Heraclitus:
"Sunce je novo svakoga dana."
"Uđemo li u istu reku, sve druga i druga voda protiče."
"Sve teče."
"Sve se menja time što gori."
"Ovaj svet, isti za sve, nije stvorio ni jedan Bog, ni jedan čovek, već je to večno živa vatra koja se s merom pali i s merom gasi."
***
Mada se ljudi oblikom i inteligencijom razlikuju od drugih bića između svakog čoveka postoje varijacije u konstituciji i inteligenciji. Čak i jednojajčani blizanci nemaju u potpunosti identično telo ni personalnost. Pored unikatnosti u univerzumu je prisutna i dualnost. Zbog čega postoji takvo uredjenje? Da li je individualnost, raznovrsnost i suprotnost slučajna ili ima neku svrhu?
Te pojave omogućavaju razvoj svesti. Svest je život. Materija daje izgled svakom telu, ali nije njihova suština. Iza materijalnih oblika je uvek svest ili Ideja koju predstavlja. To i jeste razlog što suština života nikada nije u potpunosti jasna. Jer, iako svest, preko materije, stvara oblik, sama je bezoblična. Ne može se direktno posmatrati i podvrći analizi.
Na primer, telo čoveka je očigledno, ali ne i njegova svest. Misli i osećanja se ne mogu videti pošto nemaju fizički oblik. Mogu se samo posredno opažati. Tačnije, naslućivati kroz aktivnosti, pokrete, izraze i ponašanje. Telo je instrument koji omogućava nematerijalnom, inteligentnom životu da se objavi; da postane dostupan i delotvoran kroz reči i dela.
Slično je i sa fizičkim univerzumom. On je samo pojava iza koje deluje živa pulsirajuća svest; smisao koji se ritmično sažima i širi, spaja i razdvaja stvarajući vlastitu suprotnost i sve što egzistira. Iz Apsolutno Iste, nepokretne i nepromenljive svesti/života nikada ništa ne bi moglo nastati.
Svojstvo promene i preobražaja jeste ono što daje svesti neuništivost, samopokret, samorazvoj i univerzalnu prisutnost. Dok u sažetosti postoji kao nefizička celovitost i jedinstvo, u rasplinutosti postaje razjedinjena fizička pojava kroz mnoštvo individualnih tela.
Hinduizam pulsiranje života unutar apsoluta (Brahmana) poredi s dahom i disanjem. Udisaj (sažimanje) i izdisaj (širenje) predstavljaju suprotnosti u okviru disanja. Kada udisaj postigne kulminaciju sažimanja transformiše se u izdisaj, a kada izdisaj postigne kulminaciju širenja, transformiše se u udisaj, jer se kroz kulminaciju sreću i postaju Jedno. To Jedno je apsolut disanja.
U apsolutu nestaje daha i aktivnosti (pojave i manifestovanosti) disanja tako da sveokupnost ili suština disanja dobija karakteristike vlastite suprotnosti, odnosno nedisanja. Medjutim, nedisanje kao pojavno odsustvo disanja, nije ništa drugo nego suštinsko nemanifestovano disanje. U njemu je sadržana pokretačka snaga (potencijal) aktivnog disanja. Nedisanje transformiše udisaj u izdisaj i izdisaj u udisaj i tako obnavljanja disanje.
Prema tome, komplementarne suprotnosti su uslov postojanja sveobuhvatnosti ili apsoluta koji u sebe uključi sve protivrečnosti. One stvaraju dodirnu tačku koja sadrži spajanje (kontrakciju, sintezu, jedinstvo i mirovanje) ali i razdvajanje (ekspanziju, individualnost i aktivnost). Nijedno stanje nema prvenstvo. Oba su neophodna i podjednako značajna.
Ukoliko bi u fizičkom svetu postojao samo jedan, uniformni, kompaktni oblik aktivnost bi bila nemoguća. Pojava postojanja mora imati individualnost, razjedinjenost i različite oblike i pored toga što kroz njih deluje ista suština. Jedino tako može doći do interakcije koja stvara promene, odnosno razvoj.
U fizičkom svetu sve postoji i opstaje kroz suprotnost. Na primer, muški i ženski pol je komplementarna suprotnost unutar ljudske vrste. Njihovom interakcijom nastaje dete koje obnavlja i produžava vrstu. Život se održava i obnavlja cirkulacijom. Ono što se konstantno ne produbljuje i ne razvija, stvarajući viši red i smisao, nije smisao. Drugim rečima, što ne stvara samo sebe kroz sebe i iz sebe nije život, smisao, svest i postojanje.
"Sunce je novo svakoga dana."
"Uđemo li u istu reku, sve druga i druga voda protiče."
"Sve teče."
"Sve se menja time što gori."
"Ovaj svet, isti za sve, nije stvorio ni jedan Bog, ni jedan čovek, već je to večno živa vatra koja se s merom pali i s merom gasi."
***
Mada se ljudi oblikom i inteligencijom razlikuju od drugih bića između svakog čoveka postoje varijacije u konstituciji i inteligenciji. Čak i jednojajčani blizanci nemaju u potpunosti identično telo ni personalnost. Pored unikatnosti u univerzumu je prisutna i dualnost. Zbog čega postoji takvo uredjenje? Da li je individualnost, raznovrsnost i suprotnost slučajna ili ima neku svrhu?
Te pojave omogućavaju razvoj svesti. Svest je život. Materija daje izgled svakom telu, ali nije njihova suština. Iza materijalnih oblika je uvek svest ili Ideja koju predstavlja. To i jeste razlog što suština života nikada nije u potpunosti jasna. Jer, iako svest, preko materije, stvara oblik, sama je bezoblična. Ne može se direktno posmatrati i podvrći analizi.
Na primer, telo čoveka je očigledno, ali ne i njegova svest. Misli i osećanja se ne mogu videti pošto nemaju fizički oblik. Mogu se samo posredno opažati. Tačnije, naslućivati kroz aktivnosti, pokrete, izraze i ponašanje. Telo je instrument koji omogućava nematerijalnom, inteligentnom životu da se objavi; da postane dostupan i delotvoran kroz reči i dela.
Slično je i sa fizičkim univerzumom. On je samo pojava iza koje deluje živa pulsirajuća svest; smisao koji se ritmično sažima i širi, spaja i razdvaja stvarajući vlastitu suprotnost i sve što egzistira. Iz Apsolutno Iste, nepokretne i nepromenljive svesti/života nikada ništa ne bi moglo nastati.
Svojstvo promene i preobražaja jeste ono što daje svesti neuništivost, samopokret, samorazvoj i univerzalnu prisutnost. Dok u sažetosti postoji kao nefizička celovitost i jedinstvo, u rasplinutosti postaje razjedinjena fizička pojava kroz mnoštvo individualnih tela.
Hinduizam pulsiranje života unutar apsoluta (Brahmana) poredi s dahom i disanjem. Udisaj (sažimanje) i izdisaj (širenje) predstavljaju suprotnosti u okviru disanja. Kada udisaj postigne kulminaciju sažimanja transformiše se u izdisaj, a kada izdisaj postigne kulminaciju širenja, transformiše se u udisaj, jer se kroz kulminaciju sreću i postaju Jedno. To Jedno je apsolut disanja.
U apsolutu nestaje daha i aktivnosti (pojave i manifestovanosti) disanja tako da sveokupnost ili suština disanja dobija karakteristike vlastite suprotnosti, odnosno nedisanja. Medjutim, nedisanje kao pojavno odsustvo disanja, nije ništa drugo nego suštinsko nemanifestovano disanje. U njemu je sadržana pokretačka snaga (potencijal) aktivnog disanja. Nedisanje transformiše udisaj u izdisaj i izdisaj u udisaj i tako obnavljanja disanje.
Prema tome, komplementarne suprotnosti su uslov postojanja sveobuhvatnosti ili apsoluta koji u sebe uključi sve protivrečnosti. One stvaraju dodirnu tačku koja sadrži spajanje (kontrakciju, sintezu, jedinstvo i mirovanje) ali i razdvajanje (ekspanziju, individualnost i aktivnost). Nijedno stanje nema prvenstvo. Oba su neophodna i podjednako značajna.
Ukoliko bi u fizičkom svetu postojao samo jedan, uniformni, kompaktni oblik aktivnost bi bila nemoguća. Pojava postojanja mora imati individualnost, razjedinjenost i različite oblike i pored toga što kroz njih deluje ista suština. Jedino tako može doći do interakcije koja stvara promene, odnosno razvoj.
U fizičkom svetu sve postoji i opstaje kroz suprotnost. Na primer, muški i ženski pol je komplementarna suprotnost unutar ljudske vrste. Njihovom interakcijom nastaje dete koje obnavlja i produžava vrstu. Život se održava i obnavlja cirkulacijom. Ono što se konstantno ne produbljuje i ne razvija, stvarajući viši red i smisao, nije smisao. Drugim rečima, što ne stvara samo sebe kroz sebe i iz sebe nije život, smisao, svest i postojanje.