Pogledala je po stoti put slova koja su ispisivala ime njegove ulice.
-To je taj broj??
-Ili nije?
-Ma jeste, mora biti!-uveravala je samu sebe.
Nervozno je zamahnula rukom po tananoj crveno-crnoj suknjici koja je bezala izned kolena.
Odvazno je uzdigla golisava ramena...uzdahnula duboko...i krenula.
Za tren oka je par stepenika ostavila za sobom. Pomalo drhtavom rukom gurnula je teska ulazna vrata, i usla u hol. Srce kao da je htelo iskociti iz grudi. Trnci su se talasali njenim telom ...i zavrsavali kao drhtaj. Radoznalim pogledom preletela je od jednih do drugih vrata...i zaustavila se na njegovim. Prisla je na prstima. Drhtava ruka se zaustavila na pola puta do vrata.
-O ne, cekaj jos malo!-prekori samu sebe.
Prstima proleti kroz kosu, proveri svoj dekolte jos jednom, prsnu par puta Chanel no 5... jos jednom duboko udahnu i odluci: Pokucace!
Iako je njeno lupkanje bilo gotovo necujno, ona se ipak brecnu.
- ZaBoga...sta ja to radim?-ljutito odbrusi sebi.
Verujuci kako taj njen promasaj niko nije cuo, oseti smiraj.
-Cek! Sta to bi? Neko dolazi? ZaBoga, zaBoga miloga umrecu!- divljale su misli dok je sve cvrsce stiskala svoju crvenu torbicu.
- Da pobegnem? Da se skrijem negde?-uspaniceno razgleda prazninu oko sebe.
Bez uobicajenog „ko je?“, zacula je skripu vrata. Otvorio je!
- Umrecu, nema druge!-pomisli u trenu.
Stajeo je kao ukopan. Poluotvorenih usta, širom otvorenih ociju, neko vreme nije davao znakove zivota.
Odmerila ga je od glave do pete.
-To je On! On! On kojeg je oduvek htela.
Bio je vec odeven u pidzamu, pogresno skopcanu za jedno mesto, sa razbarusenom necesljanom kosom, naocarima koje su gotovo pale, cigaretom koja je lagano dogorevala, blizinom za kojom je toliko ceznula.
Uspeo je izgovoriti jedva cujno :Ti? I ponovo tajac.
Osmehom je oterala sve vragove koji su virili sa svih strana, navijajuci za strah, za beg...
Zakoracila je napred, a on, kao da igraju tango, gotovo istovremeno ustuknuo nazad. Korak po korak...i ona pređe prag.
Gledali su se dugo bez reci. Lagano su se gubile jedna po jedna strana sveta, i ostala je samo ona gde su bili Oni.
- Dođi za ime Boga, dođi, prosaputao je sireci ruke. Kao sumanuti bacili su se jedno drugom u zagrljaj.
O tome je sanjala, o tome je mastala, to je cekala jos od onog trena kad su naleteli jedno na drugo prvi put.
Secala se ona njegovog prvog samouverenog nastupa kad joj je za 20-tak minuta ispricao celu svoju politicku karijeru. I to uspesnu. Secala se kako je tad pomislila da je umisljen i da je to prvi i posljednji put da trosi vreme na njega. A secala se i tog kako je umirala od zelje da se on pojavi narednu noc. Srce bi joj udaralo kao ludo svaki put kada bi plavi delfin izronio.
Rec po rec, stih po stih, pesma po Provincijalka, dan po mesec...shvatila je da je njegova vise nego sto je slutila da ce ikad icija biti. Zavolela ga je a da nije ni imala nameru. Zavolela ga je a da nije ni bila svesna kad i kako se to dogodilo.
Jednom se probudila i pozelela ga pored sebe. Slucajnost- mislila je.
Jednom je pre pocinka pozelela da je uz nju. Treba mi hitno odmor- zakljucila je.
No jednom je osetila da joj nedostaje, drugi put da joj treba, treci da ne moze bez njega...peti, deseti...Osecala ga je bez prestanka. Svaki njen san zapocinjao je njenom u njegovoj ruci...i kratkom molitvom koja je nosila njegovo ime.
Secala se kako ga je volela i onda kada se ljutila na njega, onda kada bi je poslao do vraga, i onda kada bi bio dalek i tudj. Volela ga je...u to nije bilo ni tracka sumnje.
I sada je bila tu, u njegovom narucju. Osecala je njegov dah na svom vratu, njegove ruke oko svog struka, njegovo nemir oko svog nemira.
I on je osecao njen nemir, koji je njegov cinio jos vecim. Stisnuo ju je jace, kao da je zeleo sam sebe uveriti da je ona zaista tu.
- O Boze-prolete mu kroz glavu- samo da nije san!
Toliko je cekao ovaj tren. Dolutase misli kao da ih sam vrag donese. Ona se javila njemu. Tad nije ni slutio gde ce ga sve to odvesti. Toliko puta je pozeleo da nikad nije ni saznao za nju. Gubio je nadu, pa je ponovo nalazio. Dopirao je do nje, a ona uzmicala, doticao bi je a ona uvek bezala. Toliko puta je bio ljut na sebe. Zaklinjao se kako ce je pustiti da ode zauvek, kako ce ostati nem na svaku njenu rec. Toliko puta je uveravao sebe da ga nije vredna.
Toliko puta je gazio vlastitu rec, a ipak toliko ju je voleo...
Najradije bi ustinuo sam sebe da se uveri da ne sanja...no ovaj trenutak nije zeleo prekunuti ni za sta na svetu. Neko snazno sujeverje nenajavljeno je uletelo u njegovu glavu, pa se nije usudio ni pomeriti da sve ne ode do vrazijeg vraga...iako je ona bila spremna pokoloniti mu usne i na najmanji njegov pokret.
Podigla je stidljivo glavu, i pogledala ga ravno u oci. Tek joj je tad postalo jasno na sta je on mislio kada je uporno govorio da u ocima pise toliko toga. Mogla je da vidi svako slovo ljubavne price koja je tekla kao reka. Kao slapovi, huktala je ceznja i zelja u isto vreme. Kao okean, njegova sreca je rasla, talasala se...Znao je da tog trena ne postoji niko na svetu sretniji od njega.
Tad je u jednom potezu u nepovrat bacio sve ljutnje koje je cuvao za nju, i sve grube reci koje joj je nameravao jednom odbrusiti.
Odjedom se vise nije secao kako je gubio nerve danima pokusavaju da shvati ko je ona. Ponekad je tako malo davala...a on je tako puno trebao. Davala mu je kapljice...a on bio tako zedan. Znao je ime koje je moglo biti bilo cije. Video je sliku koja je mogla biti bilo cija. Ulica, telefon...nikad ih nije saznao.
-Boze, ko je ona? -tako cesto se pitao.
-Ona ne postoji! Ona je iluzija koju sam zamislio u svojoj glavi, u svojim mastanjima i pesmama -odlucno je zakljucivao svaki put kada god bi pokusala uzmaci pred najezdom njegovih pitanja.
Cesto je za njega bila samo ukazanje kojeg se plasio, a koje je uprkos tome, prizivao.
Smelo je podigla ruku, i nezno dlanom dodirnula njegovo lice.
-Ti! To si zaista ti!-osmehnu se ona.
Jedini na svetu kojeg je trebala. Jedini koji je znao da bude strpljiv i koji je znao kako treba sa njom.
Jedini koji je ukrotio u isto vreme i zver i preplasenu srnu u njoj, jedin koji se, nakon sto bi digao ruke, ponovo vracao, jedini kojem je verovala, jedini koga se nije plasila, jedini koga je volela.
Predobro je znala koliko je trebalo snage, volje i ljubavi da iko...da on, uprkos svemu postane...ostane njen.
Ako cemo posteno, nije ni ona kriva. Zivot je tako cesto bio nepravedan prema njoj. Uvek je bio nepravedan. Udarao je tako snazno tamo gde je najvise bolelo. Tamo gde ne bi zacelila ni prva, vec bi se nacinila nova rana.
Jos kao dete izgubila je veru u ljude. Tek sto je iscvetala, ubrali su je, tek sto se nasmejala, rasplakali su je, tek sto je ozivela, umrla je. Njen duh je lutao od praznog do praznine, od pokusaja do promasaja, od nade do poraza, od saveznika do protivnika... Nikad sebi nije oprostila sto je pogazila rec datu jos kao devojcica i nakon svega verovala vragu u andjeoskom liku koji ju je mamio sarenom nadom. Dao joj otrov pomesan s medom, dao joj zlatni vrc prepun gorcine, dao joj drugo umesto prvog...uzeo dusu skupa sa telom.
Tad se zaklela u sve sveto da je nikad niko vise nece povrediti, da nikom nece verovati, da nikad nikom nece dati da joj pridje blizu.
Bio je sasvim blizu. Osecala je njegovo telo uz svoje. Istovremeno su ih prosli trnci.
Njihovi pogledi, kao da su se dogovorili, ukrstise se...i kliznuse nize.
-Hm...lazljive usne!- jedva cujno uz podsmeh, prosaputa on.
Lazljive usne se pretvorise u osmeh.
- Pa mogla bih i ja za tvoje sto sta reci- pobuni se ona...dok ih je kaziprstom dodirivala.
- A je l'?-podize obrvu i odvazno upita on
-Aham.
- Lepse zvuci nego kad se napise.
- Sta? Aham?-uz smesak ce ona
-Aham- uzvrati on smeskom
Tajac.
-I sta imas da kazes za moje usne?-nastavi on, ne zeleci da se izgubi car tog trenutka
-Budem ti jednom podnela opsiran izvestaj...sad bih radije...znas...
Zacuta.
-Sta bi radije, kazi mi?-poigravajuci se njenom zbunjenoscu, nastavi on.
Nije rekla ni rec. Rukama je napravila tesnu alku oko njegovog vrata. Bez oklevanja sklopi oci...i lazljivim usnama dodirnu njegove.
Njegova alka oko njenog struka postade tesnja.
I da je htela, nije bilo sanse da pronadje niti jednu misao koja bi govorila o tome je li sve to pogresno. Obecanja datih sebi, nije se secala.
Cak ako mu je do pre koju minutu i proletelo kroz glavu da krsi obecanje koje je sebi dao samo pre par sati, uz njene usne, toga se vise nije secao.
A bio je cvrsto odlucio da joj se ne javlja vise nikad. Kap mu je toliko puta do sad prelila casu, a on iznova otpijao gutljaj. No danas, jos samo do pre par sati, njegov karakter je sezao do neba. Iako je znao da ce mu biti tesko, priznao je sebi da ona nikad nece doci. bilo mu je dosta njenih izgovora. Vise nego ista na svetu, mrzeo je njene strahove, ako su uopste i potojali. Ako je ona uopste postojala...mrzeo je i nju.
Po ko zna koji put je rekla kako ce doci. Po ko zna koji put se nadao. Po ko zna koji put ju je cekao. Po ko zna koji put nije dosla. Nije vise mogao naci medju stotinama potrosenih izgovora niti jedan kojim bi opravdao njen nedolazak.
Delom zbog afekta, delom unisten novom izgubljenom nadom, bio je grub. Rekao joj je i ono sto bez obzira na sve, mozda i nije zasluzila. No njegovom razumevanju tog popodneva dosao je kraj. Odlucniji nego ikad, bese to zakljucio.
Ljubio ju je nezno. No strasti su ga bodrile sve vise, i nosen njima...ljubio ju je brze, brze, brze...Neprimetno ju je tezinom svog tela pomerao nazad. Naslonila se o zid. Usne su mu skliznule na njen vrat. Njihovi uzdasi su se otkidali i odletali jedan za drugim u susedne prostorije.
Ovaj trenutak ne bi menjao ni za jedan drugi na svetu. No vrag kao vrag dosapnu mu rec koju je tako mrzeo. Strah!
-Sta ako nisam dovoljno nezan? Sta ako nesto krivo uradim? Sta ako se ona uplasi?I ako pobegne?
Oset njenih grudi pod svojim dlanovima otera vraga s njegovih ramena. Dugme po dugme, dodir po dodir, strast na strast...milovao ih je neznije, nezno, najgrublje... Pripijao se uz nju sve vise. Zeleo ju je, jos kako!
Nije mu ostajala duzna. Rukama je vec ispitivala njegova ledja, ispod pidzame koje se trudila otarasiti. I uspela.
No njegove ruke koje su odavno ponele epitet nestasnih, ovaj put su se namerile na njene bokove i bedra. Klizio je njenim oblinama, osecajuci kako mu vatra udara u glavu, sve vise sto je vise osecao njeno uzbudjenje.
Crveno-crna suknjica je pala na pod. Ruke su mu istrazivale svaki skriveni detalj njenog tela, o ona mu dopustala sve. Nosena zeljom, njena ruka stize na svoje odrediste.
-Hmm opa...mnogi puno mladji bi se zastideli da te vide- sapnu mu laskavo i zavodljivo.
Zadovoljan sa onim sto je cuo, poljubi je nezno.
Njegovo telo joj se svidelo na prvi pogled. Cinilo se mladalackim, svezim i negovanim. No trenutno joj je bila bitna samo cinjenica da je njegovo!
Nihove zelje sezale su u nepregledne visine.
Vrag kao vrag ovaj put zasede njoj za vrat.
-Upropastices sve! Raduj se jos koji tren, uskoro ces pokleknuti, odustani, bezi, idi...-odzvanjalo joj je u usima.
Toliko puta u glavi je imala scenu ovog trenutaka. Zamisljala ga je uz sebe, i nije se bojala. No kada bi pomislila kako bi to trebalo sprovest u delo, vraziji glasovi su je terali da cuti. I da odustane! Bas kao i sad.
Toliko puta je htela doci. Toliko puta je to ocajnicki zelela. Skupivsi svu hrabrost koja je vrvela u momentu, bacivsi za sobom sve brige...odvazna...ohrabrene njegovim recima, nosena zeljom...kretala je.
Sela bi u auto, upalila muziku do te mere da nije mogla cuti ni vlastite misli, podesila brzinu da ni samog vraga na putu nije mogla videti...odlucnija nego svaki predhodni put...kretala je.
No protiv njih dvojice nikad nije imala sanse. Prvo bi doleteo vrag iz zasede, za koju je samo on znao...pa onda i strah. Belu zastavicu bi gotovo po navici podizala, ne ispalivsi niti jedan metak. Potom bi pokupila ostatke sebe, i za jos jedan stepenik zakoracila ka dnu.
Po obicaju, njena drhtava ruka bi posegla za prvo na sta bi naisla. No nekako je kao nepisano pravilo bilo da to bude votka. Povukla bi nekoliko punih gutljaja, osetila toplinu nakon hladnoce koja joj je okovala telo, i bila sigurna da je ova dvojica vise ne uhode. Sacekala bi jutro i onda mrtva pijana krenula na nulu...ili jos nize od nje. I tako svaki put.
On nije bio u njenoj kozi, pa mu je bilo tesko da pojmi i razume njenu i jednu izgubljenu bitku. To je kao kad neko ko nije dozivao tugu pokusava da je opise. Tesko, nemoguce. Ali nije mu zamerala na tome, naprotiv.
U njenoj glavi su vec bile otkucane reci koje je samo trebala naglas izgovoriti.
-Pusti me! Ne mogu! Odlazim!
U njenoj glavi su bili ucrtani pokreti koje je samo trebala napraviti...
Okrenuti se, i pobeci.
No bas kada je trebala da izusti rec, njegove usne su se iznova nasle preko njenih...ljubio ju je nedozvoljavajuci joj da dodje do daha.
I bas kad je htela okrenuti se i nestati glavom bez obzira, negove snazne ruke su je stegle jos jace...
Postala je svesna da ga oseca. Uspeo je! Uspela je! Uspeli su!
Prepustila mu se u potpunosti. Bila je sigurna da su izigrali vraga, da su pobedili strah.
Naga tela su osecala jedno drugo, ruke su se medjusobno preplitale...
Ona je umesto ka dole, kako je navikla...koracala stepenicima ka gore...do sedmog, osmog...i kojeg li neba...
Bila je njegova celim telom.
Do svitanja.
Svitalo je.
Uleteli su u njenu sobu. Brzo su strgnuli zastore sa prozora. Svetlost blesnu njenim bledim licem. Sedela je na podu, na kolenima je stajala hrpa papira.
Svi su nepomicno stajali i ocutali reci koje su jedva cujno dopirale do njih...
...I svaki put mi druga slika
u ocima kad zazmurim...
Ali postoje u nama neke
neprevodive dubine
Postoje u nama neke stvari
neprevodive u reci
Ne znam....
Napisi mi pesmu, molila je
I nisam znao da li cu umeti
Voleo sam ju tako lako
A tako sam tesko to znao da pokazem
A, onda odjednom raspored
madeza na njenim ledjima
Kao tajna mapa pokazao mi je
U koju zvezdu treba da se
zagledam, i - tako
Eto ti pesma, ludo jedna...
Tajac.
-To je taj broj??
-Ili nije?
-Ma jeste, mora biti!-uveravala je samu sebe.
Nervozno je zamahnula rukom po tananoj crveno-crnoj suknjici koja je bezala izned kolena.
Odvazno je uzdigla golisava ramena...uzdahnula duboko...i krenula.
Za tren oka je par stepenika ostavila za sobom. Pomalo drhtavom rukom gurnula je teska ulazna vrata, i usla u hol. Srce kao da je htelo iskociti iz grudi. Trnci su se talasali njenim telom ...i zavrsavali kao drhtaj. Radoznalim pogledom preletela je od jednih do drugih vrata...i zaustavila se na njegovim. Prisla je na prstima. Drhtava ruka se zaustavila na pola puta do vrata.
-O ne, cekaj jos malo!-prekori samu sebe.
Prstima proleti kroz kosu, proveri svoj dekolte jos jednom, prsnu par puta Chanel no 5... jos jednom duboko udahnu i odluci: Pokucace!
Iako je njeno lupkanje bilo gotovo necujno, ona se ipak brecnu.
- ZaBoga...sta ja to radim?-ljutito odbrusi sebi.
Verujuci kako taj njen promasaj niko nije cuo, oseti smiraj.
-Cek! Sta to bi? Neko dolazi? ZaBoga, zaBoga miloga umrecu!- divljale su misli dok je sve cvrsce stiskala svoju crvenu torbicu.
- Da pobegnem? Da se skrijem negde?-uspaniceno razgleda prazninu oko sebe.
Bez uobicajenog „ko je?“, zacula je skripu vrata. Otvorio je!
- Umrecu, nema druge!-pomisli u trenu.
Stajeo je kao ukopan. Poluotvorenih usta, širom otvorenih ociju, neko vreme nije davao znakove zivota.
Odmerila ga je od glave do pete.
-To je On! On! On kojeg je oduvek htela.
Bio je vec odeven u pidzamu, pogresno skopcanu za jedno mesto, sa razbarusenom necesljanom kosom, naocarima koje su gotovo pale, cigaretom koja je lagano dogorevala, blizinom za kojom je toliko ceznula.
Uspeo je izgovoriti jedva cujno :Ti? I ponovo tajac.
Osmehom je oterala sve vragove koji su virili sa svih strana, navijajuci za strah, za beg...
Zakoracila je napred, a on, kao da igraju tango, gotovo istovremeno ustuknuo nazad. Korak po korak...i ona pređe prag.
Gledali su se dugo bez reci. Lagano su se gubile jedna po jedna strana sveta, i ostala je samo ona gde su bili Oni.
- Dođi za ime Boga, dođi, prosaputao je sireci ruke. Kao sumanuti bacili su se jedno drugom u zagrljaj.
O tome je sanjala, o tome je mastala, to je cekala jos od onog trena kad su naleteli jedno na drugo prvi put.
Secala se ona njegovog prvog samouverenog nastupa kad joj je za 20-tak minuta ispricao celu svoju politicku karijeru. I to uspesnu. Secala se kako je tad pomislila da je umisljen i da je to prvi i posljednji put da trosi vreme na njega. A secala se i tog kako je umirala od zelje da se on pojavi narednu noc. Srce bi joj udaralo kao ludo svaki put kada bi plavi delfin izronio.
Rec po rec, stih po stih, pesma po Provincijalka, dan po mesec...shvatila je da je njegova vise nego sto je slutila da ce ikad icija biti. Zavolela ga je a da nije ni imala nameru. Zavolela ga je a da nije ni bila svesna kad i kako se to dogodilo.
Jednom se probudila i pozelela ga pored sebe. Slucajnost- mislila je.
Jednom je pre pocinka pozelela da je uz nju. Treba mi hitno odmor- zakljucila je.
No jednom je osetila da joj nedostaje, drugi put da joj treba, treci da ne moze bez njega...peti, deseti...Osecala ga je bez prestanka. Svaki njen san zapocinjao je njenom u njegovoj ruci...i kratkom molitvom koja je nosila njegovo ime.
Secala se kako ga je volela i onda kada se ljutila na njega, onda kada bi je poslao do vraga, i onda kada bi bio dalek i tudj. Volela ga je...u to nije bilo ni tracka sumnje.
I sada je bila tu, u njegovom narucju. Osecala je njegov dah na svom vratu, njegove ruke oko svog struka, njegovo nemir oko svog nemira.
I on je osecao njen nemir, koji je njegov cinio jos vecim. Stisnuo ju je jace, kao da je zeleo sam sebe uveriti da je ona zaista tu.
- O Boze-prolete mu kroz glavu- samo da nije san!
Toliko je cekao ovaj tren. Dolutase misli kao da ih sam vrag donese. Ona se javila njemu. Tad nije ni slutio gde ce ga sve to odvesti. Toliko puta je pozeleo da nikad nije ni saznao za nju. Gubio je nadu, pa je ponovo nalazio. Dopirao je do nje, a ona uzmicala, doticao bi je a ona uvek bezala. Toliko puta je bio ljut na sebe. Zaklinjao se kako ce je pustiti da ode zauvek, kako ce ostati nem na svaku njenu rec. Toliko puta je uveravao sebe da ga nije vredna.
Toliko puta je gazio vlastitu rec, a ipak toliko ju je voleo...
Najradije bi ustinuo sam sebe da se uveri da ne sanja...no ovaj trenutak nije zeleo prekunuti ni za sta na svetu. Neko snazno sujeverje nenajavljeno je uletelo u njegovu glavu, pa se nije usudio ni pomeriti da sve ne ode do vrazijeg vraga...iako je ona bila spremna pokoloniti mu usne i na najmanji njegov pokret.
Podigla je stidljivo glavu, i pogledala ga ravno u oci. Tek joj je tad postalo jasno na sta je on mislio kada je uporno govorio da u ocima pise toliko toga. Mogla je da vidi svako slovo ljubavne price koja je tekla kao reka. Kao slapovi, huktala je ceznja i zelja u isto vreme. Kao okean, njegova sreca je rasla, talasala se...Znao je da tog trena ne postoji niko na svetu sretniji od njega.
Tad je u jednom potezu u nepovrat bacio sve ljutnje koje je cuvao za nju, i sve grube reci koje joj je nameravao jednom odbrusiti.
Odjedom se vise nije secao kako je gubio nerve danima pokusavaju da shvati ko je ona. Ponekad je tako malo davala...a on je tako puno trebao. Davala mu je kapljice...a on bio tako zedan. Znao je ime koje je moglo biti bilo cije. Video je sliku koja je mogla biti bilo cija. Ulica, telefon...nikad ih nije saznao.
-Boze, ko je ona? -tako cesto se pitao.
-Ona ne postoji! Ona je iluzija koju sam zamislio u svojoj glavi, u svojim mastanjima i pesmama -odlucno je zakljucivao svaki put kada god bi pokusala uzmaci pred najezdom njegovih pitanja.
Cesto je za njega bila samo ukazanje kojeg se plasio, a koje je uprkos tome, prizivao.
Smelo je podigla ruku, i nezno dlanom dodirnula njegovo lice.
-Ti! To si zaista ti!-osmehnu se ona.
Jedini na svetu kojeg je trebala. Jedini koji je znao da bude strpljiv i koji je znao kako treba sa njom.
Jedini koji je ukrotio u isto vreme i zver i preplasenu srnu u njoj, jedin koji se, nakon sto bi digao ruke, ponovo vracao, jedini kojem je verovala, jedini koga se nije plasila, jedini koga je volela.
Predobro je znala koliko je trebalo snage, volje i ljubavi da iko...da on, uprkos svemu postane...ostane njen.
Ako cemo posteno, nije ni ona kriva. Zivot je tako cesto bio nepravedan prema njoj. Uvek je bio nepravedan. Udarao je tako snazno tamo gde je najvise bolelo. Tamo gde ne bi zacelila ni prva, vec bi se nacinila nova rana.
Jos kao dete izgubila je veru u ljude. Tek sto je iscvetala, ubrali su je, tek sto se nasmejala, rasplakali su je, tek sto je ozivela, umrla je. Njen duh je lutao od praznog do praznine, od pokusaja do promasaja, od nade do poraza, od saveznika do protivnika... Nikad sebi nije oprostila sto je pogazila rec datu jos kao devojcica i nakon svega verovala vragu u andjeoskom liku koji ju je mamio sarenom nadom. Dao joj otrov pomesan s medom, dao joj zlatni vrc prepun gorcine, dao joj drugo umesto prvog...uzeo dusu skupa sa telom.
Tad se zaklela u sve sveto da je nikad niko vise nece povrediti, da nikom nece verovati, da nikad nikom nece dati da joj pridje blizu.
Bio je sasvim blizu. Osecala je njegovo telo uz svoje. Istovremeno su ih prosli trnci.
Njihovi pogledi, kao da su se dogovorili, ukrstise se...i kliznuse nize.
-Hm...lazljive usne!- jedva cujno uz podsmeh, prosaputa on.
Lazljive usne se pretvorise u osmeh.
- Pa mogla bih i ja za tvoje sto sta reci- pobuni se ona...dok ih je kaziprstom dodirivala.
- A je l'?-podize obrvu i odvazno upita on
-Aham.
- Lepse zvuci nego kad se napise.
- Sta? Aham?-uz smesak ce ona
-Aham- uzvrati on smeskom
Tajac.
-I sta imas da kazes za moje usne?-nastavi on, ne zeleci da se izgubi car tog trenutka
-Budem ti jednom podnela opsiran izvestaj...sad bih radije...znas...
Zacuta.
-Sta bi radije, kazi mi?-poigravajuci se njenom zbunjenoscu, nastavi on.
Nije rekla ni rec. Rukama je napravila tesnu alku oko njegovog vrata. Bez oklevanja sklopi oci...i lazljivim usnama dodirnu njegove.
Njegova alka oko njenog struka postade tesnja.
I da je htela, nije bilo sanse da pronadje niti jednu misao koja bi govorila o tome je li sve to pogresno. Obecanja datih sebi, nije se secala.
Cak ako mu je do pre koju minutu i proletelo kroz glavu da krsi obecanje koje je sebi dao samo pre par sati, uz njene usne, toga se vise nije secao.
A bio je cvrsto odlucio da joj se ne javlja vise nikad. Kap mu je toliko puta do sad prelila casu, a on iznova otpijao gutljaj. No danas, jos samo do pre par sati, njegov karakter je sezao do neba. Iako je znao da ce mu biti tesko, priznao je sebi da ona nikad nece doci. bilo mu je dosta njenih izgovora. Vise nego ista na svetu, mrzeo je njene strahove, ako su uopste i potojali. Ako je ona uopste postojala...mrzeo je i nju.
Po ko zna koji put je rekla kako ce doci. Po ko zna koji put se nadao. Po ko zna koji put ju je cekao. Po ko zna koji put nije dosla. Nije vise mogao naci medju stotinama potrosenih izgovora niti jedan kojim bi opravdao njen nedolazak.
Delom zbog afekta, delom unisten novom izgubljenom nadom, bio je grub. Rekao joj je i ono sto bez obzira na sve, mozda i nije zasluzila. No njegovom razumevanju tog popodneva dosao je kraj. Odlucniji nego ikad, bese to zakljucio.
Ljubio ju je nezno. No strasti su ga bodrile sve vise, i nosen njima...ljubio ju je brze, brze, brze...Neprimetno ju je tezinom svog tela pomerao nazad. Naslonila se o zid. Usne su mu skliznule na njen vrat. Njihovi uzdasi su se otkidali i odletali jedan za drugim u susedne prostorije.
Ovaj trenutak ne bi menjao ni za jedan drugi na svetu. No vrag kao vrag dosapnu mu rec koju je tako mrzeo. Strah!
-Sta ako nisam dovoljno nezan? Sta ako nesto krivo uradim? Sta ako se ona uplasi?I ako pobegne?
Oset njenih grudi pod svojim dlanovima otera vraga s njegovih ramena. Dugme po dugme, dodir po dodir, strast na strast...milovao ih je neznije, nezno, najgrublje... Pripijao se uz nju sve vise. Zeleo ju je, jos kako!
Nije mu ostajala duzna. Rukama je vec ispitivala njegova ledja, ispod pidzame koje se trudila otarasiti. I uspela.
No njegove ruke koje su odavno ponele epitet nestasnih, ovaj put su se namerile na njene bokove i bedra. Klizio je njenim oblinama, osecajuci kako mu vatra udara u glavu, sve vise sto je vise osecao njeno uzbudjenje.
Crveno-crna suknjica je pala na pod. Ruke su mu istrazivale svaki skriveni detalj njenog tela, o ona mu dopustala sve. Nosena zeljom, njena ruka stize na svoje odrediste.
-Hmm opa...mnogi puno mladji bi se zastideli da te vide- sapnu mu laskavo i zavodljivo.
Zadovoljan sa onim sto je cuo, poljubi je nezno.
Njegovo telo joj se svidelo na prvi pogled. Cinilo se mladalackim, svezim i negovanim. No trenutno joj je bila bitna samo cinjenica da je njegovo!
Nihove zelje sezale su u nepregledne visine.
Vrag kao vrag ovaj put zasede njoj za vrat.
-Upropastices sve! Raduj se jos koji tren, uskoro ces pokleknuti, odustani, bezi, idi...-odzvanjalo joj je u usima.
Toliko puta u glavi je imala scenu ovog trenutaka. Zamisljala ga je uz sebe, i nije se bojala. No kada bi pomislila kako bi to trebalo sprovest u delo, vraziji glasovi su je terali da cuti. I da odustane! Bas kao i sad.
Toliko puta je htela doci. Toliko puta je to ocajnicki zelela. Skupivsi svu hrabrost koja je vrvela u momentu, bacivsi za sobom sve brige...odvazna...ohrabrene njegovim recima, nosena zeljom...kretala je.
Sela bi u auto, upalila muziku do te mere da nije mogla cuti ni vlastite misli, podesila brzinu da ni samog vraga na putu nije mogla videti...odlucnija nego svaki predhodni put...kretala je.
No protiv njih dvojice nikad nije imala sanse. Prvo bi doleteo vrag iz zasede, za koju je samo on znao...pa onda i strah. Belu zastavicu bi gotovo po navici podizala, ne ispalivsi niti jedan metak. Potom bi pokupila ostatke sebe, i za jos jedan stepenik zakoracila ka dnu.
Po obicaju, njena drhtava ruka bi posegla za prvo na sta bi naisla. No nekako je kao nepisano pravilo bilo da to bude votka. Povukla bi nekoliko punih gutljaja, osetila toplinu nakon hladnoce koja joj je okovala telo, i bila sigurna da je ova dvojica vise ne uhode. Sacekala bi jutro i onda mrtva pijana krenula na nulu...ili jos nize od nje. I tako svaki put.
On nije bio u njenoj kozi, pa mu je bilo tesko da pojmi i razume njenu i jednu izgubljenu bitku. To je kao kad neko ko nije dozivao tugu pokusava da je opise. Tesko, nemoguce. Ali nije mu zamerala na tome, naprotiv.
U njenoj glavi su vec bile otkucane reci koje je samo trebala naglas izgovoriti.
-Pusti me! Ne mogu! Odlazim!
U njenoj glavi su bili ucrtani pokreti koje je samo trebala napraviti...
Okrenuti se, i pobeci.
No bas kada je trebala da izusti rec, njegove usne su se iznova nasle preko njenih...ljubio ju je nedozvoljavajuci joj da dodje do daha.
I bas kad je htela okrenuti se i nestati glavom bez obzira, negove snazne ruke su je stegle jos jace...
Postala je svesna da ga oseca. Uspeo je! Uspela je! Uspeli su!
Prepustila mu se u potpunosti. Bila je sigurna da su izigrali vraga, da su pobedili strah.
Naga tela su osecala jedno drugo, ruke su se medjusobno preplitale...
Ona je umesto ka dole, kako je navikla...koracala stepenicima ka gore...do sedmog, osmog...i kojeg li neba...
Bila je njegova celim telom.
Do svitanja.
...
Svitalo je.
Uleteli su u njenu sobu. Brzo su strgnuli zastore sa prozora. Svetlost blesnu njenim bledim licem. Sedela je na podu, na kolenima je stajala hrpa papira.
Svi su nepomicno stajali i ocutali reci koje su jedva cujno dopirale do njih...
...I svaki put mi druga slika
u ocima kad zazmurim...
Ali postoje u nama neke
neprevodive dubine
Postoje u nama neke stvari
neprevodive u reci
Ne znam....
Napisi mi pesmu, molila je
I nisam znao da li cu umeti
Voleo sam ju tako lako
A tako sam tesko to znao da pokazem
A, onda odjednom raspored
madeza na njenim ledjima
Kao tajna mapa pokazao mi je
U koju zvezdu treba da se
zagledam, i - tako
Eto ti pesma, ludo jedna...
Tajac.