Domaci Film

[Детуш]

http://www.imdb.com/title/tt0173971/?ref_=ttfc_fc_tt
Погледао сам, после више започињања/прекидања, Мишин филм "Квар" из '78. године. На овај филм је ишла и потоња Мишина критика система партијско/административног апарата Југославије (Живети као сав нормалан свет, Дечко који обећава), али ако ћемо уопштити и конкретизовати може се говорити да овим филмовима Миша није желео само да се ограничи на ЈУ државу, него и ваноквирно - систем против појединца.
Ово је подједнако добар филм као ЖКСНС, а нешто слабији од ДКО. Статичност камере чини да се гледалац осећа као да гледа неку ТВ драма, мада је Миша познат као добар стилист, а Аца ПЕтковић као велики ДФ, та статичност не смета.
Аца Берчек је по обичају велики. Ту су и Неда, Љуба Тадић, Дравићка, велики Душан Јанићијевић, итд...
Новинар, његов сукоб са уредником који му кроји текстове, који му избацује делове репортажа, и то све најбитније, значи ебе се њему што ће овај испод ставити потпис на минорну позадину, а што ће главница бити искасапљена, јбг., може му се, и кад му се већ може, што да не искористи прилику да је ебе млађе.
Наравно да је ово пре свега удар на конформизам друштва, на условни поданачки аутоматизам, где се вишљи љуби, а нижи пљује, тај комплексашки обрачун опастаје и данас, и занавек ће тако бити.
Увек полеђина, увек да неко стане и да заврши посао преко везе, не знам како је у другим земљама, али та бољка је овде неизлечива и трајаће, трајаће...Познанства, пријатељства, заједничка чланства у организацијама, партијама, удружењима...посао преко леђа, заштита преко леђа, из свега тога се твори коло познаника који чине да они који нису у колу деру кожу своју што нису.
Е ту је Аца Берчек, и његов лик, који пиша на све то, пљује систему у очи...уреднику, тасту који га третира као комоду у дневној соби, јелте као приватну ствар коју може да дрка колко хоће, јер се као и уреднику може...
Неверство, као удар на породицу и на строго контролисане (поготову у ЈУ) друштвене односе муж-жена. Читао сам код Тирнанића у "Црном таласу", шта су слали верни пратиоци 1 програма уређивачу програма...како је смео да пусти ту голотињу (она је толико сведена и естетизована ако мене неко пита), итд...оћу да кажем колико је баналан био просечан грађанин и некад и сад...то води да он не обраћа пажњу на конформистичке односе који постоје у структури, који су искрено говорећи дубоко корупционашки и нимало МОРАЛИСТИЧКИ, не овде просечан грађанин види НЕМОРАЛНОСТ у сексу који се приказује на екрану, јер то гледају деца! Е таква плиткоћа и баналност је те природе да чоек мора гласно да се смеје.

 

[Детуш]

Гледам серију "На терапији" са Микијем Манојловићем. Ово је некада ишло на твеу, али сам тада набасао на пар епизода. Сада сам стигао до 19 епизоде, и чини се веома занимљивом.
Трио Мики-Сергеј-Јездић је одличан, епизоде врло добре углавном, има и лоших, али ређе. Приступачна је, није претенциозна.

 

[Neozbiljni pesimista]

Spomenik Majklu Dzeksonu (2014)

http://www.imdb.com/title/tt1597725/

Darko Lungulov me je kupio svom prvencem "Tamo i ovde", tako da sam njegovo novo ostvarenje sa zebnjom iscekivao.I mogu reci da se nisam razocarao.

"Spomenik Majklu Dzeksonu" je jedna nostalgicna, topla prica o ljudima koji su jednostavno "zamrzuti" u proslosti i ne mogu da se priviknu na novi trend zivota, na tu "demokratiju", koja u stvari ne predstavlja slobodu, vec novo ropstvo i pogodan teren za razne muvatore koji su ispuzali u zelji da iskoriste tu opstu zbunjenost i nesnalazanje ljudi.

Sama varosica u kojoj se odvija radnja filma, kao i glavni junak Marko, ostali su zarobljeni u proslosti, u vremenu bratstva i jedinstva. Marko u svojoj berbernici (takodje starinskoj) jos uvek masta o tome da ce piti kafu u Dubrovniku, seca se letovanja u Makarskoj, slusa stare ex-yu hitove itd. Za njega je vreme stalo u 80-im i jos uvek ne shvata da je doslo do tranzicije i da su se stvari u drustvu promenile.
To najbolje shvata njegova zena Ljubinka, koja radi u kladionici i masta da pobegne iz tog gradica i Marka, jer joj ne pruzaju nikavu buducnost. Jos jedan tragican lik tranzicije je i nekadasnji major vazduhoplovstva Dusan, koji odrzava lokalni aerodrom, iako zna da ce njega ubrzo penzionisati, a aerodrom zatvoriti i prodati nekom od novopecenih tajkuna.
Nasuprot njima stoji lokalni gradonacelnik, kao jedan od onih koji su profitirali u tranziciji, postavljen od strane tajkuna zarad ispunjenja njihovih interesa.

E sad, kada se Marko suoci sa cinjenicom da zena zeli da ga napusti i ode u Nemacku gde ce konacno obezbediti pristojan zivot, on pokusava da se na nespretan nacin ukljuci u taj "trazicioni mehanizam" i predlaze da se na mestu gde je nekada stajao spomenik nekom narodnom heroju, postavi statua Majkla Dzeksona. Samim tim, namera reditelja Lungulova bila je da ovim zapletom ismeje taj nas iznenadni prelazak iz jednog sistema u drugi, kada smo jedne "heroje" zamenili drugima, a sve u nameri da sto pre postanemo deo sveta, da nas vide i prepoznaju. To je ona jako poznata osobina Srba koji su radikalni u svemu, pa se lako odricu necega proslog, da bi nesto novo prihvatili bezpogovorno.

Marko nije ni naslutio gde ce ovaj predlog da ga odvede i koliko je zaista spreman da ode kako bi vratio svoju zenu i probudio uspavanu varosicu...

Iako je sama tematika kojom se ovaj film bavi teska, Lungulov je na jedan prilicno pitak i duhovit nacin, uz pomoc dobro koncipiranih, zabavnih likova, uspeva da docara taj tranzicioni period u Srbiji. Film ima onu prijatnu dozu nostalgije i melanholije, bez neke prevelike kuknjave na ovo danasnje vreme i na to kako se nekad lepse zivelo. Nema te gorcine, kojom smo navikli da odisu filmovi na slicnu temu.

Kao i u "Tamo i ovde", likovi su i ovde nenametljivi. Glavni lik odlicno korespondira sa ostalim sporednim likovima i svako dobija dovoljno prostora da pokaze svoju magiju. Kao i u "Tamo i ovde", Lungulov ide na tu facijalnu ekspresiju glumaca, pa opet imamo scene u kojima glavni junak onako kulerski pusi i ne progovara nista. Jos jedan trade mark jeste i vesela muzicka podloga, poput one iz filma "Tamo i ovde".

E sad, problem filma su prilicno tanki dijalozi. Mislim da je na tome trebalo malo vise da se poradi, jer to daje odredjenu tezinu samom scenariju i filmu. Takodje, film povremeno klizi u patetiku, ali to je stara boljka nasih filmova.

Sto se glume tice, izdvojio bih odlicnu epizodu Mire Karanovic, odlicnog Tonija Mihajlovskog kao ciganskog kralja otpada, odnosno Marka Janketica, koji je odlican u ulozi vodje nacionalistickog pokreta. Boris i Natasa lepo funkcionisu, mada je Natasa isuvise njanjava u nekim scenama.
Moram da pohvalim i sjajnu fotografiju, u kojoj sam uzivao.

Ocena: 8

 

[parablajz]

Unaprijed se izvinjavam za off topic, ali moram da skrenem paznju na kritiku "demokratije koja u stvari ne predstavlja slobodu, vec novo ropstvo i pogodan teren za razne muvatore". Neoliberalisti koji namecu globalizaciju cijeloj planeti i u principu potcinjavaju male ekonomije ekonomijama US i UK, uglavnom americkom triu General x, u medijima koriste termin "demokratija" kao eufemizam za globalizaciju tj. deregulaciju trzista. Znaci nasa (i sve druge slicne tranzicije) su jednostavno prelaz iz regulisanog u deregulisano ekonomsko trziste (politicari ne donose odluke o privatizaciji drzavnih preduzeca, vec jednostavno sprovode naloge MMF-a i ostalih kreditora), i volio bi kad bi dobronamjerni ljudi pazljivije koristili termin demokratija i nazivali stvari pravim imenom. Oni drugi, kod nas su to razni dobro ukopani elementi iz proslog sistema koji su malo promjenili dresove i sprijateljili se sa crkvom, svjesno pljuju po demokratiji jer demokratizacija drustva prvenstveno podrazumjeva ozdravljenje i normalno funkcionisanje pravnog i zakonodavnog sistema (i generalno nema nikakve veze sa ekonomijom), sto za njihove interese predstvalja siguran kraj igre. Eto toliko, i opet se izvinjavam.

Ispod je isjecak iz vrlo zanimljivog intervjua na ovu temu, pa koga zanima...

Spojler

This is the Fourth World War

Spiegel: Do you hold globalization to be a form of colonialism, disguised as the widening of Western civilization?

Baudrillard: It is pitched as the endpoint of the Enlightenment, the solution to all contradictions. In reality, it transforms everything into a negotiable, quantifiable exchange value. This process is extremely violent, for it cashes out in the idea of unity as the ideal state, in which everything that is unique, every singularity, including other cultures and finally every non-monetary value would be incorporated. See, on this point, I am the humanist and moralist.

Spiegel: But don’t universal values such as freedom, democracy, and human rights also establish themselves through globalization?

Baudrillard: One must differentiate radically between the global and the universal. The universal values, as the Enlightenment defined them, constitute a transcendental ideal. They confront the subject with its own freedom, which is a permanent task and responsibility, not simply a right. This is completely absent in the global, which is an operational system of total trade and exchange.

Spiegel: Rather than liberating humanity, globalization only in turns reifies it?

Baudrillard: It pretends to liberate people, only to deregulate them. The elimination of all rules, more precisely, the reduction of all rules to laws of the market is the opposite of freedom-namely, its illusion. Such out-dated and aristocratic values such as dignity, honesty, challenge and sacrifice no longer count for anything.

Spiegel: Doesn’t the unrestricted recognition of human rights build a decisive bulwark against this alienating process?

Baudrillard: I think that human rights have already been integrated into the process of globalization and therefore function as an alibi. They belong to a juridical and moral superstructure; in short, they are advertising.

Spiegel: Therefore mystification?

Baudrillard: Is it not a paradox that the West uses as a weapon against dissenters the following motto: Either you share our values or…? A democracy asserted with threats and blackmail only sabotages itself. It no longer represents the autonomous decision for freedom, but rather becomes a global imperative. This is, in effect, a perversion of Kant’s categorical imperative, which implies freely chosen consent to its command.

Spiegel: So the end of history, the absolute sway of democracy, would be a new form of world dictatorship?

Baudrillard: Yes, and it is completely inconceivable that there would be no violent counter-reaction against it. Terrorism emerges when no other form of resistance seems possible. The system takes as objectively terrorist whatever is set against it. The values of the West are ambivalent, at a definite point in time they could have a positive effect and accelerate progress, at another, however, they drive themselves to such extremes that they falsify themselves and ultimately turn against their own purpose.

 

[Велебитдрема]

Spomenik Majklu Dzeksonu (2014)

Sama varosica u kojoj se odvija radnja filma, kao i glavni junak Marko, ostali su zarobljeni u proslosti, u vremenu bratstva i jedinstva. Marko u svojoj berbernici (takodje starinskoj) jos uvek masta o tome da ce piti kafu u Dubrovniku, seca se letovanja u Makarskoj, slusa stare ex-yu hitove itd. Za njega je vreme stalo u 80-im i jos uvek ne shvata da je doslo do tranzicije i da su se stvari u drustvu promenile.

Братство и јединство никада није постојало. То је вековна заблуда српског народа. Та заблуда нас је одвела у крвопролиће епских размера. Те фразе, лажног југославизма, које су почеле од Штросмајера, а наставиле се са Старчевићем, који је имао девизе ,,Србе на врбе" и ,,За Србе сјекиру", затим Трумбићем и Мачеком, имале су за циљ само опструкцију, злочине и прање срамотних историјских потеза.

Управо сам се вратио мало изучавању Дучића, па се извињавам на овој примедби. Шта да радим, јаче је од мене

 

[Детуш]

Братство и јединство никада није постојало. То је вековна заблуда српског народа. Та заблуда нас је одвела у крвопролиће епских размера. Те фразе, лажног југославизма, које су почеле од Штросмајера, а наставиле се са Старчевићем, који је имао девизе ,,Србе на врбе" и ,,За Србе сјекиру", затим Трумбићем и Мачеком, имале су за циљ само опструкцију, злочине и прање срамотних историјских потеза.

Управо сам се вратио мало изучавању Дучића, па се извињавам на овој примедби. Шта да радим, јаче је од мене

Врло занимљиво. На исти начин размишљају и Хрвати, говори се о репресивној Србији, Београду...

Наравно, они превиђају да је за њихово отецепљивање од АУ морало изгинути 56% мушког живља из Шумадије(без бројки о инвалидима, умрлим од последице рата, тај проценат по потреби добацује далеко више), и да је при спајању аустроугарских Југословена, тј. државе Словенаца, Хрвата и Срба са краљевином Србијом, краљевина била једина међународноправно призната држава, а да су оне биле слепо црево отцепљено од субјективно међународноправно признате АУ.

 

[Велебитдрема]

Врло занимљиво. На исти начин размишљају и Хрвати, говори се о репресивној Србији, Београду...

Објасни ми, леба ти, шта то мисле и Хрвати? Како се моја мисао поудара са њиховим погледом на ствар?
Они никада ни нису давали повода да ми мислимо да су нам они браћа, то није спорно, а то што смо ми у бг имали политичаре који су били малограђани ниског формата и гурали нас у заједницу са њима, то је нешто друго.

 

[Детуш]

Нема шта да ти објашњавам, говоре на исти начин као и ти. Братство и јединство је њихова заблуда, итд.

 

[Велебитдрема]

Нема шта да ти објашњавам, говоре на исти начин као и ти. Братство и јединство је њихова заблуда, итд.

Ниси баш најбоље разумео, јер по обичају, улећеш на прву, без преиспитивања мало ширег аспекта текста којег критикујеш
Братство и јединство није њихова заблуда, јер они никад нису ни веровали у њега. Како може неко да буде у заблуди, ако не верује у неку ствар, него је свесно користа за неке друге циљеве. Ми, Срби, смо били у заблуди, јер смо од стране сопственог кратковидог руководства гурани у једну накарадну творевину која се звала Југославија.

Ако пратиш развој илирског покрета, идеје и католичке цркве и њеног првака Штросмајера, затим велики број отворених србофоба који преузимају те базичне идеје лажног југословенства, како би дошли до неких својих циљева увидећеш једну константу хрватске политике-а то је гађење и мржња према Србији и Србима. То су дакле, била времена много пре формирања Југославије, много пре 1918. године, а сви знамо на који начин и под којим условим је држава Срба, Хрвата и Словенаца ушла у састав Југославије.

Значи, заменио си тезе. Ниси разумео шта сам написао или не познајеш довољно историјат српско-хрватских односа.

 

[Emihs]

Врло занимљиво. На исти начин размишљају и Хрвати, говори се о репресивној Србији, Београду...

Наравно, они превиђају да је за њихово отецепљивање од АУ морало изгинути 56% мушког живља из Шумадије(без бројки о инвалидима, умрлим од последице рата, тај проценат по потреби добацује далеко више), и да је при спајању аустроугарских Југословена, тј. државе Словенаца, Хрвата и Срба са краљевином Србијом, краљевина била једина међународноправно призната држава, а да су оне биле слепо црево отцепљено од субјективно међународноправно признате АУ.

Danas se i muslimani kunu da su postojali u Bosni čak i prije Turaka,da su bošnjaci najstarija nacija na ovim prostorima,da su Srbi došli seobom i da ih ugnjetavaju vjekovima,itd,itd.,istorija je *****,svako iz nje sisa šta mu odgovara.Ali činjenice ne može niko osporiti,za vrijeme prvog popisa stanovništva kada su došli Austrougari u BIH,Sarajevo većinski srpski grad kao i BIH uostalom(čak i nakon vladavine Turaka).Šta to govori?Nakon samo 100 godina(dva svjetska rata i genocida nad Srbima iz Bosne i Hrvatske) došli smo do cifre da nas danas ima duplo manje od muslimana u Bosni.E sada se moraš vratiti u kontekst vremena i ovo isto primjeniti za Hrvatsku.Dakle,potpuno je isto,kada se formirala Kraljevina još uvjek je bilo poprilično puno Srba na prostoru Hrvatske i tu leži razlog zašto su se ujedinili,Dalmacija pogotovo,koja je u to vrijeme bila da ne kažem totalno prosrpski orijentisana,tada smo imali istorijsku šansu da postanemo ozbiljna nacija na Balkanu,nije bilo dovoljno mudrih.Danas smo banana kao ostali...i svako svoju istoriju piči,čak su se i ********* odrekli Njegoša,ko bi to rekao prije 20 godina da je moguće....

 

[Neozbiljni pesimista]

Братство и јединство никада није постојало. То је вековна заблуда српског народа. Та заблуда нас је одвела у крвопролиће епских размера. Те фразе, лажног југославизма, које су почеле од Штросмајера, а наставиле се са Старчевићем, који је имао девизе ,,Србе на врбе" и ,,За Србе сјекиру", затим Трумбићем и Мачеком, имале су за циљ само опструкцију, злочине и прање срамотних историјских потеза.

Управо сам се вратио мало изучавању Дучића, па се извињавам на овој примедби. Шта да радим, јаче је од мене

Da li je postojalo ili nije, cinjenica je da zaista postoje jugonostalgicari. To je vise posledica toga sto su u toj staroj Jugi ljudi ziveli bolje, mogli su da putuju, da se zajebavaju, a onda su dosle 90-e i ratovi, pa posle i ta tranzicija, koja je u potpunosti obezvredila zivote ljudi na nasim prostorima.

 

[Велебитдрема]

Da li je postojalo ili nije, cinjenica je da zaista postoje jugonostalgicari. To je vise posledica toga sto su u toj staroj Jugi ljudi ziveli bolje, mogli su da putuju, da se zajebavaju, a onda su dosle 90-e i ratovi, pa posle i ta tranzicija, koja je u potpunosti obezvredila zivote ljudi na nasim prostorima.

Знам, знам, него ја ово више у једном историјском аспекту.

 

[Детуш]

Ниси баш најбоље разумео, јер по обичају, улећеш на прву, без преиспитивања мало ширег аспекта текста којег критикујеш
Братство и јединство није њихова заблуда, јер они никад нису ни веровали у њега. Како може неко да буде у заблуди, ако не верује у неку ствар, него је свесно користа за неке друге циљеве. Ми, Срби, смо били у заблуди, јер смо од стране сопственог кратковидог руководства гурани у једну накарадну творевину која се звала Југославија.

Ако пратиш развој илирског покрета, идеје и католичке цркве и њеног првака Штросмајера, затим велики број отворених србофоба који преузимају те базичне идеје лажног југословенства, како би дошли до неких својих циљева увидећеш једну константу хрватске политике-а то је гађење и мржња према Србији и Србима. То су дакле, била времена много пре формирања Југославије, много пре 1918. године, а сви знамо на који начин и под којим условим је држава Срба, Хрвата и Словенаца ушла у састав Југославије.

Значи, заменио си тезе. Ниси разумео шта сам написао или не познајеш довољно историјат српско-хрватских односа.

Добро је кад си се ти паметан нашао да разумеш, ја ништа нисам критиковао, и немој да подмећеш, нити сам желео да улазим у расправу. Само сам бацио коментар на оно што сам стекао водећи дискусију са некима с ону страну Дрине.

- - - - - - - - - -

А колико познајем историјат задржаћу за себе, ти веруј да не знам ништа, то ме не копка нимало.

 

[Велебитдрема]

Подметнуо сам ти али је срећа што си ме раскринкао на време.
Повлачим се.

 

[Детуш]

Немој сад као повлачим се и тај цинизам. То је вазда било и јесте патетично, није то твој ниво.

 

[Детуш]

Је л' гледо когод онај покушај београдско-црногорске комендије коме наденуше назив Мали Будо (!) ?
Нисам хтео да га гледам кад се давао, јер сам позитивне информације о истом добијао од људи који не праве разлику између Кјубрика и Шотре. Од оних мало болјих посматрача сам сазнао да је филм тешко њесра, да је силован хумор, или ти хумор који силује, итд...

А да не заборавим да ми се посбено гадила свеопшта кампања овде у нас, по медијском говвнарском небу, где су аутори, дакле сценариста, режисер, глумци, и остатак братије, на сва уста хвалила своје дело, мада искрено ништа паметно нису рекли, осим тога да је атмосфера на сету била фина, и да је то добра спрдачина.

 

[Велебитдрема]

Суудећи по екипи филма, најави, постеру и свим осталим стварима, које иду уз овај филм, некако ми се чини да би му прикладнијиназив био Мало Мудо.

 

[Детуш]

хах
а стварно, толика медијска халабука, и пропратни коментари, хвалисање од самих аутора (?!), и тако.
најгоре што сам одгледао све емисије које су справљене са циљем промоције филма (читај: и аутора), и у свакој од тих глупих интервјуа ја ништа нисам сазнао. Наравно не мислим да треба на нивоу приче сад да препичавају и разглабају, али барем реци шта, зашто, окле то?

И да, сметало ми је што се нигде није угустио неки елоквенти филмски критичар који има име, па да рекне коју, збиља, а не ови аутори мрсомуди што свог коња хвале на сва уста. Само зато нисам тео да идем у биоскоп.

 

[Детуш]

ОДгледао сам овај Кољевићев филм "Како сам бранио Босну Младу".
Овај филм заиста пати од Шотра-режије. Толико камерна, досадна камера, која чучи у углу, стоји, гледа, непомична, а јопет без разлога, нема ту кадрирања ваљаног, ничег јбт. Као Рањени орао, е тако је снимано, и што је најгоре тако је и монтирано. Да зло буде траје 160 минута (!!!). Тотално набацана садржина, аутор се скоцентрисао на 5 ликова, тако да је сваки главни, и хоће да сваком поклони по по' сата. Па не може то тако, није ти ово серија.
Иначе, на плану глуме, сасвим добро. Океј, клинац који глуми Принципа је некако превише смушен, нема неке нергије, јбм ли га. Додуше, што јес јес, личи на Гавру.
Добро, нисам залуд бацио паре, добио сам оно што сам већ знао, али у колору, и занимљив је крај, та сцена завршне речи одбране, итд.

Да је ово Куста режирао можда би и ваљало, овако слаб филмски подухват.