- Poruka
- 2.990
Без Европе или да будемо прецизнији, без Ватикана, аустријског царства, и у новије време без Немачке и групе демохришћанских партија централне Европе, Хрватска данас не би ни постојала. Наравно, велике силе, утицајна царства, неке династије нису помагале Хрвате из разлога велике љубави према том народу и његовој будућности. Таман посла. Ту је дошло до готово невероватног склопа околности који је Хрватима ишао наруку, почев од 19. века, после пораза француског и продора у Далмацију аустријског царства, а кулминација долази стотињак година касније када у вировима Првог светског рата нестаје аустро-угарска двојна монархија, а једна величанствена позиција Србије, ратног победника, бива потопљена зарад идеје братимљења јужнословенских народа.
Врло брзо ће се показати да су у ту идеју истински веровали једино Срби, другим народима је послужила као брод којим су допловили до обала сопствених националних држава. Убацимо ли у ову причу комунизам, антисрпско одређење те нове политичке идеје пристигле на Балкан, са несагледивих равница Русије (и тамо силом накалемљене) добијамо склоп у којем су у релативно кратком року, од позиције народа у нестајању, са делићима земље, уписане у катастарске књиге других, Хрвати су као народ у 21. век ушли тријумфално, са сопственом државом и територијама које им никада нису припадале.
Велика је ту, разуме се, заслуга Срба и њихове глупости, али овог пута ћемо о нечем другом; о Дубровнику и Аустрији, о томе како тај град, кроз историју углавном самосталан, у уговорном односу и међусобном поштовању са великима, али никада са Хрватима и нечим што би могли да назовемо Хрватска – данас слови као семениште хрватства.Дубровнику се, у модерној хрватској историографији, хрватској књижевности, култури, науци, приписује и узлет „средњовековне хрватске књижевности“. Дубровник је место где се „увијек и са радошћу говорило хрватским језиком“. Хрватски великани су Руђер Бошковић, Иван Гундулић, Марин Држић, Валтазар Богишић… Тако кажу у Загребу. А шта каже историја, стари списи дубровачких архива, либри венецијанских библиотека? Тамо се Дубровник са хрватством не додирује, у Дубровнику је хрватско име непознато све до средине 19. века кад, после пада Наполеона, нова сила у том делу Јадрана, Аустрија, у Дубровнику и његовом залеђу (Конавле) налази католике који се, гле чуда, осјећају и изјашњавају као Срби. Ношен искуствима са простора Далматинске Загоре, Хрватске, Славоније, Жумберка, Царска канцеларија у Бечу доноси одлуку да на католичанство Дубровника и залеђа уместо српства калеми хрватство, као најближу ентитетску одредницу. Тако је почела кроатизација Дубровника. Оно што данас имамо у граду испод Срђа, у Конавлима, хрватство засновано на мржњи према Србима, дело је бечког двора и Католичке цркве. Ономе ко не познаје историју Дубровника, али стварну, а не фалсификовану, заиста изгледа чудно да тај град, овакав какав је данас, са околином, пре само стотину и нешто година није имао готово никаквих додира са хрватством...
http://www.pecat.co.rs/2012/12/dubrovnik-mesto-najvecih-hrvatskih-falsifikata/
Врло брзо ће се показати да су у ту идеју истински веровали једино Срби, другим народима је послужила као брод којим су допловили до обала сопствених националних држава. Убацимо ли у ову причу комунизам, антисрпско одређење те нове политичке идеје пристигле на Балкан, са несагледивих равница Русије (и тамо силом накалемљене) добијамо склоп у којем су у релативно кратком року, од позиције народа у нестајању, са делићима земље, уписане у катастарске књиге других, Хрвати су као народ у 21. век ушли тријумфално, са сопственом државом и територијама које им никада нису припадале.
Велика је ту, разуме се, заслуга Срба и њихове глупости, али овог пута ћемо о нечем другом; о Дубровнику и Аустрији, о томе како тај град, кроз историју углавном самосталан, у уговорном односу и међусобном поштовању са великима, али никада са Хрватима и нечим што би могли да назовемо Хрватска – данас слови као семениште хрватства.Дубровнику се, у модерној хрватској историографији, хрватској књижевности, култури, науци, приписује и узлет „средњовековне хрватске књижевности“. Дубровник је место где се „увијек и са радошћу говорило хрватским језиком“. Хрватски великани су Руђер Бошковић, Иван Гундулић, Марин Држић, Валтазар Богишић… Тако кажу у Загребу. А шта каже историја, стари списи дубровачких архива, либри венецијанских библиотека? Тамо се Дубровник са хрватством не додирује, у Дубровнику је хрватско име непознато све до средине 19. века кад, после пада Наполеона, нова сила у том делу Јадрана, Аустрија, у Дубровнику и његовом залеђу (Конавле) налази католике који се, гле чуда, осјећају и изјашњавају као Срби. Ношен искуствима са простора Далматинске Загоре, Хрватске, Славоније, Жумберка, Царска канцеларија у Бечу доноси одлуку да на католичанство Дубровника и залеђа уместо српства калеми хрватство, као најближу ентитетску одредницу. Тако је почела кроатизација Дубровника. Оно што данас имамо у граду испод Срђа, у Конавлима, хрватство засновано на мржњи према Србима, дело је бечког двора и Католичке цркве. Ономе ко не познаје историју Дубровника, али стварну, а не фалсификовану, заиста изгледа чудно да тај град, овакав какав је данас, са околином, пре само стотину и нешто година није имао готово никаквих додира са хрватством...
http://www.pecat.co.rs/2012/12/dubrovnik-mesto-najvecih-hrvatskih-falsifikata/
