Dragan Jovanović Danilov

[Lada]

DAVNO IZGOVORENE REČI

Ne govorim rečima već ćutanjem
za koje mi je potreban odjek.

Ogledalo je moj sagovornik
zastrašujuće ćutljiv, a moja obaveštenost
toliko savršena da odmah zaboravljam
šta se maločas dogodilo i koja je rečenica
napustila moja usta.

Ali, naše se davno izgovorene reči
nama vraćaju iz dubokih klanaca,
sa planinskih vrhova prekrivenih snegom,
iz predela koji su postali nenastanjivi
i, dabome, iz šumnog gradskog vrenja,
užasnute saznanjem da još uvek postojimo
u nekom kutku grada.

Naše nas davno izgovorene reči posećuju
svake noći, izranjajući iz tamnih bezdana,
hoteći da nas venčaju sa nama samima.

Ali mi ne možemo čuti ono što smo izrekli,
niti znati zašto smo još uvek ovde kraj zavese
koju na poluotvorenom prozoru vetar povija,
donoseći lišće na kome nikada nećemo
napisati svete knjige.

 

[Lada]

KO ME TO DOZIVA

Ko me to doziva, čiji glas,
u preranom jutru jabukova cveta,
zanetog konjima što se u kas
gube ko neugašenih želja strast,
tik uz bok detinjeg kreveta?

Ko me to traži dok čili život
ostarelih labudova pred vodenim grobom,
a ozebla se koža od studi ježi?
Željeni, s koje sam strane sam sa sobom
i šta je lane nateralo da beži?

Kome sam potreban
samotan ko divljač pritajena u logu
dok sanjam usnuo pod pokrivačem u seni,
tek, oči mrtvog oca vraćaju me Bogu,
motre me iz jedne daljine koja je u meni.

 

[Lada]

Prozor otvoren prema parku na kome su se do pre koji minut igrala neka deca sto na drvecu provode vise vremena nego veverice, potvrdjuje da jedan gavran od sjajnog, nerdjajuceg celika, na ledini ceka svoje rodjenje.

Dosao je ovamo koristeci se utvrdjenim trgovackim putevima; on ocigledno, smatra da je nesto posebno; tako je uredio svoj `zivot, da nikom ne placa porez; od velikih naracija, silna mu je slava udarila u glavu; gledam ga kako hoda po smrznutoj zemlji — bistri, laki um vodi tu sivu eminenciju — ovaj gavran ne priznaje neocekivani razvoj dogadjaja; oprezan je kao kad palasljivi carinik trazi drogu u prtljazniku sumnjivog bugarskog kamiondzije.

Vidi ga samo kako je ruzan - cujem neki glas. A meni je prelep, ovaj svevideci pripovedac nistavila, u kisnoj svojoj osami. Nezno srce moze i gvozdje da istopi, ali da li je njegovo srce dovoljno nezno. Izmedju zvezdanog neba i ispljuvka, njega nista ne uzasava. A uzas je svuda okolo.

Portret jednog gavrana - Dragan Jovanovic Danilov

 

[faraonn]

...tanano poznavanje slikarstva i istorije umjetnosti , gdje je i pozivom vezan
ne vjeruje u imaginaciju i kako pise Poeziju isto tako pise i o Poeziji...
Teso i zagonetno pise osim kad ulazi u populizam ali samo u pojedinim slucajevima...
...britko pero ali i narativ...zivi i radi neplanirano i zagovornik je provincije na isti nacin kao Derida margine...

 

[Richard III]

Danilov je jako dobar pesnik, iako kao i svi ostali ima neke padove jer je brzo pisao i pravio hiperprodukciju (knjiga svake godine). Nisam siguran da sam čuo puno ljudi da čita ovog pesnika, iako je poznat, nažalost u poeziji se skoro više ništa ne čita osim neke brutalne urbanistike, ubaciš seks i probleme sa menstruacijom i eto čitalaca kao kod one nesrećnice sa božurima u gaćama. Ipak su dragoceni ovakvi ljudi kao Danilov ili recimo posebno slovenački Aleš Debeljak koji se igraju jezikom i trude, pišu zarad lepote jezika i maglovitih pesničkih rešenja koja su lepota sama po sebi, a ne samo sirova brutalnost i što više da ispadneš kul i blizak urbanoj publici.

Kad se zaputiš sa opustelih dokova
nad kojima se kao umorni gavrani
nadnose kranovi, ugledaš u daljini
tople prozore zamišljajući kako
iza njih sede nage žene, jedini pesnici
koje još čitaš s religioznim
optimizmom.
I dok svetluca nadolazeća kiša,
zamišljaš dobru večeru, dobar umor
jednostavne reči koje neko izgovara;
tamo neko nekoga možda jede; ili leže
ljubavnici kraj svojih zaboravljenih
tela, odbačenih jer više ne spadaju
u glumačku podelu.
Miljama putuješ ka dalekim, toplim
prozorima koji izgledaju kao da će
pobeći jer se iza njih skriva neka
nezaslužena dobrota; ipak, ne napušta te
slutnja da iza dalekih, toplih prozora
postoji neko iz čijeg tela rajska toplina
zrači; i tada se iznova pretvaraš u onog
osamljenog dečaka koji je nekada
u osvetljenoj sobi slušao Šuberta, i kroz
prozor gledao u mrak težak poput ilovače.

 

[Lada]

Veoma lepo i dragoceno saznanje. Hvala!

 

[Lada]

Knjige pesama: Euharistija (1990), Enigme noći (1991), Pentagram srca (1992), Kuća Bahove muzike (1993), Živi pergament (1994), Evropa pod snegom (1995), Pantokr(e)ator (1997), Glava harfe (s Divnom Vuksanović, 1998), Alkoholi s juga (1999), Koncert za nikog (2001), Homer predgrađa (2003), Gnezdo nad ponorom (2005), Memoari peska (2008) i Moja tačna priviđenja (2010).
Romani: Almanah peščanih dina (1996), Ikonostas na kraju sveta (1998) i Otac ledenih brda (2009).
Knjiga autopoetičkih eseja: Srce okeana (1999).
Jedan je od najprevođenijih savremenih srpskih pesnika. Knjige pesama prevedene su mu na engleski, francuski, nemački, italijanski, grčki, bugarski, slovački i makedonski jezik. Zastupljen je u antologiji New european poets (Graywolf Press, Saint Paul, Minnesota, 2008). Učestvovao je na brojnim međunarodnim pesničkim festivalima. Održao je više samostalnih književnih večeri i čitanja poezije u Francuskoj.
Roman Ikonostas na kraju sveta objavljen je na mađarskom jeziku 2006. godine.
Književne nagrade: „Brankova“, „Zmajeva“, „Branko Miljković“, „Meša Selimović“, Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“, „Oskar Davičo“, Nagrada Srpske akademije nauka i umetnosti iz Fonda „Branko Ćopić“, „Prosvetina“, „Stevan Pešić“, „Risto Ratković“, „Jefimijin vez“, „Pesma nad pesmama“ i „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića“.
Međunarodne književne nagrade: „Pro creation“ i „Velika bazjaška povelja“.
Autor je monografije o slikaru Vasiliju Dolovačkom. Napisao je preko dve stotine tekstova za kataloge likovnih izložbi. Danilovljeve autorske izložbe Metafizika crteža i Mediteranska ozarenja održane su u Modernoj galeriji u Valjevu 1999. i u galeriji Doma kulture u Čačku 2002. godine.
Otac je kćeri Izabele i Sofije.
U izdanju Arhipelaga objavljena je Danilovljev roman Otac ledenih brda (2009) i knjiga pesama Moja tačna priviđenja (2010).
Živi u Požegi.

 

[Baudrillard]

BLUZ BESNOG PSA

Ima neko žuto cveće.
na Kalemegdanu.
Ima neka crkva u kojoj
pada kiša i veje sneg.
Ima neki čovek što lupa
kašičicom po tacni.
Ima neko dete iz jajeta
i žena što ga je snela.
Ima neko zlatno cveće
što ga je sanjao slepac
dok se u majćinom trbuhu
molio samom sebi.

 

[Richard III]

...No, ma koliko nam sugerisali pesnikovu otvorenost za simbolistički tip pesničke tradicije, stihovi iz Kuće Bahove muzike idu i dalje i dublje, obnavljajući prastaro načelo da svako lirsko "pevanjenije ništa drugo do večno simbolizovanje", kako to kaže Šlegel. I tu smo, čini se, kod suštastvene karakteristike Danilovljevih stihova. Oni su, bez sumnje, stihovi ovog, našeg vremena, ne samo po civlizacijskim artefaktima koji se u njima katalogizuju, već najpre po vrsti osećajnosti, lakoj i senzualnoj miksturi svega onoga što poetski subjekt živi, gleda, čita i oseća (meka, putena, nabokovljevska erotičnost, dečačka naivnost koja pulsira ispod obrazina erudicije, sita praznina sijeste, gusta dosada života u malim provincijskim gradovima, razgovor sa stanovnicima biblioteke itd.). Ti stihovi su, međutim, i prebiranje po vremenu koje prethodi svesti, intuitivno tumaranje počelom i davno zgaslim dobom živih bogova, i zato ih čitam kao pesnikovo prasećanje, kao nadoknadu za molitvu, koju smo izgubili negde u vrtlozima, u crnim rupama istorije... Kuća Bahove muzike, za razliku od svojih prethodnica, ima, međutim, jedan višak ira cionalnosti, ona otvara jednu ontološku belinu, koja dolazi posle apsolviranog iskustva predmetnog sveta; to je nevinost posle proživljenog užasa postojanja, nagoveštaj čedne smrti... Danilovljeva pesma iz Kuće Bahove muzike neka je vrsta emotivnog skladišta u kome se čuvaju reči — otisci doživljenih ili slućenih duhovnih zona, asocijativne ogrlice, retke, guste uljane slike stanja, fotografije prošlosti i sadašnjosti; nešto pesničke bižuterije i ostale poetske dragocenosti. Pesma teče dinamično i lako, ona ima govorni kvalitet fraze, ali negde, u jednom trenutku, u jednoj tački, čije mesto je u tekstu nepredvidljivo ali sasvim izvesno, ta se pesma prelama i pesnički dah se preusmerava u nekom drugom, neočekivanom pravcu. To skretanje u iracionalno, u neodgonetnuto, to je mala implozija, tren u kojem se zaustavljaju vreme i reč. Tako uzdignuta na viši, atemporalni, statični nivo večnosti, pesma dobija snagu molitve. Tim detaljem, tom razlikujućom osobinom Danilovljeva poezija osvja jedan opšti kvalitet više za savremenu srpsku poeziju.

Mihajlo Pantić