Iz bistrog zraka
kada utesna rosa
na zemlju vec pada,
nevidljivo i necujno,
- laku obucu jer nosi
ta rosa, tesiteljska, poput blagih uteha-
secas li se onda, secas, plameno srce,
kako si negda zedno bilo
nebesnih suza i rosnih kapi,
kako si zedjalo, umorno i sprzeno,
dok su po zutim stazama travnim
opaki zraci sunca u sutonu
vitlali oko tebe kroz crno drvece,
jarki zraci, zaslepljujuci, zlokobni.
- Ti zenik istine? - rugali su se.
Ne! Ti si samo pesnik,
zverka, lukava, grabljiva, pritvorna,
osudjena da vara,
da vara uceno i hotice,
pohlepna plena,
maskirana razlicno,
u sebe samu,
maskirana u vlastiti plen.
To da je - zenik istine?...
Ludo jedina! Pesnik!
Samo sareno pricalo,
pod maskama lude o svemu i svacemu,
leprsajuci po varljivim parovima reci,
po dugama-varkama
izmedju laznih nebesa,
sunjajuci se i svrljajuci naokolo -
jedino luda! pesnik jedino!
I to je - zenik istine?...
Ne miran, ukocen, gladak, hladan,
u kip pretvoren,
u sveti stub,
ne smesten pred hramove,
vrata nekog boga:
ne! nego dusman takvih kipova vrline,
divljini, zavicaju, blizi nego hramovima,
pun macje obesti
kroz svaki prozor iskacuci
hop! u svakakvi udes;
svaku prasumu nanjusivsi
da bi u prasumama
medju sarolikum zverima grabljivim
ti poput greha zdrav, lep i saren vitlao,
sladostrasnih usana,
opijen rugom, paklom krvozedno,
loveci plen, krisom, trcao obmanjujuci...
Ili orlu slican koji dugo
dugo nepomicno u bezdane gleda,
u svoje bezdane...
- Oh, kako se oni sunovracuju tu,
nanize, sve dublje,
u sve dublje dubine obrusavaju! -
I zatim se,
naglo,
okomito strmoglavi,
strelovito sjuri medju jagnjad,
svirepo ih zeljan,
sav obuzet gladju
I mahnit za dusama jagnjecim,
srdit i jarostan prema svemu
sto izgleda samo dobrostivo,
poput ovce kudravo,
blesasto, blagonaklono od jagnjeceg mleka...
Eto takve su,
orlovske, panterske,
pesnikove ceznje, takve su
tvoje ceznje ispod hiljadu maski,
ti ludo! Pesnice!...
Ti koji si coveka gledao
kao boga i kao jagnje, -
rastrgnut boga u coveku,
kao i ovce u coveku
i smejati se raztrzuci -
to je, to je tvoja blazenost,
blazenost orla i pantera,
blazenost pesnika i lude!...
U bistrom zraku
kada se srp mesecev
zelen medju purpurnom rumeni
i zavidan vec prikrada -
i, dusmanin danu,
svakim svojim korakom potajno
kosi vreze ruza,
sve dok ne padnu nazad,
blede, u senu noci:
tako padoh i ja sam negde,
iz ludila moga za istinom,
iz bezumnih mojih ceznji za velikim danom,
umoran od dana, bolan od svetla,
- padoh dole, u suton, u senku,
istinom Jednom
spaljen i zedan nje
- secas li se jos, secas, plameno srce,
kako si nekad zedno bilo? -
Bas ja izgnan da budem
od svake istine!
Luda sam i nista drugo!
PESNIK jedino!
Freidrich N.
