Mali deo njegovih misli o deci, na koju je bio posebno osetljiv.
Reče mi kako se potpuno ubedio da sam ja pravo dete, to jest potpuno dete, da sam samo rastom i licem nalik na odraslog, ali da ni razvićem, ni dušom, ni karakterom, pa čak, možda, ni umom nisam odrastao i da ću takav i ostati, pa makar i šezdeset godina doživeo. Ja sam se vrlo smejao; on, naravno, nije u pravu, jer, najposle, po čemu sam ja dete?
No jedno je istina: ja zbilja i ne volim da sam sa odraslima, ljudima, velikim… to sam odavno primetio… ne volim, jer ne umem s njima. Ma šta oni sa mnom govorili, ma kako da su dobri prema meni, ipak je meni uvek nekako teško u njihovom društvu, i strašno volim kad mogu što pre da odem svojim drugovima, a drugovi su moji oduvek bila deca, ali ne stoga što sam i ja dete, nego što me je nešto prosto vuklo deci.
