Duga
U tihoj Novembarskoj noći sedeh tako, na tremu,
kad me iznenada snažan zvuk munje iz misli prenu.
Odjednom svesna kiše koja je čini se satima lila,
Odjednom svesna tajne koju sam tako dugo krila.
Davno sećanje učini da mi niz obraze suze krenu,
Kad začuh sasvim jasan zvuk koraka u tom trenu.
Panično pokušah da sakrijem suzne oči moje,
Kad videh zabrinuti izraz lica majke svoje.
Na njeno prosto pitanje odgovorih bez glasa,
Jer me svaka moja misao tako lako nadglasa.
U odsutstvu reči osetih kako mi srce snažno bije,
Plašeći se da majka sazna kakvu ono tajnu krije.
Umirivši misli, smogoh snagu da reči kažem,
Da napokon svima veliku istinu pokažem.
Prigušenim glasom rekoh šta to muči mene,
Tihim glasom prošaputah: „Ja volim žene“ .
Bez ijedne reči spoznah stid u očima tim,
O kako bih samo volela da ne postojim.
Da pobegnem od osuda svih tih ljudi,
Da mi više niko za života ne naudi.
„Gde li sam pogrešila“ odjeknu poput groma,
Osetih se kao nepoželjna pod krovom ovog doma.
„Zar je voleti greška?“ upitah drhtavim glasom,
Njen odlazak sa trema propratih sa užasom.
Nezaustavljivi nalet suza prekri moje lice,
Kad začuh lavež nekog psa lutalice.
Sav pokisao gledao je tako srećno ka meni,
Kao da pokušava moju tugu u sreću da promeni.
Podigoh se sa stolice odlučnija nego ikad,
„Ne želim ovakav život, ne, više nikad“.
Sutra je parada na kojoj ću sa ponosom da šetam,
Želim pogledati u oči sve te ljude kojima smetam.
Noć provedoh budna , zaokupljena mislima svojim,
I sve tako tiho sa nestrpljenjem sat za satom brojim.
Vreme protiče sporo kada vas mračne misli more,
Kad gle, ugledah tako sjajnu dugu na nebu gore.
Kao kroz maglu, sasvim nejasno proteklo je vreme,
Nesigurno stigoh na paradu da odbacim ovo breme.
Vidim sve te zagrljene ljude koji se sa ponosom ljube,
A već tamo iz publike , čujem psovke proste i grube.
Vidim mučni napor policije koja te ljude gura,
I sve to da našu mirnu paradu od njih osigura.
Sav taj bes koji ključa u tim srcima mladim,
Ne ustupa mi šansu da ih rečima ohladim.
Moja mirna šetnja za njih je samo provokacija,
Njihova mržnja prema meni, ružne prošlosti evokacija.
Sada dovikuju da sam bolesna, ako dobro čujem,
Dovikuju da njihove porodnične vrednosti trujem.
Mala kamenica prelete tako brzo tik iznad mene,
Sada dovikuju reči , kako kažu: „Poslednje opomene“.
Po završetku parade, hodala sam noseći majicu boje duge,
Sasvim obuzeta nekim čudnim, istrajnim osećajem tuge.
Odsutnih misli hodala sam tako ulicama grada,
Praćena snažnim utiscima koje donosi parada.
Ali misli moje grupa momaka preda mnom prenu,
I videh sasvim jasno, u očima tim nameru iskvarenu.
Nesumnjivo, strah me je obuzeo brže nego ikad,
Odluku sam morala doneti: „Sad ili nikad“.
Potrčala sam nazad koliko god me noge nose,
Ali vrlo brzo me stigoše ti momci crne kose.
Nekoliko uvreda razaznah sa usana mladih,
Panično i nespretno iz torbice suzavac izvadih.
Možda brže nego očekivano ostadoh bez njega,
I tek u tom trenu osetih dodir vetra jesenjega.
Svaki moj pokušaj da tim momcima prkosim,
Za sobom je vukao nevolje koje sebi donosim.
Osetih se ugroženo samo zbog nečega što jesam,
Zar što sam lezbejka treba ovako da se potresam.
Tup, sevajući bol osetih svuda po telu,
„Molim vas , stanite“ izustih u apelu.
Nemi su ti momci, a ruke vrlo brze,
Svakim udarcem osetih da me mrze.
Prestala sam da se branim, sasvim otupela na bol,
„Zar je ovo moja kazna zato što volim isti pol?“
Neki mir i spokoj obuzeo je moje telo,
Otvorenih očiju ugledah to svetlo belo.
Na trenutak pomislih da je gotovo, da sam našla mir,
Da sam negde sasvim daleko gde ne postoji taj prezir.
Snažan udar munje trgnu me iz sna u tom trenu,
Gle, zaista, mirno sedeh i dalje na svom tremu.
Ništa više od ružnog sna koji usnih sada,
Opet svesna kiše koja neprestano pada.
Ipak je dobro što je to ipak samo bio san,
Ali za neke, baš je ovako izgledao dan.
Aleksandar Arsić
28.10.2014