.

Čitav intervju na:

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=604.0

 

[velke712]

lompar je urnisao crvene jajare i ostale cromanjonce

 

[eremita]

Сјајан аутор...... а ово ми је из интервјуа најмоћније:

Svedok: Koliko je jaka hrvatska kulturna politika i koliko je ona prodrla u naš kulturni prostor?

■ Sa izvesnom dozom humora moglo bi se reći da u beogradskoj sredini kao da deluje nepisani zakon o obaveznoj zaštiti hrvatskih interesa u svim područjima. Čak i onim koja nemaju veze sa Hrvatima. Čak i onim koja nemaju veze sa Srbijom. Jedna bora na čelu predsednika Srbije nedavno je nastala zbog zabrinutosti nad sudbinom bosanskih Hrvata: sve je mogao s jadom pregoreti, osim toga.

*******************************
ахахаха............

 

[frootsman]

Evo i dve emisije, odlični razgovori. Koncizno, tačno, pravo u suštinu - bez zamuckivanja, suvišnih reči:

"Pitanja i odgovori" (prvi od pet delova):

 

[Poznavalac stvari]

Па само у БГ постоји израз ,,златна хрватска младеж" који се са одушевљењем користи као пожељно стремљење.
У НС ово никада нисам чуо!!!

 

[al bundy]

Па само у БГ постоји израз ,,златна хрватска младеж" који се са одушевљењем користи као пожељно стремљење.
У НС ово никада нисам чуо!!!

Ja sam čuo i u NS-u . doduše na rvatskoj televiziji i njihovim e medijima , al se ne odnosi na ništa pozitivno ,niti poželjno, već tako sarkastično zovu generaciju buržujske dece tamošnjih tajkuna koja se kocka , pije ,gudra , šenluči , gazi brzim kolima koga stigne i uopšteno razbacuje milione koje su tate opljačkale u tranziciono vreme .
Mada ne znam šta ovaj Milo toliko peni na Rvate kada su Crnogorci i Rvati u baš kul i dojajnim odnosima .