Upoznale smo se na jednom forumu za žensku podršku (koji namerno neću da pomenem). Tamo žene dele recepte, traume, savete, mantru i magnezijum.
Jasminka je odmah zapala za oko. Imala je profilnu sliku sa štapićem tamjana naslonjenim na jastuk za jogu, i ispod toga potpis:
„U meni živi vuk, ali ponekad pije kamilicu.”
Meni, glupoj, to je delovalo obećavajuće.
Razmenile smo brojeve, pa smo mesecima bile kao sestre. Glasovne poruke, podrške, razgovori do kasno u noć. Ona je meni slala slike iz dvorišta, ja njoj iz kuhinje.
Kad mi je rekla da je lezbejka, nisam trepnula. Nije mi smetalo. Bila je nežna, iskrena, izgubljena u ljubavima. A i ja sam imala svoju priču. Moje srce je ostalo u Švajcarskoj, u jednoj pošti, u pismima koja nikad nisam otvorila.
U nekom trenutku, rekla mi je:
„Dođi kod mene u Inđiju. Biće nam lepo.”
Pominjala je čaj pod zvezdama, Balaševića, domaće kolače i duge šetnje.
I ja, kao luda, krenem.
Ali nisam stigla u Inđiju. Stigla sam pravo u Gaslight Kingdom.
Njena majka je bila prisutna. Ne hladna odsutnošću, nego hladna kao led u pogledu. Sve što sam rekla bilo je glupo, sve što sam ponela, nepotrebno. Čak i poklon koji sam donela za nju ostao je netaknut, na stolu, kao da sam donela otrov. Otac je bio tih, blag, sav u senkama. Gledao me saosećajno, ali nije smeo da se suprotstavi ni pogledom.
Drugog dana, krišom mi je spakovao sendvič i sok: „Za put. Da ne vidi žena.”
I dao mi osmeh, onako tužno, kao čovek koji zna da ne može ništa da promeni.
Jasminka… nije primećivala ništa. Ili nije htela. U njenim očima, majka je bila svetica.
Trudila se da je zasmeje, dodvoravala joj se, zvala je “mamačka”… a ova ju je gledala kao da ispred sebe ima dosadnog komarca.
Meni je bilo muka. Posle dva dana, i to duga kao večnost, izmislila sam razlog i otišla. Zahvalila se, naravno. Pozdravila ih pristojno. Poklon koji sam donela ostao je na stolu.
Tad sam shvatila: Jasminka nije volela žene zato što je imala previše ljubavi.
Volela ih je zato što je nikad nije dobila.
Njena majka joj je uskratila ono što je detetu najpotrebnije — toplinu, prihvatanje, sigurnost. I ona je to pokušala nadoknaditi u svakoj sledećoj ženi. To je najtužnije u celoj priči.
Od tada imam jasno pravilo: onlajn prijateljstva su onlajn.
I kad mi neka piše o vuku koji pije kamilicu, odmah pogledam iz kog legla je došla.
I ne, ne idem više nikom ko me pozove uz rečenicu ‘imaš gde da prespavaš’. Imam, u svom krevetu.”
Jasminka je odmah zapala za oko. Imala je profilnu sliku sa štapićem tamjana naslonjenim na jastuk za jogu, i ispod toga potpis:
„U meni živi vuk, ali ponekad pije kamilicu.”
Meni, glupoj, to je delovalo obećavajuće.
Razmenile smo brojeve, pa smo mesecima bile kao sestre. Glasovne poruke, podrške, razgovori do kasno u noć. Ona je meni slala slike iz dvorišta, ja njoj iz kuhinje.
Kad mi je rekla da je lezbejka, nisam trepnula. Nije mi smetalo. Bila je nežna, iskrena, izgubljena u ljubavima. A i ja sam imala svoju priču. Moje srce je ostalo u Švajcarskoj, u jednoj pošti, u pismima koja nikad nisam otvorila.
U nekom trenutku, rekla mi je:
„Dođi kod mene u Inđiju. Biće nam lepo.”
Pominjala je čaj pod zvezdama, Balaševića, domaće kolače i duge šetnje.
I ja, kao luda, krenem.
Ali nisam stigla u Inđiju. Stigla sam pravo u Gaslight Kingdom.
Njena majka je bila prisutna. Ne hladna odsutnošću, nego hladna kao led u pogledu. Sve što sam rekla bilo je glupo, sve što sam ponela, nepotrebno. Čak i poklon koji sam donela za nju ostao je netaknut, na stolu, kao da sam donela otrov. Otac je bio tih, blag, sav u senkama. Gledao me saosećajno, ali nije smeo da se suprotstavi ni pogledom.
Drugog dana, krišom mi je spakovao sendvič i sok: „Za put. Da ne vidi žena.”
I dao mi osmeh, onako tužno, kao čovek koji zna da ne može ništa da promeni.
Jasminka… nije primećivala ništa. Ili nije htela. U njenim očima, majka je bila svetica.
Trudila se da je zasmeje, dodvoravala joj se, zvala je “mamačka”… a ova ju je gledala kao da ispred sebe ima dosadnog komarca.
Meni je bilo muka. Posle dva dana, i to duga kao večnost, izmislila sam razlog i otišla. Zahvalila se, naravno. Pozdravila ih pristojno. Poklon koji sam donela ostao je na stolu.
Tad sam shvatila: Jasminka nije volela žene zato što je imala previše ljubavi.
Volela ih je zato što je nikad nije dobila.
Njena majka joj je uskratila ono što je detetu najpotrebnije — toplinu, prihvatanje, sigurnost. I ona je to pokušala nadoknaditi u svakoj sledećoj ženi. To je najtužnije u celoj priči.
Od tada imam jasno pravilo: onlajn prijateljstva su onlajn.
I kad mi neka piše o vuku koji pije kamilicu, odmah pogledam iz kog legla je došla.
I ne, ne idem više nikom ko me pozove uz rečenicu ‘imaš gde da prespavaš’. Imam, u svom krevetu.”
