Драгутин 2
Док је благочастиви све ово у молитви говорио ка Христу Владици свију, незлобни Господ Бог наш, брзо приклањајући божанске уши своје на слушање вапија оних који страдају и не одвраћајући свога доброга лица од оних који Га призивају истином, тако исто не удаљи милости своје ни од овога угодника свога, желећи да га прослави у добрим делима у овом веку и да написано буде име његово у књигама живота. Јер овај благочастиви имаше велику и свесрдну љубав према Богу, изнад многих у роду своме, светлећи се сваком врлином као многосветла зрака сунчана у својој отаџбини, желећи свима свакако довољно собом показати пример. Бог је преводио овога праведнога мужа од толике славе његове и части и престола царскога, и од свега његова што је раније имао владајући у отаџбини својој. И беше у тој страној земљи, чекајући обећање наде. Јер многа његова страдања показаше се као уздање у Бога, по апостолу Павлу који овако каже, јер рече: " једни за Христа Исуса тело своје распеше страдањима и похотама", као и овај блажени, духом живећи ка духу ревнујући у жељи да овим и заврши. Јер његов век пун младости и снажне храбрости према противницима пролазише. Јер то све лажно и кратко, као и цвет пролетњи венуло је. Јер снага и крепост изнеможе и уједно и пропадљиво тело, а кости састављене сухим жилама приклонише се на ову ствар т.ј. наду к Богу. Јер овај слуга Христов са великом смелошћу оплакиваше себе пре времена, и увек говорећи у своме уму сам себи: " Оплакуј себе убоги човече, кај се док имаш времена, да не чујеш тамо: Зар се сада кајеш, када није време покајању? Јер човек, злато или сребро изгубивши наћи ће друго, а изгубивши време покајања, никада неће наћи друго време за кајање. У овоме нас учи и поучава божаствени апостол Павле: " Док имамо времена покајмо се, чинећи богоугодна дела". Овај богоугодни и Христу вазљубљени, муж жељени и сасуд избрани, одбацивши далеко од себе своју одећу, царске хаљине и златни појас, који носише, облачи се у поцепане и искрпљене, а паше се јако ужетом од сламе по нагу телу своме, говорећи у радости срца: " Опасао си ме весељем да прославим Твоје свето име". А вретишче од длаке оштре навукавши на своје тело, овако говорише: " Обуче ме, Владико, у ризу спасења". Јер ево, господо моја, када сам у младости својој носио железно оружје и ратовао против оних који су са мном војевали, велику тугу трпело је тело моје од тежине таква оружја, а сада у оваком оружју, у које си ме удостојио да се обучем, са великим весељем трудим се да верујем, Теби, бесмртноме цару сила. Јер знам да се приближи долазак Твој, бојим се и дрхћем када будеш рекао: " Идите од мене проклети у огањ вечни, спремљени ђаволу и анђелима његовим". Колебају ме вали бесовских нападаја, но утврди мој ум непоколебљиво, тело ми дрхће, а слух мој нека чује поуке твојих божанских речи. Дај ми извор суза, да омијем душевне нечистоте, и да се не удаљим од Твоје милости у страшни и грозни онај дан, од кога дрхће душа моја и ужасавају се састави тела мога".
Ово ћемо, дакле, казати вазљубљени Христови љубимци, овај христољубиви сваке ноћи постељу своју сузама мочише, слично пророку и Богооцу, који каже у неком псалму: " Измићу сваке ноћи ложе моје, и сузама мојим омочићу постељу моју". Јер не само да оплакиваше себе, " но и сна не даваше очима својима, ни дремања веђама својима". Шта сам ја рекао да постељу своју сузама мочише? У земљи беше ископано место као и гроб, у коме је мало отпочинуо од многога бдења свога и од труда ноћнога стојања када је легао, а гроб беше пун трња и оштрог камења, тако да није могао лећи у сласт, а уз то легавши уз њега, много је плакао и био се у прса горко, са тугом срца вичући ка Спаситељу своме Владици Христу: " Ох, ох, светлости моја слатка Исусе, како се удаљих од славе Твоје? Дао си ми очи да гледам светлост Твоју, а ја њима угледах зло. А знајући да си Ти истинити син Божји, и Ти си превечно слово, који седиш с десне стране Оца, будући у подобију Очеву, Ти си простро небо као кожу и утврдио земљу на водама, и слично море оградио си песком, учинио си да Те анђелске силе опевају, а природа земаљска да те непрестано хвали. Јер Ти си онај који постављаш земаљске цареве и који им снабдеваш царство, и који им у руке предајеш управљање народа. Међу њима је множина оних који Те хвале, Господе, и који се боје Твога светога имена. А ја јадни, заборавих Тебе, Бога свога, који ме је створио".
Овако моливши се са сузама, опет устајаше од тавог рова (гроба) земаљскога, имајући у рукама својима божаствено еванђеље, које непрестано прочитаваше, и отворивши божаствена уста своја са Давидом, појаше божаствену песму говорећи: " Подигни ме из рова земље и исправи стопе моје, и положи у уста моја нову песму". И опет: " У ноћима подижите руке ваше ка светима и благословите Господа. И опет: " Боже, Боже мој, ка теби раним, ожедне Тебе душа моја, а колико више Тее тело моје". Јер ваистину је приносио Богу нескврну и чисту жртву, молитве своје, целим бићем човечјег састава. Веома љубљен беше он и од свију поштован и од свију очекиван, сваким добрим делима утврђујући се, и ка овима све више јако се бринуо, а раскош вредним уздржањем победи, говорећи по апостолу; " Браћо, умрећемо греху, да живимо Богу", и опет; " да не царује, дакле, грех у смртном нашем телу, да слуша похота његових". Он често оваке речи говорише; " Помени се, јадни човече, не варај се у овом веку, и помисли у уму своме, да наш живот ништа нема осим сузе и уздахе, презире и мржњу, непријатељства и зависти и лукавство, злобу и неправду и неситост. Које је од овога што нас води у живот вечни? Зар нам не приводи реку огњену и муке неисказане? Зар нам не представљају љуте и немилостиве анђеле? Зар добри и милосрдни Бог не одвраћа због овога свога лица од нас, говорећи са гневом: " Отидите од мене проклети, у вечни огањ, јер вас не познајем". Било богатство, било слава, било здравље и сила, било лепота изгледа, ништа од тога неће поћи на суд Владичин. Јер све ће слично сенци погинути и као сенка прећи ће, само ћемо ми наги и обремењени грехом стати пред суд Владичин, Христов . јер све човечје је ваистину таштина и непостојано је, по ономе који говори: " Све на земљи је таштина над таштинама, и све је таштина", и по апостолу, који каже: " да ништа не донесесмо на овај свет, нека се зна, да ништа не можемо ни изнети". О овоме рече један од премудрих: " Када човек умре, наслади гмизавце и звери и црве". Немојмо, вазљубљени погубити душе своје ради пропадљивих и пролазних ствари.
Овај благочастиви и христољубиви Стефан оваким речима утврђиваше ум свој, говорећи: " Прикуј тело моје страху Твоме, јер се убојах од Твојих судбина " ; и " учини са слугом Твојим по милости Твојој" и утврди ме пред тобом на векове. " Јер ако безакоња моја погледаш, Господе, Господе, ко сам ја грешни, који ће моћи постојати? Јер, Владико, ако спасеш праведника, шта је у том велико? Или ако помилујеш чистога, није ништа чудно. Такови су достојни милости Твоје. Но пожури брзо, Христе мој, у помоћ мени недостојноме, и избави ме од уста луковаго звера, и приону за земљу утроба моја. Но пошаљи благодат твоју мени у у помоћ, да умртвим телесне страсти".
Шта ћу рећи, о љубимци, или како да изнесем његове подвиге и страдања, и молитве и свеноћна стојања и и бдења, што претрпе? Јер блажен је живот његов у овом веку и часна је смрт овога богољубивога мужа пред Господом. Јер колико је богатство његово и слава земаљска, премного злато и драгоцени бисер, и скупоцено царско одело и све остало од такових, све ово богоугодно и целомудрено расточаваше. Прво колике је милостиње даровао у божаствене храмове и потребе и сасуде црквене, правећи у дому своме свештене сасуде златне и сребрне, украшене бисером и драгим камењем, путире, дискосе и велике нафорне зделе, кадионице, ручке, рипиде и златне свећњаке, и друго, што је потребно од таквих ствари, свештеничке златоткане драгоцене одежде. То све чинећи у дому своме мислише на дар божаственим црквама, и не само црквама отаџбине своје, него и у друге благоверне народе, говорећи: " Твоје дарове од Твојих дарова приносим Ти, Спаситељу мој". Драгоцене дарове потребне монасима тих места и целом црквеном клиру, свакоме према своме позиву довољно даваше, за одевање тела њихова и да се исхране. Он свима овима слаше своје вазљубљене и поверљиве људе, да ово дају са љубазним и смиреним речима, пишући им и говорећи: " Прмите ове моје мале приносе вама, и молите Господа Бога за мене грешнога, не би ли како год вашим светим молитвама био мени милостив судија у дан страшнога испита."
Видите, дакле, вазљубљени, таква су била искушења и жалости овога благочастивога мужа, јер колико је живео у светској сујети, никако се није удаљивао од богоугодних дела. Тако треба човек удаљивши се од света и онога што је у свету, да се једино брине за душу своју или како ће угодити Богу, не обраћајући пажње на оно што је од овога света.
Но опет ћемо изнети његово велико трпљење и снагу и безбројне трудове. Јер он живећи у овом свету, имајући жену и децу и државу велике земље, и бринући се о толиким својим војницима и о управи дома свога, и како да брани и штити земљу отаџбине своје од наиласка и насиља иностраних народа, и све ово чинећи ниуколико не остављаше богоугодних дела, нити злоба измени његова разума, нити лукавство превари његову душу. Јер за такове рече Соломон: " Угодан беше Богу и вазљубљени живећи у свету". А више је имао у своме срцу смерну кротост, слушајући речи апостола Павла, који овако каже: ", Знате благодат Божју, да ради вас осиромаши будући богат, да се ви обогатите Његовим сиромаштвом". А наводи и друго место које каже: " Владајте се као што доликује звању, којим сте позвани, са сваком смерном мудрошћу кротошћу и стрпљењем". Све ове врлине, које рекосмо, извршаваше се у овом благочастивом. Почетак свакога његова успеха је у Богу, јер шта да кажем о толику његову подвигу и трпљењу и ноћном стајању његову, молбама, молитвама и божанским песмама?
Док је благочастиви све ово у молитви говорио ка Христу Владици свију, незлобни Господ Бог наш, брзо приклањајући божанске уши своје на слушање вапија оних који страдају и не одвраћајући свога доброга лица од оних који Га призивају истином, тако исто не удаљи милости своје ни од овога угодника свога, желећи да га прослави у добрим делима у овом веку и да написано буде име његово у књигама живота. Јер овај благочастиви имаше велику и свесрдну љубав према Богу, изнад многих у роду своме, светлећи се сваком врлином као многосветла зрака сунчана у својој отаџбини, желећи свима свакако довољно собом показати пример. Бог је преводио овога праведнога мужа од толике славе његове и части и престола царскога, и од свега његова што је раније имао владајући у отаџбини својој. И беше у тој страној земљи, чекајући обећање наде. Јер многа његова страдања показаше се као уздање у Бога, по апостолу Павлу који овако каже, јер рече: " једни за Христа Исуса тело своје распеше страдањима и похотама", као и овај блажени, духом живећи ка духу ревнујући у жељи да овим и заврши. Јер његов век пун младости и снажне храбрости према противницима пролазише. Јер то све лажно и кратко, као и цвет пролетњи венуло је. Јер снага и крепост изнеможе и уједно и пропадљиво тело, а кости састављене сухим жилама приклонише се на ову ствар т.ј. наду к Богу. Јер овај слуга Христов са великом смелошћу оплакиваше себе пре времена, и увек говорећи у своме уму сам себи: " Оплакуј себе убоги човече, кај се док имаш времена, да не чујеш тамо: Зар се сада кајеш, када није време покајању? Јер човек, злато или сребро изгубивши наћи ће друго, а изгубивши време покајања, никада неће наћи друго време за кајање. У овоме нас учи и поучава божаствени апостол Павле: " Док имамо времена покајмо се, чинећи богоугодна дела". Овај богоугодни и Христу вазљубљени, муж жељени и сасуд избрани, одбацивши далеко од себе своју одећу, царске хаљине и златни појас, који носише, облачи се у поцепане и искрпљене, а паше се јако ужетом од сламе по нагу телу своме, говорећи у радости срца: " Опасао си ме весељем да прославим Твоје свето име". А вретишче од длаке оштре навукавши на своје тело, овако говорише: " Обуче ме, Владико, у ризу спасења". Јер ево, господо моја, када сам у младости својој носио железно оружје и ратовао против оних који су са мном војевали, велику тугу трпело је тело моје од тежине таква оружја, а сада у оваком оружју, у које си ме удостојио да се обучем, са великим весељем трудим се да верујем, Теби, бесмртноме цару сила. Јер знам да се приближи долазак Твој, бојим се и дрхћем када будеш рекао: " Идите од мене проклети у огањ вечни, спремљени ђаволу и анђелима његовим". Колебају ме вали бесовских нападаја, но утврди мој ум непоколебљиво, тело ми дрхће, а слух мој нека чује поуке твојих божанских речи. Дај ми извор суза, да омијем душевне нечистоте, и да се не удаљим од Твоје милости у страшни и грозни онај дан, од кога дрхће душа моја и ужасавају се састави тела мога".
Ово ћемо, дакле, казати вазљубљени Христови љубимци, овај христољубиви сваке ноћи постељу своју сузама мочише, слично пророку и Богооцу, који каже у неком псалму: " Измићу сваке ноћи ложе моје, и сузама мојим омочићу постељу моју". Јер не само да оплакиваше себе, " но и сна не даваше очима својима, ни дремања веђама својима". Шта сам ја рекао да постељу своју сузама мочише? У земљи беше ископано место као и гроб, у коме је мало отпочинуо од многога бдења свога и од труда ноћнога стојања када је легао, а гроб беше пун трња и оштрог камења, тако да није могао лећи у сласт, а уз то легавши уз њега, много је плакао и био се у прса горко, са тугом срца вичући ка Спаситељу своме Владици Христу: " Ох, ох, светлости моја слатка Исусе, како се удаљих од славе Твоје? Дао си ми очи да гледам светлост Твоју, а ја њима угледах зло. А знајући да си Ти истинити син Божји, и Ти си превечно слово, који седиш с десне стране Оца, будући у подобију Очеву, Ти си простро небо као кожу и утврдио земљу на водама, и слично море оградио си песком, учинио си да Те анђелске силе опевају, а природа земаљска да те непрестано хвали. Јер Ти си онај који постављаш земаљске цареве и који им снабдеваш царство, и који им у руке предајеш управљање народа. Међу њима је множина оних који Те хвале, Господе, и који се боје Твога светога имена. А ја јадни, заборавих Тебе, Бога свога, који ме је створио".
Овако моливши се са сузама, опет устајаше од тавог рова (гроба) земаљскога, имајући у рукама својима божаствено еванђеље, које непрестано прочитаваше, и отворивши божаствена уста своја са Давидом, појаше божаствену песму говорећи: " Подигни ме из рова земље и исправи стопе моје, и положи у уста моја нову песму". И опет: " У ноћима подижите руке ваше ка светима и благословите Господа. И опет: " Боже, Боже мој, ка теби раним, ожедне Тебе душа моја, а колико више Тее тело моје". Јер ваистину је приносио Богу нескврну и чисту жртву, молитве своје, целим бићем човечјег састава. Веома љубљен беше он и од свију поштован и од свију очекиван, сваким добрим делима утврђујући се, и ка овима све више јако се бринуо, а раскош вредним уздржањем победи, говорећи по апостолу; " Браћо, умрећемо греху, да живимо Богу", и опет; " да не царује, дакле, грех у смртном нашем телу, да слуша похота његових". Он често оваке речи говорише; " Помени се, јадни човече, не варај се у овом веку, и помисли у уму своме, да наш живот ништа нема осим сузе и уздахе, презире и мржњу, непријатељства и зависти и лукавство, злобу и неправду и неситост. Које је од овога што нас води у живот вечни? Зар нам не приводи реку огњену и муке неисказане? Зар нам не представљају љуте и немилостиве анђеле? Зар добри и милосрдни Бог не одвраћа због овога свога лица од нас, говорећи са гневом: " Отидите од мене проклети, у вечни огањ, јер вас не познајем". Било богатство, било слава, било здравље и сила, било лепота изгледа, ништа од тога неће поћи на суд Владичин. Јер све ће слично сенци погинути и као сенка прећи ће, само ћемо ми наги и обремењени грехом стати пред суд Владичин, Христов . јер све човечје је ваистину таштина и непостојано је, по ономе који говори: " Све на земљи је таштина над таштинама, и све је таштина", и по апостолу, који каже: " да ништа не донесесмо на овај свет, нека се зна, да ништа не можемо ни изнети". О овоме рече један од премудрих: " Када човек умре, наслади гмизавце и звери и црве". Немојмо, вазљубљени погубити душе своје ради пропадљивих и пролазних ствари.
Овај благочастиви и христољубиви Стефан оваким речима утврђиваше ум свој, говорећи: " Прикуј тело моје страху Твоме, јер се убојах од Твојих судбина " ; и " учини са слугом Твојим по милости Твојој" и утврди ме пред тобом на векове. " Јер ако безакоња моја погледаш, Господе, Господе, ко сам ја грешни, који ће моћи постојати? Јер, Владико, ако спасеш праведника, шта је у том велико? Или ако помилујеш чистога, није ништа чудно. Такови су достојни милости Твоје. Но пожури брзо, Христе мој, у помоћ мени недостојноме, и избави ме од уста луковаго звера, и приону за земљу утроба моја. Но пошаљи благодат твоју мени у у помоћ, да умртвим телесне страсти".
Шта ћу рећи, о љубимци, или како да изнесем његове подвиге и страдања, и молитве и свеноћна стојања и и бдења, што претрпе? Јер блажен је живот његов у овом веку и часна је смрт овога богољубивога мужа пред Господом. Јер колико је богатство његово и слава земаљска, премного злато и драгоцени бисер, и скупоцено царско одело и све остало од такових, све ово богоугодно и целомудрено расточаваше. Прво колике је милостиње даровао у божаствене храмове и потребе и сасуде црквене, правећи у дому своме свештене сасуде златне и сребрне, украшене бисером и драгим камењем, путире, дискосе и велике нафорне зделе, кадионице, ручке, рипиде и златне свећњаке, и друго, што је потребно од таквих ствари, свештеничке златоткане драгоцене одежде. То све чинећи у дому своме мислише на дар божаственим црквама, и не само црквама отаџбине своје, него и у друге благоверне народе, говорећи: " Твоје дарове од Твојих дарова приносим Ти, Спаситељу мој". Драгоцене дарове потребне монасима тих места и целом црквеном клиру, свакоме према своме позиву довољно даваше, за одевање тела њихова и да се исхране. Он свима овима слаше своје вазљубљене и поверљиве људе, да ово дају са љубазним и смиреним речима, пишући им и говорећи: " Прмите ове моје мале приносе вама, и молите Господа Бога за мене грешнога, не би ли како год вашим светим молитвама био мени милостив судија у дан страшнога испита."
Видите, дакле, вазљубљени, таква су била искушења и жалости овога благочастивога мужа, јер колико је живео у светској сујети, никако се није удаљивао од богоугодних дела. Тако треба човек удаљивши се од света и онога што је у свету, да се једино брине за душу своју или како ће угодити Богу, не обраћајући пажње на оно што је од овога света.
Но опет ћемо изнети његово велико трпљење и снагу и безбројне трудове. Јер он живећи у овом свету, имајући жену и децу и државу велике земље, и бринући се о толиким својим војницима и о управи дома свога, и како да брани и штити земљу отаџбине своје од наиласка и насиља иностраних народа, и све ово чинећи ниуколико не остављаше богоугодних дела, нити злоба измени његова разума, нити лукавство превари његову душу. Јер за такове рече Соломон: " Угодан беше Богу и вазљубљени живећи у свету". А више је имао у своме срцу смерну кротост, слушајући речи апостола Павла, који овако каже: ", Знате благодат Божју, да ради вас осиромаши будући богат, да се ви обогатите Његовим сиромаштвом". А наводи и друго место које каже: " Владајте се као што доликује звању, којим сте позвани, са сваком смерном мудрошћу кротошћу и стрпљењем". Све ове врлине, које рекосмо, извршаваше се у овом благочастивом. Почетак свакога његова успеха је у Богу, јер шта да кажем о толику његову подвигу и трпљењу и ноћном стајању његову, молбама, молитвама и божанским песмама?