Ih, ala smo se davno divanili.
Kako godine odmiču dnevnik postaje sve manje bitan, tu je fejsbuk, tviter i slična čuda pa ko još da piše dnevnik. Istina, deca će uskoro zaboraviti i da divane a kamoli da pišu, sve mu nešto dođe na skraćenice, manje pišeš, manje kažeš a kanda svi sve razumeju.
Ja baš u poslednje vreme ne razumem ama baš ništa, sva sam totalno sluđena.
Ponovo sam posle puuuno godina domaćica, gledam usput i očajne domaćice pa mi sve nekako nije jasno jesam li i ja domaćica ili sam samo očajna.
Elem, popih pedalu pre par godina jer sam prešla petu banku, nije to bilo baš tako meni rečeno ali je bilo kristalno jasno jer na moje "radno mesto viška" oma primiše jednu mladu namigušu u kratkoj suknjici, klinci u prvom razredu oma postaše tinejdžeri, poiskakaše im bubuljice na svim mogućim i nemogućim mestima - doktori i psiholozi nemaju objašnjenje, devojčice postaše depresivne a da nisu stigle ni do bulimije ni do anoreksije, imaju vremena mlade su, stići će i do tog fenomena dvadesetog i dvaesprvog veka.
Jes da fiskulturu baš ni ne mogu više da obavljam kao pre trideset godina, ali bato, praksa, iskustvo i šta znam šta sve ne, čine svoje, ma umela sam klincima da objasnim kako da se veru uz konopac, kako da preskaču konja, kako da igraju košarku, rukomet, tenis, sve sam umela, učili nas onomad pre skoro četres godina sve to, sve sam umela da im objasnim čak da sam i u invalidskim kolicima sedela sve bi im bilo kristalno jasno.
Kako-god, pomirih se sa sudbinom i odoh u invalidsku peMziju, ma i nije tako loše, još sam u dobrim godinama, ako bog da i unuke ću pričuvati a možda i do faxa ispratiti kakva su vremena. Ćera već ima bebu, sinak uskoro očekuje, ihhhhh, meni sve potaman, al ne lezi vraže, uvek ima neko ali što devojci sreću kvari. Tako kažu.
Kako rekoh, popih pedalu zarad mlađe snage, ma nije mi ni bilo baš žao, na mlađima svet ostaje, znam ja to dobro, jes bolelo al' ebiga, tu smo gde smo, kad....
Pre par godina oženih i udadoh sina i ćeru na isti dan, sve zarad manje troška, šta ćeš, sirotinja nalazi rupu u rupi iliti aj se snađemo ako moramo.
Oboje se fala bogu lepo snašli, ćera se udala i otišla u Jevropu, sinak ostao na ognjištu i počeo neki maleni biznis. Rade i bitišu kako umeju i mogu.
Ovih dana sinu pofalilo radnika pa rešio da prvo nako preko poznanika potraži osobu od poverenja, vrednu, pedantnu, klopa je u pitanju, nije zajebancija. Ja se oma setila jedne prije koja je bogom dana da takve poslove radi, em vredna, em pedantna dozlaboga, em odradila 25.g. radnog staža, ne mora ni da je prijavljuje, ali matora, znam ja to vrlo dobro, 50.g. života i mene urnisaše, al' ko velim, učiniću priji pa sina priupitati, dobro njoj, dobro njemu, kad....
Bilo nekih 10 - 15 kandidata, moja prija među njima i jedina preko tri banke, i naravno ona otpala u prvom krugu.
Sad moj sinak već desetak dana isprobava novu radnu snagu, svima plaća za nerad jer za rad očigledno nisu, ali moju matoru prijateljicu ni na kraj pameti nema.
Danas mi se požalio kako mu se niko od kandidata ne dopada, sve su nešto lenji,dogovore se da dođu u 7h, a njih evo na sabajle u 9, pa još se vuku ko crevo i stvarno nisu nizašta. Odgovorih mu samo ovo: "znaš srećo dok sam tebe i seku odgajala bila sam baš mlada, ali bilo neko drugo vreme, svaki treći dan bila na bolovanju ali se to tolerisalo, ebiga, neko ludo Titovo vreme, tolerisali trudnoće,decu i dečje bolesti, danas baš i nije tako, priče puno, delanja malo, danas biste svi da vam rade "Pamele Anderson" ali da ne rađaju, da ne idu na porodiljsko, da ne idu na bolovanje, a matore ribe koje još uvek umeju i mogu, a usput im ne treba bolovanje za klince jer su klinci već omatorili, eeee, takve vam ne trebaju, pa se nosi sinak sa mladim curama, zapošljvaj svaki dan novu, što zgodnija to bolji promet, ali koliko dugo????
Ma baš mi milo da mu rekoh
Kako godine odmiču dnevnik postaje sve manje bitan, tu je fejsbuk, tviter i slična čuda pa ko još da piše dnevnik. Istina, deca će uskoro zaboraviti i da divane a kamoli da pišu, sve mu nešto dođe na skraćenice, manje pišeš, manje kažeš a kanda svi sve razumeju.
Ja baš u poslednje vreme ne razumem ama baš ništa, sva sam totalno sluđena.
Ponovo sam posle puuuno godina domaćica, gledam usput i očajne domaćice pa mi sve nekako nije jasno jesam li i ja domaćica ili sam samo očajna.
Elem, popih pedalu pre par godina jer sam prešla petu banku, nije to bilo baš tako meni rečeno ali je bilo kristalno jasno jer na moje "radno mesto viška" oma primiše jednu mladu namigušu u kratkoj suknjici, klinci u prvom razredu oma postaše tinejdžeri, poiskakaše im bubuljice na svim mogućim i nemogućim mestima - doktori i psiholozi nemaju objašnjenje, devojčice postaše depresivne a da nisu stigle ni do bulimije ni do anoreksije, imaju vremena mlade su, stići će i do tog fenomena dvadesetog i dvaesprvog veka.
Jes da fiskulturu baš ni ne mogu više da obavljam kao pre trideset godina, ali bato, praksa, iskustvo i šta znam šta sve ne, čine svoje, ma umela sam klincima da objasnim kako da se veru uz konopac, kako da preskaču konja, kako da igraju košarku, rukomet, tenis, sve sam umela, učili nas onomad pre skoro četres godina sve to, sve sam umela da im objasnim čak da sam i u invalidskim kolicima sedela sve bi im bilo kristalno jasno.
Kako-god, pomirih se sa sudbinom i odoh u invalidsku peMziju, ma i nije tako loše, još sam u dobrim godinama, ako bog da i unuke ću pričuvati a možda i do faxa ispratiti kakva su vremena. Ćera već ima bebu, sinak uskoro očekuje, ihhhhh, meni sve potaman, al ne lezi vraže, uvek ima neko ali što devojci sreću kvari. Tako kažu.
Kako rekoh, popih pedalu zarad mlađe snage, ma nije mi ni bilo baš žao, na mlađima svet ostaje, znam ja to dobro, jes bolelo al' ebiga, tu smo gde smo, kad....
Pre par godina oženih i udadoh sina i ćeru na isti dan, sve zarad manje troška, šta ćeš, sirotinja nalazi rupu u rupi iliti aj se snađemo ako moramo.
Oboje se fala bogu lepo snašli, ćera se udala i otišla u Jevropu, sinak ostao na ognjištu i počeo neki maleni biznis. Rade i bitišu kako umeju i mogu.
Ovih dana sinu pofalilo radnika pa rešio da prvo nako preko poznanika potraži osobu od poverenja, vrednu, pedantnu, klopa je u pitanju, nije zajebancija. Ja se oma setila jedne prije koja je bogom dana da takve poslove radi, em vredna, em pedantna dozlaboga, em odradila 25.g. radnog staža, ne mora ni da je prijavljuje, ali matora, znam ja to vrlo dobro, 50.g. života i mene urnisaše, al' ko velim, učiniću priji pa sina priupitati, dobro njoj, dobro njemu, kad....
Bilo nekih 10 - 15 kandidata, moja prija među njima i jedina preko tri banke, i naravno ona otpala u prvom krugu.
Sad moj sinak već desetak dana isprobava novu radnu snagu, svima plaća za nerad jer za rad očigledno nisu, ali moju matoru prijateljicu ni na kraj pameti nema.
Danas mi se požalio kako mu se niko od kandidata ne dopada, sve su nešto lenji,dogovore se da dođu u 7h, a njih evo na sabajle u 9, pa još se vuku ko crevo i stvarno nisu nizašta. Odgovorih mu samo ovo: "znaš srećo dok sam tebe i seku odgajala bila sam baš mlada, ali bilo neko drugo vreme, svaki treći dan bila na bolovanju ali se to tolerisalo, ebiga, neko ludo Titovo vreme, tolerisali trudnoće,decu i dečje bolesti, danas baš i nije tako, priče puno, delanja malo, danas biste svi da vam rade "Pamele Anderson" ali da ne rađaju, da ne idu na porodiljsko, da ne idu na bolovanje, a matore ribe koje još uvek umeju i mogu, a usput im ne treba bolovanje za klince jer su klinci već omatorili, eeee, takve vam ne trebaju, pa se nosi sinak sa mladim curama, zapošljvaj svaki dan novu, što zgodnija to bolji promet, ali koliko dugo????
Ma baš mi milo da mu rekoh
