Pola sata pred premijeru napetost iza scene dostizala je svoj vrhunac. Kakafonija zvukova tanjila je već istanjene nerve. Smeh, vika, psovke, gunđanje, lupa, glasovi, šuštanje tkanine, bat koraka, reski zvuk alarma...
Reditelj je šetao kao lav u kavezu. Nervozan i namrgođen. Glumci, poluodeveni trčali su ko’ muve bez glave; šminkerke su jurile za njima, garderoberke sa iglama, koncima, makazama, peglom nisu znale gde i kod koga pre da stignu...
Neki su pušili u toaletu. Prorivpožarni alarm zaparao je uši i nerve svih i dodatno pojačao skoro opipljivu napetost...
- Da li ste vi normalni ? – kreštao je Miloš, inspicijent. - Da li ste normalni, ludaci jedni! Kreteni neozbiljni! U zemlju će da me oterate! Za deset minuta počinje premijera a vi ne znate ni ko kada izlazi, ko ulazi, niste obučeni, zajebavate se, je*avate a na pos’o ne mislite! I posle Miloš kriv! E evo vam ga što ću više da budem ja kriv. Je*ite se kako znate i umete al’ ne više preko moje grbače! Jok više...
Ima da odem sad’ na bolovanje i boli ne *urac i za premijeru i za vas i za pozorište! Dabogda svi pocrkali! Živce mi pokidaste idioti jedni! Posle kažete Miloš pije. Kako bre da ne pijem. I da sam normalan, poludeo bih. Šta se smejete *ička vam materina da vam *ička materina bezobrazna!?
A vi kao ne pijete?! Jok, vi bre ločete, mamu vam *ebem pijanu! Vi umetnici?! Vi ste *urac moj a ne umetnici, majku vam *ebem ludačku da vam *ebem! – pa poteže iz flaše da okvasi grlo i koliko toliko smiri prenapete živce.
- Dakle, ovaj Miloš je prolupao skroz. Urla ko’ kreten svaki put. Udaviću ga jednom, kunem ti se.
- Ma daj, Mila; što se nerviraš? Ko’ da ne znaš da su svi ludi i inače, a pred premijeru sve go ludak. E kad bi onaj narod napolju znao zašta je dao pare, ne bi nikad’ više došao u pozorište.
- Vala Neno da znaš da si u pravu. Kakva drama, *ebote! Drama , komedija ili tragikomedija je ovde iza scene, ono na sceni je *ičkin dim...hahahahahahaha
- Šta se cerekate vas dve? Upalo vam nešto smešno. – dobaci Aca.
- Života ti Neno, namesti mi ovu košulju. *ebem ti onu garderoberku, ni za *urac nije.- psovao je mršteći se.
- Acika, koji ti je ovo put da se ženiš, ’leba ti – pitala je Nena kroz smeh nameštajući mu kragnu.
Jana se okrenu, razrogači oči pa upita:
-S’kim se bre ženiš? Kad, kako? Ništa ne pričaš, *ebem te usta mutava!
-Pa sa Ninočkom – ozbiljno će Aca.
- A od kad si ti, majke ti sa njom? – Jana je blenula zaprepašćeno.
- *ebem te blentavu Jano. Aca se ženi na sceni, a ne stvarno.
Prasnuše svi u smeh, glasan, pomalo histeričan.
- ’Leba ti Aco, koji se put ženiš?
- Pojam nemam. Toliko puta sam se ženio da mi je mnogo za tri života. Što se bre ovi reditelji okomili na mene? Baš im se nešto sviđam kao mladoženja, majke im ga lude.E, a sećaš se Milivoja? *ebote bog njega su svi saranjivali. U svakoj predstavi Milivoje umire. Naumirao se ni sam ne zna koliko puta. Kad’ javiše da je umro, nisam odmah poverovao. Mislio da me za*ebavaju. Bog da mu dušu prosti – pa se prekrsti a sa njim i svi ostali.
- *ebo vas Milivoje da vas *ebo! Šta *erete tu umesto da se spremate. Samo što nije počelo a vi tu k enjate, *izda vam materina! – urlao je Miloš kao i uvek kada potegne malo više, a potezao je često. Koliko god glasan bio, niko ga nije ni čuo ni video. Pravili su se ludi, što je njega dovodilo do usijanja.
- Evo ga skot – šapatom reče Nena, a odmah potom umiljatim glasom se obrati upravniku –Pa gde ste vi nama, upravniče? Kasnite na premijeru – smešila se najslađim osmehom i tobož mu pretila prstom.
Upravnik samo odmahnu rukom i prođe pored njih i ne pogledavši ih.
- *ebote upravnik, Neno. Šta mu se tu čepiš, *ebo mu ja mater pe dersku – ljutito će Aca.
- Ma za*ebavam ga bre, zar ne vidiš. Što da mu se čepim, ko ga *ebe.
- E aj’ ne s erite više – Jana će – Svi se rete nešto, a kad se skot pojavi vi svi ko’male mace. Samo predete. Povraća mi se od vas.
- Jano, ’ajde ’leba ti, idi vidi dal’ si došla il’ si pošla – kroz zube će Nena.
-Ne *eri Neno – odbrusi joj Jana – Ti mu se prva uvlačiš i čepiš, a čim okrene leđa pljuješ ga.
- ’Ajde bre umetnici! *urac ste vi od ovce, a ne umetnici. Ja da vam kažem! ’Ajde marš na scenu! Odmaaaaaaaaa!!! Počinjeeeee! *ebem vas gluve i blesave...
- E *ebeš mi mater, da ovo neko čuje, ne bi verovao – Aca će.
- Šta Aco?
- Pa ovo dranje, *ranje, pljuvanje, *ebavanje iza scene. A ’ vamo smo neki vajni radnici u kulturi. E *ebem ti ja tu kulturu, i ustanove kulture i sve ostalo gde nema ni k od kulture.
- Kulturo, eve me – Nena će, cepajući se od smeha – Nabijem vas na onu stvar, sve vas tako kulturne.
- Marš na scenu, bando jedna! Ajde, mršššš! Mamu vam *ebem da vam *ebem – oponašao je Aca Miloša, izlazeći na scenu...
Reditelj je šetao kao lav u kavezu. Nervozan i namrgođen. Glumci, poluodeveni trčali su ko’ muve bez glave; šminkerke su jurile za njima, garderoberke sa iglama, koncima, makazama, peglom nisu znale gde i kod koga pre da stignu...
Neki su pušili u toaletu. Prorivpožarni alarm zaparao je uši i nerve svih i dodatno pojačao skoro opipljivu napetost...
- Da li ste vi normalni ? – kreštao je Miloš, inspicijent. - Da li ste normalni, ludaci jedni! Kreteni neozbiljni! U zemlju će da me oterate! Za deset minuta počinje premijera a vi ne znate ni ko kada izlazi, ko ulazi, niste obučeni, zajebavate se, je*avate a na pos’o ne mislite! I posle Miloš kriv! E evo vam ga što ću više da budem ja kriv. Je*ite se kako znate i umete al’ ne više preko moje grbače! Jok više...
Ima da odem sad’ na bolovanje i boli ne *urac i za premijeru i za vas i za pozorište! Dabogda svi pocrkali! Živce mi pokidaste idioti jedni! Posle kažete Miloš pije. Kako bre da ne pijem. I da sam normalan, poludeo bih. Šta se smejete *ička vam materina da vam *ička materina bezobrazna!?
A vi kao ne pijete?! Jok, vi bre ločete, mamu vam *ebem pijanu! Vi umetnici?! Vi ste *urac moj a ne umetnici, majku vam *ebem ludačku da vam *ebem! – pa poteže iz flaše da okvasi grlo i koliko toliko smiri prenapete živce.
- Dakle, ovaj Miloš je prolupao skroz. Urla ko’ kreten svaki put. Udaviću ga jednom, kunem ti se.
- Ma daj, Mila; što se nerviraš? Ko’ da ne znaš da su svi ludi i inače, a pred premijeru sve go ludak. E kad bi onaj narod napolju znao zašta je dao pare, ne bi nikad’ više došao u pozorište.
- Vala Neno da znaš da si u pravu. Kakva drama, *ebote! Drama , komedija ili tragikomedija je ovde iza scene, ono na sceni je *ičkin dim...hahahahahahaha
- Šta se cerekate vas dve? Upalo vam nešto smešno. – dobaci Aca.
- Života ti Neno, namesti mi ovu košulju. *ebem ti onu garderoberku, ni za *urac nije.- psovao je mršteći se.
- Acika, koji ti je ovo put da se ženiš, ’leba ti – pitala je Nena kroz smeh nameštajući mu kragnu.
Jana se okrenu, razrogači oči pa upita:
-S’kim se bre ženiš? Kad, kako? Ništa ne pričaš, *ebem te usta mutava!
-Pa sa Ninočkom – ozbiljno će Aca.
- A od kad si ti, majke ti sa njom? – Jana je blenula zaprepašćeno.
- *ebem te blentavu Jano. Aca se ženi na sceni, a ne stvarno.
Prasnuše svi u smeh, glasan, pomalo histeričan.
- ’Leba ti Aco, koji se put ženiš?
- Pojam nemam. Toliko puta sam se ženio da mi je mnogo za tri života. Što se bre ovi reditelji okomili na mene? Baš im se nešto sviđam kao mladoženja, majke im ga lude.E, a sećaš se Milivoja? *ebote bog njega su svi saranjivali. U svakoj predstavi Milivoje umire. Naumirao se ni sam ne zna koliko puta. Kad’ javiše da je umro, nisam odmah poverovao. Mislio da me za*ebavaju. Bog da mu dušu prosti – pa se prekrsti a sa njim i svi ostali.
- *ebo vas Milivoje da vas *ebo! Šta *erete tu umesto da se spremate. Samo što nije počelo a vi tu k enjate, *izda vam materina! – urlao je Miloš kao i uvek kada potegne malo više, a potezao je često. Koliko god glasan bio, niko ga nije ni čuo ni video. Pravili su se ludi, što je njega dovodilo do usijanja.
- Evo ga skot – šapatom reče Nena, a odmah potom umiljatim glasom se obrati upravniku –Pa gde ste vi nama, upravniče? Kasnite na premijeru – smešila se najslađim osmehom i tobož mu pretila prstom.
Upravnik samo odmahnu rukom i prođe pored njih i ne pogledavši ih.
- *ebote upravnik, Neno. Šta mu se tu čepiš, *ebo mu ja mater pe dersku – ljutito će Aca.
- Ma za*ebavam ga bre, zar ne vidiš. Što da mu se čepim, ko ga *ebe.
- E aj’ ne s erite više – Jana će – Svi se rete nešto, a kad se skot pojavi vi svi ko’male mace. Samo predete. Povraća mi se od vas.
- Jano, ’ajde ’leba ti, idi vidi dal’ si došla il’ si pošla – kroz zube će Nena.
-Ne *eri Neno – odbrusi joj Jana – Ti mu se prva uvlačiš i čepiš, a čim okrene leđa pljuješ ga.
- ’Ajde bre umetnici! *urac ste vi od ovce, a ne umetnici. Ja da vam kažem! ’Ajde marš na scenu! Odmaaaaaaaaa!!! Počinjeeeee! *ebem vas gluve i blesave...
- E *ebeš mi mater, da ovo neko čuje, ne bi verovao – Aca će.
- Šta Aco?
- Pa ovo dranje, *ranje, pljuvanje, *ebavanje iza scene. A ’ vamo smo neki vajni radnici u kulturi. E *ebem ti ja tu kulturu, i ustanove kulture i sve ostalo gde nema ni k od kulture.
- Kulturo, eve me – Nena će, cepajući se od smeha – Nabijem vas na onu stvar, sve vas tako kulturne.
- Marš na scenu, bando jedna! Ajde, mršššš! Mamu vam *ebem da vam *ebem – oponašao je Aca Miloša, izlazeći na scenu...
