Drhtava pesma...

Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.

Vrte se. Prestižu. Nesto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta ću. A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Osećam nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.

Tu oblog uopšte ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči. A tata kaže:
još si balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda kao dve tople značke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.

A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstvo da ozari.
Plačem od sreće. A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Prirodo čuj me: laganja nema!
Ti bujaj - ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.

I luduj, prirodo! Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
ko i ja balava za divne stvari.

Kliknite za proširenje...