Postavljam o Drakuli, odlomak iz Turske hronike Konstantina Mihailovića. Nije prilika da objašnjavam ko je bio Konstantin i kakav je to izvor, samo toliko da je reč o svedočanstvu napisanom od strane Drakulinog savremenika
XXXIII glava:
O vlaškom vojvodi, gospodaru donje Moldavije
Dragul, vojvoda vlaški, imao je dva sina, stariji se zvao Vlad, a mlađi Radul. A obojicu je dao caru Muhamedu na njegov dvor (da mu služe); posle je umro. Kad ču car za smrt njegovu odmah starijeg sina Dragulovog obdari novcem, konjima, dolamama, divnim šatorima, kao što dolikuje gospodinu i otpravi ga s puno počasti u vlašku zemlju da vlada namesto oca svoga pod uslovom da svake godine dolazi k njemu i da mu se javlja, a danak da daje kao što je i ranije bio davan. A njegovog mlađeg brata ostavio je na svome dvoru.
I ovaj Vlad je dolazio dva puta jedno za drugim na dvor carski, a posle nije više hteo da dolazi za nekoliko godina, te car posla po n-ega jednoga gospodina kojem je bilo (ime) Hamzabeg.[387] A kad je k njemu prispeo u grad koji se zove Braila, nije mu se hteo javiti, već. je naredio svojim službenicima da carskog poslanika zadrže (kod sebe), dok se on nazad ne vrati. Otišavši tada[388], skupio je vojsku, a to je bilo zimi, te je Dunav bio zamrzao; prešavši tada preko Dunava po ledu sa čitavom svojom vojskom u carsku zemlju niže Nikopolja, pustio je ljude da pljačkaju ubijaju kako Turke, tako i hrišćane po selima, po gradićima (otvorenim), i počinio je veliku štetu caru, a naredio je da se svima - kako mrtvima, tako i živima - pootsecaju nosevi, pa ih je poslao u Ugarsku, hvalisajući se da je toliko Turaka uništio koliko je tih noseva bilo. Potom je prispeo u Brailu carskome poslaniku, a poslanik ništa nije znao šta se desilo; tada je naredio da se poslanik uhvati sa svima njegovim pratiocima, kojih je bilo četrdeset[389] i poslao ih je u jednu veoma utvrđenu tvrđavu među vodama nazvanu Kurista. I najpre je carskog poslanika Hamzabega dao da se nabije na kolac, a oko njega sve pratioce njegove.
Potom su došle vesti turskome caru šta je sve učinio Dragul - jer su po ocu i njega tako nazivali. Tada je car poslao po njegovog brata (mlađega Dragula), a kad je prispeo u dvor, tada su dva najviša gospodina iz carskoga saveta, jednome je ime ili prezime Mahmutpaša, a drugom Isakpaša pošli[390] njemu ususret i uzeli ga između sebe, pa su ga poveli caru tamo gde je car sedeo na svome prestolu[391]. A kad je došao, ustavši car ga je uzeo za ruku i posadio ga pored sebe na drugi malo niži presto s desne strane i naredio je da se donese plava zlatotkana odeća i da mu se obuče, zatim je naredio da se donese crvena zastava i dao mu je, a uz to novce, konje, šatore, kako dolikuje gospodinu i otpravio je odmah s njim četiri hiljade konjanika napred ka Nikopolju da ga tamo čeka, a sam ne odugovlačeći, (skupivši vojsku) krete za njim.
A kad smo bili u Nikopolju, na obali Dunava, kad al' s one strane[392] Dragul vojvoda se bio takođe s vojskom utaborio zato da bi prečio prevoz, onda car reče janičarima ovako: "Mili moji jaganjci, što je moje to je isto tako i vaše, a osobito blago moje; dajte mi saveta, jer to vi treba da kažete, kako bih se mogao na onu stranu prevesti protiv neprijatelja moga". Odgovoriše mu: "Srećni gospodaru, naredi da se spreme lađe, pa ćemo preko noći za to glave založiti da bismo se prebacili na onu stranu". Tada je car naredio da im dadu osamdeset velikih opremljenih lađa i drugih potreba: puške, topove, kumbare, lumbarde. A kada je već bila noć, posedali smo na lađe i pustili smo se brzo[393] niz vodu, tako da se nisu čula ni vesla ni ljudi. I prevezli smo se na drugu stranu za stotine stopa niže od mesta gde se njihova vojska nalazila, pa smo se tu ukopali topove namestili, velikim štitovima[394] smo se okružili, a i koljem smo se okružili gusto zato da nam konjanici ne bi mogli ništa učiniti. A posle su lađe prešle na drugu stranu[395] ići sve su janičare prebacile knama.[396]
Uredivši se tada, krenuli smo lagano na vojsku s koljem, velikim štitovima i topovima, a kada smo se već blizu do njih privukli, zaustavili smo se, topove smo namestili, a za to vreme[397] oni su nam dvesta pedeset janičara pobili iz topova. Videći na drugoj strani ovakvu bitku, caru je bilo veoma žao što sa svojom vojskom ne može biti na pomoći[398] i bio ga[399] je obuzeo veliki strah bojeći se da mu ne pobiju sve janičare (jer se sam car još nije bio prebacio). Kada potom mi videsmo da nas tako mnogo gine, brzo smo se pripremili[400] pa kako smo imali sto dvadeset topova, odmah smo učestano počeli iz njih tući tako da smo (čitavu njihovu vojsku s bojišta odagnali, pa smo se sami) potom pregledali i bolje opremili. Car je pustio druge pešake, koje nazivaju azapi, kao što su u nas pešadinci, da se k nama što mogu hitnije voze, a Dragul, znajući[401] da ne može sprečiti prevoz, krenuo je dalje od nas a posle se sam car sa čitavom svojom silom prevezao i dao nam je odmah trideset hiljada zlatnika da ih među sobom razdelimo a k tome[402] sve janičare koji nisu bili[403] slobodni učinio je slobodnima, pa da svoja imanja posle smrti daju kome oni hoće.
A odatle smo krenuli napred u vlašku zemlju za Dragulom, a njegov brat je bio pred nama; i mada je vojvoda vlaški imao malu vojsku, ipak nas je bilo strah i veoma smo ih se čuvali, okružujući se svake noći koljem, i nismo se sačuvali[404] jer[405] udarivši na nas noću, tukli su, ubijali ljude konje, kamile, šatore pljačkajući[406] nekoliko[407] hiljada Turaka su pobili, a caru su veliku štetu naneli, a[408] drugi su Turci pred njima bežali[409] janičarima, ali su ih janičari tukli, ubijali, gonili od sebe, da ne bi bili od njih smlavljeni. A posle su Turci doveli nekoliko hiljada Vlaha, koje je car naredio da ih seku napola. Kad videše Vlasi da se (s njima) zlo dešava, odstupili su od Dragula i pristupili njegovome bratu. A on je otišao u Ugarsku kralju Matiji, pa ga je Matija morao baciti u tamnicu i bacio ga je zbog njegovih surovih dela koja je počinio. Tada je car, davši[410] zemlju bratu njegovu, otišao, a posle[411] su Turci počeli pričati caru kako su pre toga teške borbe bile u Vlaškoj, i da je Turaka mnogo poginulo od njih pa zato treba o tome dobro razmisliti. Odgovorio je car Muhamed: "Dok Vlasi drže Kiliju i Beograd, a Ugri raški Beograd, dotle ih ne možemo pobediti".
Prispevši u Jedrene, car odmah krete ka Galipolju, uzevši janičare sa sobom, a tamo se ukrca u ratne lađe, koje nazivaju maune, galije, galace, bergante i druge različite. Uzeo je sa sobom isto tako topove za rušenje i prangije koje biju u visinu i bacaju kamenje na gradove, i otputovao je na ostrvo Mitilenu, tamo gde je svetoga Pavla zmija bila[412] ujela. A zato je tako brzo (prispeo) da bi na Mitileni onoga gospodara stigao, da se ne snabde ljudima. Prispevši tada, odmah je opkolio i tukao topovima i prangijama veoma žestoko, dok ga nije osvojio, ali pomoću ugovora koji nije održao, jer je svu službu koja je tamo bila dao poseći, pa i samoga gospodara.
Zauzevši sva mesta i posevši gradove, krenuo je nazad u Jedrene (a kad je prispeo), poslao je poslanstvo kralju Matiji u Ugarsku, jer[413] Matija još nije bio krunisan, da s njime primirje načini, jer se s te strane najviše bojao. A kad je primirje načinio, okrenuo se na kneževe arbanaške i pokoravao je jednog za drugim vrlo lako zato što je jedan posmatrao dok je drugi pokoravan.
Samo se jedan odbranio od njega, koji se zvao Skender Ivanović,[414] ovaj je bio još kao mladić uzet među janičare za cara Murata i na sve careve poslove je bio zatvorio oči zato da bi se mogao u svoju zemlju nazad vratiti kad stekne[415] carsku milost. A desilo se tada da je car jednom rekao: "Skendere, traži od mene koje hoćeš vojvodstvo, daću ti ga". A ovaj je molio da mu da Ivanovu zemlju, ne govoreći da je bio Ivanov sin, i car mu je dao, i zavladao je njome, osim gradova ali je posle janičare koji su bili u gradovima nekako prevario i udaljio, a sam je zavladao njima. Potom ih je car Murat pod njim opet osvajao, ali mu ništa nije mogao učiniti. A isto tako ga je i Muratov sin Muhamed morao ostaviti do smrti, jer je onome ko poznaje njihovo (uređenje i) položaj vrlo lako da se brani od Turaka. I tako se Muhamed, osvojivši čitavu[416] arbanašku zemlju[417] osim Skenderove, vrati u Jedrene, a tu su bili došli poslanici od bosanskoga kralja Tomaša i tražili su primirje.
...dakle u toj crkvi se pored mostiju sveca nalazi i grob Vlada Cepesa koji je premjesten iz Snagova od strane ondasnjih monaha...Ako je ovo sve zabluda a smatram da nije onda sam i ja u toj zabludi..ali jednom cu otici da posjetim to mjesto i da s eraspitam pa cu javiti iz prve ruke...za sada toliko...ako se sjetim jos necega dopunicu