Sva tela u univerzumu su unikatna. Svako živo biće je jedinstveno i različito. Iako se ljudi oblikom, materijalnim sastavom i inteligencijom razlikuju od drugih živih bića, između svakog čoveka postoje razlike u konstituciji i inteligenciji. Razlika je prisutna, čak, i kod jednojajčanih blizanaca. Njihov telesni oblik nije apsolutno identičan, već se blago razlikuje, kao što se razlikuje i njihova personalnost. Za univerzum je, takodje, karakteristična dualnost i postojanje suprotnosti. Zašto je univerzum tako uredjen? Da li individualnost, raznovrsnost i suprotnost ima neku svrhu?
Individualnost i suprotnost je osnovni uslov aktivnosti i interakcije. Aktivnost nije moguća bez individualnosti i razlika. Zašto je aktivnost značajna? Značajna je za život. Za promenu i razvoj. Razvoj je osnovna karakteristika života. Živa bića se neprestano menjaju i razvijaju. Nežive stvari nemaju takvu sposobnost. Pasivne su. Šta je pasivno u neživim stvarima, a aktivno u živim bićima?
Odgovor je svest. Svest je suština svake pojave, oblika i razvoja. To i jeste razlog što suština oblika i života nikada nije u potpunosti jasna. Jer, iako svest stvara oblik, sama je bezoblična. Ne može se direktno posmatrati i podvrći analizi. Nama je dostupna samo pojava postojanja kroz materijalne oblike, ali ne i svest kao njihova nematerijalna suština.
Na primer, telo jednog čoveka je njegova materijalna pojava koja je uočljiva. Medjutim, njegova suština je sadržana u mislima i osećanjima. Drugi ljudi ne mogu videti njegove misli i osećanja pošto nemaju oblik. Mogu ih samo posredno opažati. Tačnije, naslućivati kroz njegove aktivnosti, pokrete, izraze i ponašanje.
Telo je instrument koji omogućava bezobličnoj svesnoj suštini da se objavi; da postane dostupna i delotvorna kroz reči i dela. Slično je i sa univerzumom. U njemu svesna suština, koja nema oblik, postiže razvoj kroz različite oblike. Zbog toga i postoji stalna aktivnost i promena. To je zapazio i grčki filozof Heraclitus. On kaže da se u fizičkoj dimenziji sve menja i da ništa nije konstantno osim same promene. Otuda i njegove izreke:
„Sunce je novo svakoga dana.“
„Uđemo li u istu reku, sve druga i druga voda protiče.“ „Sve teče.“
„Sve se menja time što gori.“
„Ovaj svet, isti za sve, nije stvorio ni jedan Bog, ni jedan čovek, već je to večno živa vatra koja se s merom pali i s merom gasi.“
Dokaz da je svest/život smisao koji opstaje tako što se neprestano menja i razvija su inteligentna bića. Da bi svest inteligentnih bića zadržala smisaonu karakteristiku mora biti aktivna. Aktivnost nastaje interakcijom čula s različitim telima i pojavama iz okoline. Svaki telesni oblik, pored karakterističnog vizuelnog efekta, ima specifičan i karakterističan miris, zvuk, ukus itd. Time šalje signale ili informacije o sebi. Ti signali direktno deluje na čula koja ih prenose do mozga i uma.
Um nastoji da prodre do suštine oblika i pojava kroz sredjivanje podataka koji pristižu preko čula. Sredjivanje informacija se zasniva na logičnom rasudjivanju i korelaciji svega uočenog. U tom procesu spoljašnji stimulans nije jedini, već dolazi i do unutrašnje reakcije pošto se javljaju različita osećanja. Osećanja imaju veliki uticaj na formiranje mišljenja i zaključaka o uočenim pojavama.
U APSOLUTNO ISTOM opažanje je nemoguće. Ukoliko bi u fizičkoj dimenziji postojao samo jedan uniformni, kompaktni oblik ne bi moglo biti nadražaja i opažanja. A, bez toga ni svesne aktivnosti i života. Pojava postojanja mora imati individualnost, razjedinjenost ili različite oblike i pored toga što kroz njih deluje ista suština ili isti život.
Na taj način se stvara komplementarna suprotnost. Komplementarna suprotnost je osnova aktivnosti i promene. Shodno tome i razvoja i cirkulacije života. Da bi se život obnavljao mora cirkulisati. Ono što se konstantno ne produbljuje i ne razvija, stvarajući viši red i smisao, nije smisao. Jednom rečju ono što ne stvara samo sebe kroz sebe i iz sebe nije život, smisao, svest i postojanje.
Svest ima jedinstvenu karakteristiku da se transformiše u suprotna stanja i to: osećanja, misli i razumevanje. Tako cirkuliše kao što i stvara različite pojave ili tamu, svetlost i eteričnost. Zbog toga je neuništiva. Nikada ne nestaje, niti nastaje. Postoji i u tami, i u svetlosti, i u eteričnosti kao i u manifestovanosti i nemanifestovanosti, apsolutnoj individualnosti (razlici) i apsolutnom jedinstvu (istovetnosti). Svest je život koji diše. Koji se neprestano, ritmički sažima i širi. Stvara i razgradjuje.
Hinduizam pulsiranje života unutar apsoluta (Brahman) poredi s dahom i disanjem. Udisaj (sažimanje) i izdisaj (širenje) predstavljaju komplementarne suprotnosti u okviru disanja. Kada udisaj postigne kulminaciju sažimanja transformiše se u izdisaj, a kada izdisaj postigne kulminaciju širenja, transformiše se u udisaj, jer se kroz kulminaciju sreću i postaju jedno. To jedno je apsolut disanja.
U apsolutu nestaje daha i aktivnosti (pojave i manifestovanosti) disanja tako da sveokupnost ili suština disanja dobija karakteristike vlastite suprotnosti, odnosno nedisanja. Medjutim, nedisanje kao pojavno odsustvo disanja, nije ništa drugo nego suštinsko nemanifestovano disanje. U njemu je sadržana pokretačka snaga (potencijal) aktivnog disanja. Nedisanje transformiše udisaj u izdisaj i izdisaj u udisaj i tako obnavljanja disanje.
Dakle, komplementarne suprotnosti su uslov postojanja sveobuhvatnosti ili apsoluta koji u sebe uključi sve protivrečnosti. One stvaraju dodirnu tačku koja sadrži spajanje (kontrakciju, sintezu, jedinstvo i mirovanje), ali isto tako i razdvajanje (ekspanziju, individualnost i aktivnost).
U ovoj dimenziji sve postoji i opstaje kroz suprotnost. Na primer, muški i ženski pol je komplementarna suprotnost unutar ljudske vrste. Njihova interakcija je neophodna da bi nastalo dete ili da bi došlo do obnavljanja i daljnjeg razvoja vrste. U suštini svega je smisao i red. To potvrdjuje i naša planeta. Život na njoj nije nastao slučajem pošto je potreban ogroman broj precizno uskladjenih detalja. Jedan od njih je i njen položaj. Razlika od samo jednog stepena nagnutosti uzrokovala bi suviše visoku temparaturu oko ekvatora, kao i suviše nisku na polovima, pa bi život bio nemoguć.
Darryl Reanney piše: „Koncepcija samo-konzistencije može takođe pomoći u objašnjenju šta naučnici podrazumevaju pod antropskim principom. To se ne odnosi na slučajnosti u životu ljudi, već na kosmičke slučajnosti. Kada Hoyle opisije vasionu kao ‘završen posao’ on referiše na, gotovo neverovatan način, njenu strukturu koja omogućava evoluciju bića kao što smo mi. Da su fundamentalne konstante fizike pomerene samo za neznatan deo, život u vasioni bi bio nemoguć.
Na primer, da je gravitaciona konstanta za frakciju veća nestabilnost koja uzrokuje eksploziju zvezda u supernove, nikada se ne bi mogla desiti. To znači da ne bi moglo biti načina da se prostor poseje ‘pepelom’ elemenata neophodnih za život. Gravitaciona konstanta, drugim rečima, je precizno podešena da kreira vasionu u kojoj se može razviti život“.
Individualnost i suprotnost je osnovni uslov aktivnosti i interakcije. Aktivnost nije moguća bez individualnosti i razlika. Zašto je aktivnost značajna? Značajna je za život. Za promenu i razvoj. Razvoj je osnovna karakteristika života. Živa bića se neprestano menjaju i razvijaju. Nežive stvari nemaju takvu sposobnost. Pasivne su. Šta je pasivno u neživim stvarima, a aktivno u živim bićima?
Odgovor je svest. Svest je suština svake pojave, oblika i razvoja. To i jeste razlog što suština oblika i života nikada nije u potpunosti jasna. Jer, iako svest stvara oblik, sama je bezoblična. Ne može se direktno posmatrati i podvrći analizi. Nama je dostupna samo pojava postojanja kroz materijalne oblike, ali ne i svest kao njihova nematerijalna suština.
Na primer, telo jednog čoveka je njegova materijalna pojava koja je uočljiva. Medjutim, njegova suština je sadržana u mislima i osećanjima. Drugi ljudi ne mogu videti njegove misli i osećanja pošto nemaju oblik. Mogu ih samo posredno opažati. Tačnije, naslućivati kroz njegove aktivnosti, pokrete, izraze i ponašanje.
Telo je instrument koji omogućava bezobličnoj svesnoj suštini da se objavi; da postane dostupna i delotvorna kroz reči i dela. Slično je i sa univerzumom. U njemu svesna suština, koja nema oblik, postiže razvoj kroz različite oblike. Zbog toga i postoji stalna aktivnost i promena. To je zapazio i grčki filozof Heraclitus. On kaže da se u fizičkoj dimenziji sve menja i da ništa nije konstantno osim same promene. Otuda i njegove izreke:
„Sunce je novo svakoga dana.“
„Uđemo li u istu reku, sve druga i druga voda protiče.“ „Sve teče.“
„Sve se menja time što gori.“
„Ovaj svet, isti za sve, nije stvorio ni jedan Bog, ni jedan čovek, već je to večno živa vatra koja se s merom pali i s merom gasi.“
Dokaz da je svest/život smisao koji opstaje tako što se neprestano menja i razvija su inteligentna bića. Da bi svest inteligentnih bića zadržala smisaonu karakteristiku mora biti aktivna. Aktivnost nastaje interakcijom čula s različitim telima i pojavama iz okoline. Svaki telesni oblik, pored karakterističnog vizuelnog efekta, ima specifičan i karakterističan miris, zvuk, ukus itd. Time šalje signale ili informacije o sebi. Ti signali direktno deluje na čula koja ih prenose do mozga i uma.
Um nastoji da prodre do suštine oblika i pojava kroz sredjivanje podataka koji pristižu preko čula. Sredjivanje informacija se zasniva na logičnom rasudjivanju i korelaciji svega uočenog. U tom procesu spoljašnji stimulans nije jedini, već dolazi i do unutrašnje reakcije pošto se javljaju različita osećanja. Osećanja imaju veliki uticaj na formiranje mišljenja i zaključaka o uočenim pojavama.
U APSOLUTNO ISTOM opažanje je nemoguće. Ukoliko bi u fizičkoj dimenziji postojao samo jedan uniformni, kompaktni oblik ne bi moglo biti nadražaja i opažanja. A, bez toga ni svesne aktivnosti i života. Pojava postojanja mora imati individualnost, razjedinjenost ili različite oblike i pored toga što kroz njih deluje ista suština ili isti život.
Na taj način se stvara komplementarna suprotnost. Komplementarna suprotnost je osnova aktivnosti i promene. Shodno tome i razvoja i cirkulacije života. Da bi se život obnavljao mora cirkulisati. Ono što se konstantno ne produbljuje i ne razvija, stvarajući viši red i smisao, nije smisao. Jednom rečju ono što ne stvara samo sebe kroz sebe i iz sebe nije život, smisao, svest i postojanje.
Svest ima jedinstvenu karakteristiku da se transformiše u suprotna stanja i to: osećanja, misli i razumevanje. Tako cirkuliše kao što i stvara različite pojave ili tamu, svetlost i eteričnost. Zbog toga je neuništiva. Nikada ne nestaje, niti nastaje. Postoji i u tami, i u svetlosti, i u eteričnosti kao i u manifestovanosti i nemanifestovanosti, apsolutnoj individualnosti (razlici) i apsolutnom jedinstvu (istovetnosti). Svest je život koji diše. Koji se neprestano, ritmički sažima i širi. Stvara i razgradjuje.
Hinduizam pulsiranje života unutar apsoluta (Brahman) poredi s dahom i disanjem. Udisaj (sažimanje) i izdisaj (širenje) predstavljaju komplementarne suprotnosti u okviru disanja. Kada udisaj postigne kulminaciju sažimanja transformiše se u izdisaj, a kada izdisaj postigne kulminaciju širenja, transformiše se u udisaj, jer se kroz kulminaciju sreću i postaju jedno. To jedno je apsolut disanja.
U apsolutu nestaje daha i aktivnosti (pojave i manifestovanosti) disanja tako da sveokupnost ili suština disanja dobija karakteristike vlastite suprotnosti, odnosno nedisanja. Medjutim, nedisanje kao pojavno odsustvo disanja, nije ništa drugo nego suštinsko nemanifestovano disanje. U njemu je sadržana pokretačka snaga (potencijal) aktivnog disanja. Nedisanje transformiše udisaj u izdisaj i izdisaj u udisaj i tako obnavljanja disanje.
Dakle, komplementarne suprotnosti su uslov postojanja sveobuhvatnosti ili apsoluta koji u sebe uključi sve protivrečnosti. One stvaraju dodirnu tačku koja sadrži spajanje (kontrakciju, sintezu, jedinstvo i mirovanje), ali isto tako i razdvajanje (ekspanziju, individualnost i aktivnost).
U ovoj dimenziji sve postoji i opstaje kroz suprotnost. Na primer, muški i ženski pol je komplementarna suprotnost unutar ljudske vrste. Njihova interakcija je neophodna da bi nastalo dete ili da bi došlo do obnavljanja i daljnjeg razvoja vrste. U suštini svega je smisao i red. To potvrdjuje i naša planeta. Život na njoj nije nastao slučajem pošto je potreban ogroman broj precizno uskladjenih detalja. Jedan od njih je i njen položaj. Razlika od samo jednog stepena nagnutosti uzrokovala bi suviše visoku temparaturu oko ekvatora, kao i suviše nisku na polovima, pa bi život bio nemoguć.
Darryl Reanney piše: „Koncepcija samo-konzistencije može takođe pomoći u objašnjenju šta naučnici podrazumevaju pod antropskim principom. To se ne odnosi na slučajnosti u životu ljudi, već na kosmičke slučajnosti. Kada Hoyle opisije vasionu kao ‘završen posao’ on referiše na, gotovo neverovatan način, njenu strukturu koja omogućava evoluciju bića kao što smo mi. Da su fundamentalne konstante fizike pomerene samo za neznatan deo, život u vasioni bi bio nemoguć.
Na primer, da je gravitaciona konstanta za frakciju veća nestabilnost koja uzrokuje eksploziju zvezda u supernove, nikada se ne bi mogla desiti. To znači da ne bi moglo biti načina da se prostor poseje ‘pepelom’ elemenata neophodnih za život. Gravitaciona konstanta, drugim rečima, je precizno podešena da kreira vasionu u kojoj se može razviti život“.
