- Poruka
- 393.700
Na kraju sela, pod oronulim krovom jedne trošne kućice, živelo je malo siroče. Dete bez oca i majke, ostavljeno na brigu dalekoj rodbini, koja je i sama bila siromašna, bez imanja i bez volje da se stara o njemu.Odrastalo je to siroče u bedi, golo i boso, gladno i žedno, bez igre i smeha. Dok su druga deca trčala po seoskim sokacima, hvatala leptire i valjala se po prašini, ono je sedelo na pragu i gledalo ih, stiskajući šake od zavisti i tuge.
Hranili su ga ostatcima, oblačili u pocepane haljinice koje su drugi odbacivali, a kad bi nešto skrivilo ili zaplakalo, dobijalo je batine. Tako je raslo u strahu i u ćutanju, naviklo da nikome ne smeta i da od nikoga ništa ne traži.Jedino što je imalo bilo je njegovo malo srce, puno nežnosti i čežnje. Najviše je volelo stoku. Kad bi ga poslali da čuva ovce ili krave, ono bi ih gladilo po leđima, šaputalo im i gledalo u njihove krupne oči. I činilo mu se tada da ga one razumeju, da mu se smeše i da ga vole onako kako niko drugi nije voleo.
Jednog prolećnog jutra, kad su u polju zamirisale prve ljubičice, siroče je izašlo sa stadom na pašu. Sunce je sijalo, ptice su pevale, zemlja je disala punim plućima.
Dete je leglo u travu, naslonilo glavu na ruku i gledalo u nebo. Tamo su plovili beli oblaci, mekani i topli, kao jastuci.
I tada mu se učinilo da se iza oblaka krije majčino lice. Nasmejano, dobro, puno ljubavi. Raširilo je ruke i šapnulo:
„Majko…“ Suze su mu potekle niz obraze, a u grudima ga steglo nešto slatko i bolno.
Dok su se ovce pasle oko njega, ono je zaspalo. Usnilo je da ga majka doziva, da ga grli i podiže u svoje krilo. I dete se smejalo u snu, prvi put posle dugog vremena.
Kad su ga kasnije našli, ležalo je mirno u travi, kao da još spava. Ali nije se probudilo. Srce mu se ugasilo tiho, kao mala svećica koju je vetar oduvao.
Ovce su stajale oko njega i gledale ga svojim velikim, tužnim očima. Kao da su znale da je otišao onaj koji ih je voleo više od ljudi.
Hranili su ga ostatcima, oblačili u pocepane haljinice koje su drugi odbacivali, a kad bi nešto skrivilo ili zaplakalo, dobijalo je batine. Tako je raslo u strahu i u ćutanju, naviklo da nikome ne smeta i da od nikoga ništa ne traži.Jedino što je imalo bilo je njegovo malo srce, puno nežnosti i čežnje. Najviše je volelo stoku. Kad bi ga poslali da čuva ovce ili krave, ono bi ih gladilo po leđima, šaputalo im i gledalo u njihove krupne oči. I činilo mu se tada da ga one razumeju, da mu se smeše i da ga vole onako kako niko drugi nije voleo.
Jednog prolećnog jutra, kad su u polju zamirisale prve ljubičice, siroče je izašlo sa stadom na pašu. Sunce je sijalo, ptice su pevale, zemlja je disala punim plućima.
Dete je leglo u travu, naslonilo glavu na ruku i gledalo u nebo. Tamo su plovili beli oblaci, mekani i topli, kao jastuci.
I tada mu se učinilo da se iza oblaka krije majčino lice. Nasmejano, dobro, puno ljubavi. Raširilo je ruke i šapnulo:
„Majko…“ Suze su mu potekle niz obraze, a u grudima ga steglo nešto slatko i bolno.
Dok su se ovce pasle oko njega, ono je zaspalo. Usnilo je da ga majka doziva, da ga grli i podiže u svoje krilo. I dete se smejalo u snu, prvi put posle dugog vremena.
Kad su ga kasnije našli, ležalo je mirno u travi, kao da još spava. Ali nije se probudilo. Srce mu se ugasilo tiho, kao mala svećica koju je vetar oduvao.
Ovce su stajale oko njega i gledale ga svojim velikim, tužnim očima. Kao da su znale da je otišao onaj koji ih je voleo više od ljudi.