Pisemo i postavljamo nase i strane pisce, a vrlo malo , pisaca za decu. Evo resih da pisca cije smo stihove ne samo recitovali vec i pevali u detinjstvu, postavim na zasluzeno mesto!
Poslednja izmena:
-
- Popularno:
- ALO javlja: "Hrvat uhapšen na...
- Koja bi danas pošla za sirotana?
- Teska prekoracenja ovlascenja policije
- Šešelj pozvao na nasilje prema ženama
- Policija brutalno tuče građane koji ne...
- Momirović i Šurlan pušteni iz pritvora...
- Zašto za vreme Tita nije bilo huligana?
- Koja je poenta...
- Како извршити поделу власти?
- Crtanje mete na čelu stranim...
Dragan Lukić
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
Dragan Lukić (30. novembar 1928 — 1. januar 2006) je bio dečji pisac.
Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.
U jesen 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao futbaleri.
1954. završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine.
Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis "Zmaj". Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi.
Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, "Nebom grada".
Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima.
Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964-1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967-1993.
Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006.
wikipedija
Rođen je u Beogradu 1928. od oca Aleksandra i majke Tomanije. Otac mu je bio štamparski mašinista, pa se Dragan već od najranijeg doba družio sa sveže odštampanim knjigama.
U jesen 1946. počeo je da objavljuje prve radove, a početkom pedesetih već je postao afirmisani dečji pesnik i 1952. objavljuje svoje prve knjige (poeme-slikovnice): Velika trka i Zveri kao futbaleri.
1954. završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a zatim je počeo da predaje dečju književnost u Školi za vaspitače. Posle osam godina zaposlio se kao urednik programa za decu na Radio Beogradu i tu je radio sve do penzionisanja 1989. godine.
Pisao je pesme, priče, romane, dramske tekstove, teorijske rasprave o literaturi, vodio emisije na radiju i televiziji. Uređivao je časopis "Zmaj". Bio je redovni učesnik najznačajnijih manifestacija za decu na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Njegovi saputnici u tom misionarenju najčešće su bili: Desanka Maksimović, Branko Ćopić, Duško Radović, Arsen Diklić, Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Dobrica Erić i drugi.
Objavio je preko stotinu knjiga, među kojima su najpoznatije: Kako se kome čini, Moj praded i ja, Ovde stanuju pesme, Vagon prve klase, Fifi, Kako rastu nogavice, Šta tata kaže, Od kuće do škole, Lovac Joca, Vožnja po gradu. Objavio je romane: Neboder C17, Tri gusketara, Bomba u kafi itd. Poznat je i po lektiri za 3. razred učenika osnovne škole, "Nebom grada".
Celokupnim svojim delom, za koje je dobio najviše nagrade i priznanja, bio je i ostao u samom vrhu jugoslovenske i srpske književnosti namenjene mladim naraštajima.
Dobio je veliki broj nagrada: Neven, Zmajeva nagrada, Kurirček, Mlado pokolenje, Nagrada Politikinog zabavnika, Nagrada Zlatni ključić, Oktobarska nagrada grada Beograda, Orden rada sa zlatnim vencem. Bio je počasni predsednik Zmajevih dečjih igara od 1993. pa do smrti, pre njega bili su to Veljko Petrović u periodu 1964-1967 i Desanka Maksimović u periodu 1967-1993.
Posle duže i teške bolesti preminuo je u Beogradu 1. januara 2006.
wikipedija
MOJA PESMA
Nemam pticu, ali imam pesmu,
reči su joj ko perje šarene.
Nemam psa, ali imam pesmu
koja stalno trčkara uz mene.
Jastuku je uveče šapućem,
samo tiho da je krevet čuje,
pesmica me ko psetance greje
i ko dobra ptica uspavljuje.
Nemam pticu, ali imam pesmu,
reči su joj ko perje šarene.
Nemam psa, ali imam pesmu
koja stalno trčkara uz mene.
Jastuku je uveče šapućem,
samo tiho da je krevet čuje,
pesmica me ko psetance greje
i ko dobra ptica uspavljuje.
ŠOFER VELIKE KUĆE
Moj tata vozi tramvaj
što putuje sa jednog kraja grada na drugi kraj
po šinama koje okovane leže,
i, ponekad, trolejbus — veliki crveni pauk
koji je između bandera ispleo
čelične mreže.
Moja mama ne vozi ulicama
ni drumovima,
njena su kola bez točkova.
Moja mama vozi lift
kroz tunel između spratova.
Čas putuje glavom — gore,
čas nogama ide — dole.
Gore? Dole!
Dole? Gore! —
vodi mama razgovore.
Na sprat prvi,
pa na treći,
pa na peti,
onda opet
dole sleti
pa poleti
kao ptica
do poslednjih
stepenica
ispod krova,
pa iznova.
Pa iznova:
— Gore? Dole!
— Dole? Gore! —
vodi mama
razgovore.
Čas je mama iznad glava,
čas je mama ispod nogu,
čas lift pita:
— Možeš?
Čas lift kaže:
— Mogu.
Možeš?
Mogu.
Možeš?
Mogu.
I publiku
tako mnogu
mama prima
i deli je
spratovima.
Moj tata vozi tramvaj
što putuje sa jednog kraja grada na drugi kraj
po šinama koje okovane leže,
i, ponekad, trolejbus — veliki crveni pauk
koji je između bandera ispleo
čelične mreže.
Moja mama ne vozi ulicama
ni drumovima,
njena su kola bez točkova.
Moja mama vozi lift
kroz tunel između spratova.
Čas putuje glavom — gore,
čas nogama ide — dole.
Gore? Dole!
Dole? Gore! —
vodi mama razgovore.
Na sprat prvi,
pa na treći,
pa na peti,
onda opet
dole sleti
pa poleti
kao ptica
do poslednjih
stepenica
ispod krova,
pa iznova.
Pa iznova:
— Gore? Dole!
— Dole? Gore! —
vodi mama
razgovore.
Čas je mama iznad glava,
čas je mama ispod nogu,
čas lift pita:
— Možeš?
Čas lift kaže:
— Mogu.
Možeš?
Mogu.
Možeš?
Mogu.
I publiku
tako mnogu
mama prima
i deli je
spratovima.
VRTEŠKA
Šalji, tata, telegram —
ja na poštu da ga dam.
Sad na pošti kod poštara
niko vrata ne otvara,
niti stoje brave, alke,
nit ih drže kvake, šarke,
niti piše: "Guraj", "Vuci".
Nit šta škripi, nit šta struže.
Sad na pošti kod poštara
ko vrteška sa vašara
vrata kruže.
Šalji, tata, telegram —
ja na poštu da ga dam.
Kad ga dam,
da se provozam.
Šalji, tata, telegram —
ja na poštu da ga dam.
Sad na pošti kod poštara
niko vrata ne otvara,
niti stoje brave, alke,
nit ih drže kvake, šarke,
niti piše: "Guraj", "Vuci".
Nit šta škripi, nit šta struže.
Sad na pošti kod poštara
ko vrteška sa vašara
vrata kruže.
Šalji, tata, telegram —
ja na poštu da ga dam.
Kad ga dam,
da se provozam.
ULICE
Svake večeri ulice mnoge
otprate zadnji tramvaj do stana,
ispruže svoje umorne noge
duge od jednog do drugog dana.
Umiju ulice tamno lice,
za prelaz oboje svoje staze,
zakrpe kaput i nogavice
da sutra po njima ljudi gaze.
Zatvore kapije i okna snena,
utule bele svetiljke svoje,
što kao leptiri bez imena
čeličnim stubom probodeni stoje.
A onda ćute ulice mnoge,
ležeći gledaju zvezde jasne,
samo poneko šaptanje noge
podseti ulicu na goste kasne.
Svake večeri ulice mnoge
otprate zadnji tramvaj do stana,
ispruže svoje umorne noge
duge od jednog do drugog dana.
Umiju ulice tamno lice,
za prelaz oboje svoje staze,
zakrpe kaput i nogavice
da sutra po njima ljudi gaze.
Zatvore kapije i okna snena,
utule bele svetiljke svoje,
što kao leptiri bez imena
čeličnim stubom probodeni stoje.
A onda ćute ulice mnoge,
ležeći gledaju zvezde jasne,
samo poneko šaptanje noge
podseti ulicu na goste kasne.
GRADSKI KONJ
Trolejbuse, trolejbuse,
ti si staro gradsko kljuse,
imaš svoju štalu ličnu,
jedeš slamu električnu,
putnici u tebi stoje,
rođak ti je konj iz Troje,
po gradu te kas lomata,
Odisej je tebi tata,
samo s ratom nemaš veze,
imaš radne obaveze.
Trolejbuse, trolejbuse,
ti si staro gradsko kljuse,
imaš svoju štalu ličnu,
jedeš slamu električnu,
putnici u tebi stoje,
rođak ti je konj iz Troje,
po gradu te kas lomata,
Odisej je tebi tata,
samo s ratom nemaš veze,
imaš radne obaveze.
POSLEDNJA STANICA
Kraj moje kuće, na uglu,
gde ljudi uvek stoje,
prijatelj stari, trolejbus,
odmara točkove svoje.
Obrazi rumeni se znoje.
Dahće prijatelj stari.
Debela okna mu drhte
ko dedi naočari.
Prijatelj lulu pali
— varnicu trolom kresne —
i tad u kola niko,
za minut, ući ne sme.
Poslednja stanica to je
odmah kraj kuće moje,
pa često gledam trolejbus
kad odmara točkove svoje.
Kraj moje kuće, na uglu,
gde ljudi uvek stoje,
prijatelj stari, trolejbus,
odmara točkove svoje.
Obrazi rumeni se znoje.
Dahće prijatelj stari.
Debela okna mu drhte
ko dedi naočari.
Prijatelj lulu pali
— varnicu trolom kresne —
i tad u kola niko,
za minut, ući ne sme.
Poslednja stanica to je
odmah kraj kuće moje,
pa često gledam trolejbus
kad odmara točkove svoje.
ŠTA JE OTAC
Molim vas, recite,
otac šta je?
Da li je otac tata
ili — sudija za prekršaje?
Mene otac stalno ispituje
i želi ovo i ono da čuje.
I kad sam u školu pošla,
i kad sam iz škole došla,
i zašto je ovo ovako,
i zašto je ono onako,
i zašto je ovo ovde —
zašto ono nije onde,
i kako sam smela ovo,
i kako sam smela ono,
i znam li ja da sam već velika,
i znam li ja da više nisam mala,
znam li ja šta je karakter tvrđi od čelika
i znam li ja pošto je šnala?
I zašto nisam mislila,
i kako nisam pazila,
i šta sam opet zgazila,
i kako, kako,
i zašto, zašto,
i smem li, smem li,
i znam li, znam li?
Pa zato pitam
otac šta je.
Da li je otac tata
ili — sudija za prekršaje?
Molim vas, recite,
otac šta je?
Da li je otac tata
ili — sudija za prekršaje?
Mene otac stalno ispituje
i želi ovo i ono da čuje.
I kad sam u školu pošla,
i kad sam iz škole došla,
i zašto je ovo ovako,
i zašto je ono onako,
i zašto je ovo ovde —
zašto ono nije onde,
i kako sam smela ovo,
i kako sam smela ono,
i znam li ja da sam već velika,
i znam li ja da više nisam mala,
znam li ja šta je karakter tvrđi od čelika
i znam li ja pošto je šnala?
I zašto nisam mislila,
i kako nisam pazila,
i šta sam opet zgazila,
i kako, kako,
i zašto, zašto,
i smem li, smem li,
i znam li, znam li?
Pa zato pitam
otac šta je.
Da li je otac tata
ili — sudija za prekršaje?
FIFI
Ovaj čas, ovaj čas
jedan pas
na uzici od svile,
sa noktima lila,
s mašnicom od tila
prolazi kraj nas.
Jedna žena stara
sa njim razgovara:
— Fifi, gledaj pravo,
— Fifi, digni rep.
— Fifi, pazi drvo.
— Fifi, nisi slep.
— Fifi, mašnu pazi.
— Fifi, lepo gazi.
— Fifi, to ne njuši.
— Fifi, gore uši.
— Fifi, ti znaš ko si.
— Fifi, ne prkosi.
— Fifi, jezik niže.
— Fifi, hodi bliže.
— Fifi, ne skakući.
— Fifi, sad ćeš kući.
Tako Fifi živi
na uzici od svile,
sa noktima lila,
sa mašnom od tila.
Tako žena stara
sa njim razgovara.
Tako ovaj čas
prođoše kraj nas.
Ovaj čas, ovaj čas
jedan pas
na uzici od svile,
sa noktima lila,
s mašnicom od tila
prolazi kraj nas.
Jedna žena stara
sa njim razgovara:
— Fifi, gledaj pravo,
— Fifi, digni rep.
— Fifi, pazi drvo.
— Fifi, nisi slep.
— Fifi, mašnu pazi.
— Fifi, lepo gazi.
— Fifi, to ne njuši.
— Fifi, gore uši.
— Fifi, ti znaš ko si.
— Fifi, ne prkosi.
— Fifi, jezik niže.
— Fifi, hodi bliže.
— Fifi, ne skakući.
— Fifi, sad ćeš kući.
Tako Fifi živi
na uzici od svile,
sa noktima lila,
sa mašnom od tila.
Tako žena stara
sa njim razgovara.
Tako ovaj čas
prođoše kraj nas.
UOČI GODINE NOVE
Uoči Godine nove
kad tata platu primi,
u tramvaj obično sedne
i nešto šapuće zimi.
Tako obiđe varoš
i radnje po njoj rasute.
Iz jednog izloga čudnog
kupi mi cipele žute.
I tamo gde knjiga ima
uspori korak tata,
ozbiljno gleda po njima
i hvata se za vrata.
Unutra čika-prodavac
upita: — Šta biste hteli?
A tata njemu kaže:
— Moj dečak bajke želi!
I kada uveče kući
donesu tatu staze,
ja primim poklon i kažem:
— Hvala ti, Deda-Mraze!
Uoči Godine nove
kad tata platu primi,
u tramvaj obično sedne
i nešto šapuće zimi.
Tako obiđe varoš
i radnje po njoj rasute.
Iz jednog izloga čudnog
kupi mi cipele žute.
I tamo gde knjiga ima
uspori korak tata,
ozbiljno gleda po njima
i hvata se za vrata.
Unutra čika-prodavac
upita: — Šta biste hteli?
A tata njemu kaže:
— Moj dečak bajke želi!
I kada uveče kući
donesu tatu staze,
ja primim poklon i kažem:
— Hvala ti, Deda-Mraze!
DEČJE RUKE
Šta može stati u dečje ruke,
u dve lake orahove ljuske?
Mogu dve lepe rumene jabuke
ili dva bela pera od guske.
U dečje ruke šta može stati,
u dve bele kolevčice meke?
Tu mogu stati od trave vlati
i sedam srebrnih kapi iz reke.
Šta može stati u dečje šake,
u dve korpice od prstiju?
Četiri trešnje nežne i lake
tu mogu lepo da se skriju.
Na dečje dlanove šta može leći,
na krevetiće meke ko oblačak?
Tu može leći repić pseći
i jedan mali šareni mačak.
Šta može stati u dečje ruke,
u dve lake orahove ljuske?
Mogu dve lepe rumene jabuke
ili dva bela pera od guske.
U dečje ruke šta može stati,
u dve bele kolevčice meke?
Tu mogu stati od trave vlati
i sedam srebrnih kapi iz reke.
Šta može stati u dečje šake,
u dve korpice od prstiju?
Četiri trešnje nežne i lake
tu mogu lepo da se skriju.
Na dečje dlanove šta može leći,
na krevetiće meke ko oblačak?
Tu može leći repić pseći
i jedan mali šareni mačak.
IMENJACI Ima kod nas jedna baka sa tri mala imenjaka. Ona ima mačka Žuću, pseto Žuću i unuka Žuću. Svakog jutra baka ove imenjake na rad zove. Mačak misli: pseto zove. Pseto misli: dete zove. Unuk misli: mačka zove. Kad na ručak zove baka sva tri čuju imenjaka. Mačak kaže: - mene zove. Pseto kaže: - mene zove. Unuk kaže: - mene zove. Ko da su im zečji kraci, začas stignu imenjaci. |
ON
Zazvoni telefon,
tata viknu: ¨To je on,
prijatelj me traži¨.
Mama viknu: ¨To je on,
to me krojač traži¨.
Baba viknu: ¨To je on,
to me deda traži¨.
I ja viknuh: ¨To je on,
to me drugar traži¨.
Uze tata telefon,
a iz njega viknu - on:
¨Izvinite me, mili moj,
pogrešan je broj¨.
Zazvoni telefon,
tata viknu: ¨To je on,
prijatelj me traži¨.
Mama viknu: ¨To je on,
to me krojač traži¨.
Baba viknu: ¨To je on,
to me deda traži¨.
I ja viknuh: ¨To je on,
to me drugar traži¨.
Uze tata telefon,
a iz njega viknu - on:
¨Izvinite me, mili moj,
pogrešan je broj¨.
RADOZNALA PESMA
Šta to radi
pripijena za dno mora
školjka plava?
- Spava.
Šta ježevi morski rade
kad ih gleda
neko dete?
- Prete.
Šta ribice male rade
kad ribari
bace mreže?
- Beže.
A kad ja sa stene skočim,
šta to kaže
more plavo?
- Bravo.
Šta to radi
pripijena za dno mora
školjka plava?
- Spava.
Šta ježevi morski rade
kad ih gleda
neko dete?
- Prete.
Šta ribice male rade
kad ribari
bace mreže?
- Beže.
A kad ja sa stene skočim,
šta to kaže
more plavo?
- Bravo.
SANOVNIK
Neka se probude deca,
tumačimo san:
Ko je sanjao zeca
trčaće ceo dan.
Ko je sanjao mrava
imaće posla dosta.
Ko je sanjao reku
preći će preko mosta.
Ko je sanjao dimnjak
naći će dva dinara.
Ko je sanjao loptu
geometriju odgovara.
Ko nije imao snova
ne treba ništa da pita
i danas ovu pesmu
ne mora da pročita.
Neka se probude deca,
tumačimo san:
Ko je sanjao zeca
trčaće ceo dan.
Ko je sanjao mrava
imaće posla dosta.
Ko je sanjao reku
preći će preko mosta.
Ko je sanjao dimnjak
naći će dva dinara.
Ko je sanjao loptu
geometriju odgovara.
Ko nije imao snova
ne treba ništa da pita
i danas ovu pesmu
ne mora da pročita.
SITAN VEZ
Četiri člana posade
umire od dosade.
A šta radi peti?
Pet članova posade
umire od dosade.
A šta radi šesti?
Šest članova posade
umire od dosade.
A šta radi sedmi?
Sedam članova posade
umire od dosade.
A šta radi osmi?
Osam članova posade
umire od dosade.
A šta radi deveti?
Devet članova posade
umire od dosade.
A šta radi deseti?
Deset članova posade
umire od dosade.
A šta radi kapetan?
kapetan je dosadan.
Četiri člana posade
umire od dosade.
A šta radi peti?
Pet članova posade
umire od dosade.
A šta radi šesti?
Šest članova posade
umire od dosade.
A šta radi sedmi?
Sedam članova posade
umire od dosade.
A šta radi osmi?
Osam članova posade
umire od dosade.
A šta radi deveti?
Devet članova posade
umire od dosade.
A šta radi deseti?
Deset članova posade
umire od dosade.
A šta radi kapetan?
kapetan je dosadan.
SVAKOGA DANA
Svakoga dana kad s posla dođe
moj tata meni kosu čupne,
moj tata mene šakom lupne
i kaže: - Jak si kao gvožđe.
Svakoga dana kad pere ruke
on nasapunja sestri lice,
i prska vodom kanarince,
i s našom mačkom igra žmurke.
Svakoga dana kad za sto sedne
moj tata brata za nosić dirne,
moj tata bratu na uvo svirne
i vadi neke bombone medne.
A posle ručka, svakoga dana,
kapetan tata i mi mornari
uzmemo samo najpreče stvari,
sednemo žurno na kauč stari
i isplovimo iz našeg stana.
Svakoga dana kad s posla dođe
moj tata meni kosu čupne,
moj tata mene šakom lupne
i kaže: - Jak si kao gvožđe.
Svakoga dana kad pere ruke
on nasapunja sestri lice,
i prska vodom kanarince,
i s našom mačkom igra žmurke.
Svakoga dana kad za sto sedne
moj tata brata za nosić dirne,
moj tata bratu na uvo svirne
i vadi neke bombone medne.
A posle ručka, svakoga dana,
kapetan tata i mi mornari
uzmemo samo najpreče stvari,
sednemo žurno na kauč stari
i isplovimo iz našeg stana.