Otišli su u kuhinju i tu je Tatjana nelagodno sela za šolju čaja.
Odavno se prestala osećati nelagodno s ljudima. Tokom izbeglištva, bila je prisiljena razgovarati sa svakojakima. Naučila se da pronalazi teme, popunjava ružne rupe ćutanja ćaskanjem. S najvećim se brojem ljudi mogla naći zajednička tema, pa makar i ona ofucana, o vremenu. Ono što je čoveka činilo lošim sagovornikom, bio je nedostatak dobre volje.
S Angusom McIntoshem se svakako imalo o čemu razgovarati. Bio je pametan i obrazovan, i znao govoriti. Ali nikad nije bila sasvim sigurna da on želi pričati s njom, i zato se gotovo uvek osećala pomalo kao uljez. Osim toga, ovo je bila njegova teritorija. Imala je dojam da bi bila puno hrabrija da se nisu neprekidno sretali u Kući, aristokratskom domu njegove porodice. Ali, s druge strane, možda čak ni neutralni teren ne bi imao ništa s tim. Možda bi ona bila napeta i kad bi on došao u njenu kuću.
McIntoshi su vekovima ovo ostrvo smatrali svojim dvorištem. U krugu od nekoliko stotina milja nije bilo mesta na kojem Angus McIntosh nije delovao, i osećao se, kao gospodar. Ona pomisli: volela bih ga videti u Londonu. Onda bih znala imam li se uopšte čemu nadati pri kontaktu s ovim čovekom. Ako je Angus McIntosh autokrata i u Londonu, onda toj stvari zaista nema pomoći.
Dok je prilazio stolu, imala je utisak da se kameni pod ugiba pod njegovom gorostasnom težinom, i da se zidovi razmiču kako bi mu napravili mesta. London? Ne bi London imao ništa s tim, glupačo. Uzdahnula je.
On upita:
-Ima li nekakav konkretan razlog zašto izgledate tako utučeno?
Ona pocrveni.
-Oh, ne.
-Ne umete da lažete, gospođice Petrović.
-Pravi bi se džentlmen pravio nevešt.
-Pravoj se dami ne bi poznalo.
-Šta to?
-Koliko joj je mrsko mesto na kojem sedi.
Nasmešio se.
-Ili čovek s kojim sedi.
Ona iznenada oseti stid.
-Niste mi mrski, gospodine McIntosh. Pretpostavljam da moja nelagoda uopšte i nema veze s vama.
-Svakako. Ja zaista nemam ništa s tim što je vama neugodno. Radim li šta da bi se tako osećali?
-Ne.
-Onda pretpostavljam da naprosto ostavljam takav utisak.
Ona to oćuti. On vedro reče:
-Vidim da smo na pravom putu. Ali mene ljudi inače smatraju neprijatnim. Verovatno je do načina kako se mrštim i gunđam u bradu.
I protiv volje, ona se nasmije.
-Zapravo je do vaše visine i snage, gospodine. I toga kako držite ramena i glavu. Verujem da kad uđete u prostoriju ljudi mahinalno pomisle: kralj je stigao… Čovek nesvesno povezuje fiziku nadmoć s autoritetom.
-To je pagansko verovanje.
-Nekome od dva metra visine i pesnicom koja bi bila u stanju razlupati stolove i glave, svakako je lako da se time sprda.
On se nasmije.
-Oprostite. Nikako mi nije namera da vas plašim, miss.
-Priznali ste da ste me namerno plašili.
-Ali svakako ne fizički?
-Oh, to ne.
-Što nam nije od naročite pomoći. Hajde da vidimo jesam li sposoban za bolje.
Ona trepne.
-Za bolje, gospodine McIntosh?
-Imamo dovoljno vremena, a ja kuvam vanredan čaj – za šta i usprkos izostanku bilo kakve pohvale s vaše strane znam da niste mogli prevideti.
Ona se smijala. On nastavi:
-Ovo bi mogla biti ugodno iskorištena prilika. Kažite mi, gospođice Petrović, šta volite?
Ona je još uvek bila nasmešena, ali je na njegovo pitanje podigla obrve.
-Šta volim..?
-Upravo tako. Na šta ste slabi?
Tatjana je slegla ramenima.
-Na davnu istoriju pre civilizacije. Na mir i tišinu duboke šume. Na šume. Na gust sneg noću. Na irsku narodnu muziku i legende. Tek progledale kučiće ostavljene na ulici u kartonskoj kutiji. I na Tolkiena.
On ju je ćutke posmatrao dok je govorila. Onda se nasmešio:
-Tolkiena?
-Da. Kod kuće sam imala Gospodara prstenova, ali je izgoreo zajedno s pola mog rodnog grada. Planirala sam da se u Engleskoj jednom častim luksuznim izdanjem, znate, onim s originalnim ilustracijama. Ali to je uvek bilo van mojih finansijskih moći. Kraljevske se knjige ne štampaju za imigrante.
-Knjiga je obična pisana reč. Priča je ono što vredi, ne skupocena hartija.
-Tačno. Zašto se vaše knjige ne štampaju u džepnom formatu, gospodine McIntosh?
-Nemam pojma. Možete da kontaktirate mog izdavača, ako vas baš zanima.
-Zar vas ne interesuje kako vaše knjige izgledaju?
-Ne interesuju me moje knjige nakon što ih završim.
-Ali neka literatura zavređuje da bude u skupim koricama.
-Pripadnici nekih srednjevekovnih kultova su smatrali da bi određene knjige trebale biti uvezane u ljudsku kožu. Ali što se mene tiče, korica uopšte ne mora biti.
-Ali, kruna mora da stoji na jastuku od damasta.
-Ili prestaje biti kruna?
-Zar nisu vaše reči da ljude treba staviti tamo gde pripadaju?
-Ljude, miss Petrović. Ne knjige. Da li smatrate knjige važnijim od ljudi?
-Licemerni ste. To je vaša teorija, ne moja.
-Ja ne marim kompletan ljudski rod. Ali do nekih njegovih pripadnika mi jeste stalo.
Nasmijao se.
-A vi ste svakako snob. Zašto bi Tolkien bio u luksuznom povezu, ili kruna na jastuku od damasta? Zato što se to podrazumeva?
Ona se malo uvredi.
-Andersen kojeg ste kupili Morag dopire mi do kolena. Koštao je pravo bogatstvo, pretpostavljam.
-Ali Morag je dete. Nju je još uvek moguće zaslepeti sjajem.
-Što ne zadire u bit Andersena kao takvog.
-Tačno. Zato su skupe ilustracije bespotrebna budalaština.
Ona hladno reče:
-U redu. Snob sam, i imam određene trivijalne nazore. Ali baš me briga šta vi o tome mislite.
-Potpuno se slažem.
-Pitali ste me na šta sam slaba. Na šta ste vi slabi, osim na svoju ćerku?
-Na mir sobe. I na ovo ostrvo. Nikad ne bih živeo nigde drugde.
-Rekli ste mi da niste patriota.
-I nisam. Svakako ne u smislu onoga što Škoti smatraju za patriotizam.
-Ali to je možda balast velikih porodica. Aristokrate imaju drukčiji stav spram zemlje.
On je zablesne onim svojim savršenim zubima mladog i snažnog muškarca.
-Koliko aristokrata poznajete, miss?
-Znam vas.
-Ne bi se baš reklo da sam ja tipičan primer, zar ne?
-Gluposti. Zato što ne sedite u zamku koji se nedeljom otvara za turiste? Vi ste direktan potomak gospodara. Svakako mi nećete reći da vam krv nije plava?
-Krv je krv, gospođice. Svaki čovek krvari crveno kad ga posečete.
-Poštedite me. Odrasla sam u zemlji koja je imala pedeset godina besomučne propagande o jednakosti. Naše je plemstvo poklano još pre nego su mnoge loze ovde i ustoličene. Ali ono što sam ja uvek mislila o tome, jeste da se nasleđe ne može zanemariti.
-Zar zaista? Mislite li da ljude određuju njihova prezimena?
-Ne. Mislim da ljudi od svojih očeva nasleđuju određene predispozicije. Od vas zavisi šta ćete s tim napraviti.
On ju je neobično posmatrao.
-Nemate baš nazore tipične za 21. vek.
-Rekla sam vam da sam raritet, zar ne? Verujem u neke temeljne, tradicionalne stvari. U poštenje, obraz i datu reč. U viteštvo. U podele na muške i ženske uloge na ovome svetu. Muškarci i žene se razlikuju, šta god feministkinje volele čuti.
On se nasmije.
-To svakako ne bi volele da čuju.
-Možda je slučajnost, ali sve feministkinje koje sam lično znala bile duboko frustrirane. Žena podiže revoluciju kad muškarci za nju ne mare.
-Nema besa u paklu do besa prezrene žene? Je li tako, gospođice Petrović?
Slegnula je ramenima.
-Ericu Jong je ljutila teorija o snazi iza prestola. Zato se udavala četiri puta i pisala besne knjige o razočaranjima i muškim izdajstvima. Ali žena jeste snaga iza prestola. Ne vidim zašto bi to ikome bio problem. Tako ovaj svet funkcioniše: muškarci poseduju, a žene vladaju.
On se ponovo nasmije.
–Sad zvučite kao feministkinja.
-Ne. Zvučim kao moja baba kod koje je bio novčanik i ključevi od kuće. Nekada su žene bile mudrije. Nisu nadizale galamu jer su znale da su one stub društva.
-Teorija o boginji majci?
-Civilizacija je napravila haos u ljudskim glavama. Volela bih da sam se rodila u jednostavnije vreme.
-Ali i sa ovim se sasvim dobro snalazite.
Ona ga pogleda.
-Mislite? Izbeglica sam u ksenofobičnoj zemlji. Nemam stalno zaposlenje niti sigurnost bilo koje vrste.
-Ali imate pamet i jezik.
-Utoliko gore. Od izbeglice se ne očekuje da bude mnogo vispren. Ako Englezi išta mrze, onda mrze da im stranci pokažu da mogu sve što i oni, kamoli bolje.
-Međutim, sad ste u Škotskoj. Možda nađete da smo drukčiji od Engleza.
Ona veselo reče:
-Nabusitiji, naprimer? Bahatiji?
Slegnuo je ramenima.
-Možda. Ovde ljudi nisu naročito trpeljivi.
-Šalim se, gospodine McIntosh. Englezi mi se ne sviđaju. S mojim nasleđem, Kelti su kudikamo prihvatljiviji.
-Jeste li i vi plah narod?
-Mi smo jedini narod koji je ratovao u Evropi posle Drugog svetskog rata. “Plah” je preblag izraz.
-Ne zvuči kao da ste mnogo ponosni.
-Nisam. Temperament je jedno, ali započinjati ratove u današnje vreme mogu samo budale.
-Amerikanci ratuju po celom svetu.
-Ali ne u svojoj kući. Oni su beskrupulozni, ne budale.
-Nekako sam imao utisak da ste vi patriota, gospođice Petrović.
-Niko ko ode na zabačeno ostrvo u Škotskoj nema se pravo tako nazivati.
Nasmijala se.
-Izgleda da smo deficitarni s patriotizmom pod ovim krovom. Ali pretpostavljam da su vaši preci to odradili i za vas.
-Zar niste rekli da plemstvo drukčije gleda na zemlju?
-Na državu. Ne sumnjam da su vaši preci srčano branili ovo ostrvo kad je situacija to zahtevala?
-Zaista jesu.
-Plemstvo se vezuje za svoj posed, ne za nacion. Možda zato vi danas ne marite za to što ste Škot. Umesto toga, marite za ovo ostrvo, kao i svi McIntoshi ikada.
Pogledala je na sat.
-Kasno je. Hoćete li se dugo zadržati u Londonu, gospodine McIntosh?
-Ne.
-Lepo. Onda ću brzo videti Morag, odmah posle Božića.
-Zašto posle? Pretpostavljam da ste za Božić slobodni.
-Da, ali McGonagallovi su mi kao porodica. Otkad sam počela da radim za njih, svaki sam Božić provodila pod njihovim krovom.
-Ne želim da vam remetim navike. Ali znam da bi Morag bilo drago da vas vidi za Božić, ukoliko nađete vremena. Nadam se da to ne smatrate prevelikom drskošću?
-Naprosto sam mislila da je Božić porodični praznik i da biste ga voleli provesti sami s Morag.
-Ne mislite valjda da bih vas u tom slučaju zvao?
-Ne, naravno. Ne vi.
-Nisam mnogo uljudan čovek, gospođice Petrović. Pogotovo ako se to kosi s mojim ličnim željama i navikama.
-To mi je savršeno jasno, gospodine McIntosh. Pretpostavljam da vi sve uređujete tako da vam odgovara.
-Svako bi pametan trebao. Do viđenja, miss.
Ona mu okrete leđa i ode bez pozdrava.
