AleksaJ
Buduća legenda
- Poruka
- 35.079
https://predragpopovic.wordpress.com/2015/11/19/dragan-j-vucicevic-vucicev-ogledni-primerak-ludila/
Као и сви који данас 'бране' Вучића су почели каријеру нападајући га
Чарлс Дарвин је основао теорију еволуције. Александар Вучић је у пракси спровео контраеволуцију. Узео је Драгана Ј. Вучићевића као тест субјекта, подвргнуо га низу криминалних и коруптивних експеримената и претворио га у примата који, ослобођен морала, води се основним инстинктима.
Вучићевић ужива у овој улози. Има незарађени новац, ко зна чије новине, емисију на Пинку и, што је најважније, апсолутно поверење свог шефа Вучића. Покретањем прогресивног билтена „Информер“, Вучићевић је стекао статус истражитеља, тужиоца, судије и џелата свих неподобних појединаца. Страствен, агресиван и безумни, не дозвољавајући да га чињенице спутавају, води бестидне кампање против свакога ко се замери великом вођи. Уздигнут десет нивоа компетенције изнад својих могућности, Вучићевић је постао симбол овог режима: необразован је, али има диплому; не разуме посао који обавља, али га ради веома гласно; умешан је у тешки криминал, има политичку заштиту; може дуже да остане под водом него што може да лаже; без реда у глави, жели да успостави ред у земљи...
Вучић је, наравно, најодговорнији за Вучићевићеву контраеволуцију, али добар део кривице иде на моју душу. Када сам, у јесен 2001. године, формирао редакцију „Национала“, изабрао сам га за свог заменика. Одлуку, коју себи никада нећу опростити, донео сам на основу утисака које сам стекао из прича у чаршији. Крајем 1997. године, Вучићевић је покушао да се кандидује за председника Србије. На углу Сремске и Кнез Михаилове, седео је за столом и сакупљао потписе. Чудом је сакупио потписе, али му је кандидатура одбијена због неке административне грешке. Три године касније, покренуо је часопис „Излаз“. Главни спонзор је био Сорошев фонд „Отворено друштво“, којим је управљала Соња Лихт. Јадна Соња је била озбиљно шокирана (од тада муца и штуца) када је видела да је ДЈВ раширио фотографију коришћене хигијенске улошке Данице Драшковић преко целе странице. Након што су му новине нагло угашене, пронашао је излаз код Раје Родића, у Гласу јавности, одакле је радио као продавац за новине које сам тада уређивао, прво у Независним новинама, а затим у часопису Ексклузив. Чак и тада је био расути. Потписивао је агенцијске вести као своје, мучио се са правописом и логиком, засмејавајући уреднике реченицама попут „Милутиновић улази у Милошевићеву канцеларију и затекао га ван себе“ и питањима попут „да ли се ноћне море дешавају на копну“ или „да ли се у Сахари може добити вода у колену“. Своје професионалне недостатке надокнађивао је неозбиљношћу. Знао је имена свих порно глумица, али не и ко су Слободан Шијан, Алан Форд или Дејвид Бекам. Опуштено, у ширем кругу пријатеља, запалио би џоинт, а када би дошао у моју канцеларију и чуо Азру, згрожен, тражио би од мене да ућуткам те наркомане.
И као такав, Вучићевић је имао неке паметне ставове. Представнике релевантних удружења, УНС-а и НУНС-а, сматрао је бескорисним друштвено-политичким радницима, а не новинарима; није подржавао ниједну странку; тајкуне је видео као креаторе предаторске приватизације... Уз све ово, показао је спремност да се упусти у авантуру покретања независних дневних новина.
Уложио је исто толико енергије у формирање редакције „Национала“ колико и ја. Док сам се ја бавио дизајном, дефинисањем уређивачке концепције, појединачних рубрика и начина пласирања информација, Вучићевић је преговарао са колегама. Између осталих, увео је Светомира Марјановића, свог брата близанца по подлости, који је такође заслужио дуг и тежак текст.
Као и сви који данас 'бране' Вучића су почели каријеру нападајући га
Чарлс Дарвин је основао теорију еволуције. Александар Вучић је у пракси спровео контраеволуцију. Узео је Драгана Ј. Вучићевића као тест субјекта, подвргнуо га низу криминалних и коруптивних експеримената и претворио га у примата који, ослобођен морала, води се основним инстинктима.
Вучићевић ужива у овој улози. Има незарађени новац, ко зна чије новине, емисију на Пинку и, што је најважније, апсолутно поверење свог шефа Вучића. Покретањем прогресивног билтена „Информер“, Вучићевић је стекао статус истражитеља, тужиоца, судије и џелата свих неподобних појединаца. Страствен, агресиван и безумни, не дозвољавајући да га чињенице спутавају, води бестидне кампање против свакога ко се замери великом вођи. Уздигнут десет нивоа компетенције изнад својих могућности, Вучићевић је постао симбол овог режима: необразован је, али има диплому; не разуме посао који обавља, али га ради веома гласно; умешан је у тешки криминал, има политичку заштиту; може дуже да остане под водом него што може да лаже; без реда у глави, жели да успостави ред у земљи...
Вучић је, наравно, најодговорнији за Вучићевићеву контраеволуцију, али добар део кривице иде на моју душу. Када сам, у јесен 2001. године, формирао редакцију „Национала“, изабрао сам га за свог заменика. Одлуку, коју себи никада нећу опростити, донео сам на основу утисака које сам стекао из прича у чаршији. Крајем 1997. године, Вучићевић је покушао да се кандидује за председника Србије. На углу Сремске и Кнез Михаилове, седео је за столом и сакупљао потписе. Чудом је сакупио потписе, али му је кандидатура одбијена због неке административне грешке. Три године касније, покренуо је часопис „Излаз“. Главни спонзор је био Сорошев фонд „Отворено друштво“, којим је управљала Соња Лихт. Јадна Соња је била озбиљно шокирана (од тада муца и штуца) када је видела да је ДЈВ раширио фотографију коришћене хигијенске улошке Данице Драшковић преко целе странице. Након што су му новине нагло угашене, пронашао је излаз код Раје Родића, у Гласу јавности, одакле је радио као продавац за новине које сам тада уређивао, прво у Независним новинама, а затим у часопису Ексклузив. Чак и тада је био расути. Потписивао је агенцијске вести као своје, мучио се са правописом и логиком, засмејавајући уреднике реченицама попут „Милутиновић улази у Милошевићеву канцеларију и затекао га ван себе“ и питањима попут „да ли се ноћне море дешавају на копну“ или „да ли се у Сахари може добити вода у колену“. Своје професионалне недостатке надокнађивао је неозбиљношћу. Знао је имена свих порно глумица, али не и ко су Слободан Шијан, Алан Форд или Дејвид Бекам. Опуштено, у ширем кругу пријатеља, запалио би џоинт, а када би дошао у моју канцеларију и чуо Азру, згрожен, тражио би од мене да ућуткам те наркомане.
И као такав, Вучићевић је имао неке паметне ставове. Представнике релевантних удружења, УНС-а и НУНС-а, сматрао је бескорисним друштвено-политичким радницима, а не новинарима; није подржавао ниједну странку; тајкуне је видео као креаторе предаторске приватизације... Уз све ово, показао је спремност да се упусти у авантуру покретања независних дневних новина.
Уложио је исто толико енергије у формирање редакције „Национала“ колико и ја. Док сам се ја бавио дизајном, дефинисањем уређивачке концепције, појединачних рубрика и начина пласирања информација, Вучићевић је преговарао са колегама. Између осталих, увео је Светомира Марјановића, свог брата близанца по подлости, који је такође заслужио дуг и тежак текст.
