- Poruka
- 122
Brak Ivice Dačića i njegove supruge, Borisa Tadića, ne samo da poseduje fino naštimovanu erotsku melodiju neophodne bliskosti, već je – kao u standardnim američkim tv sapunicama – zaštićen bračnim predugovorom: precizno je odmeren prostor za patriotsku švaleraciju Ivice Dačića, koji se bez kondoma može kurvati sa rahmetli Miloševićem i tvrditi da je ulazak u ovu Bračnu Vladu potvrda da je SPS još devedesetih godina bio u pravu kad je insistirao na „evropskom putu“.
Sećamo se, ******, tog evropskog puta s početka devedesetih: hrabrih napada s brda crnogorskih rezervista na Dubrovnik, još hrabrijih ali europskih napada na Vukovar, sve dok ne zaliči na Hirošimu; četiri godine opsade Sarajeva, koje je sistematski, precizno, espeesovski dirljivo, granatirano iz dana u dan; seća li se danas iko logora „Omarska“ ili masovnih likvidacija u Prijedoru, koje je SPS Ivice Dačića logistički obezbedio do poslednjeg zaklanog; kako smo u neformalnim pregovorima oko Vlade, gle, odjednom zaboravili granatiranje Zagreba, tko danas pominje Srebrenicu ili klanja na višegradskom mostu ili „Škorpione“, koji su, kao srpska MUP formacija, radili ono što im je iz Beograda naređeno.
Veličanstveni Boki Taki, autor kovanice o pružanju ruke onima sa kojima smo se devedesetih sporili, trenutno nije u mentalnoj mogućnosti da se pedalom sećanja vraća u prošlost; Boki Taki uvek gleda u budućnost – a budućnost su nova radna mesta za članove Glavnog odbora njegove Demokratske stranke, nova radna mesta za članove Upravnog DS odbora, nova radna mesta za već stara radna mesta u Parking servisu, Poslovnom prostoru ili već u nekom od tisuća DS firmi, stvorenih da isisaju državu do poslednjeg nameštenog tendera.
Ako je za taj zadatak potreban Dačić kao bračni partner, imaćemo Dačića!
Znamo mi Ivicu: zadovoljiće se s punim koferčetom para, zadovoljiće se mestom potpredsednika Vlade, uz mesto ministra za unutrašnje poslove; tko će bolje braniti interese korumpiranih nego najkorumpiraniji među njima! U potrazi za pravom slikom izgubljenog identiteta, nesrećna Srbija konačno je našla svoje ogledalo: Ivica Dačić, šef policije!
Boris Tadić je potpisao pristupnicu za SPS onog časa kad je, pun finansijskog razumevanja, pristao da mu Ivica Dačić – od svih, po defaultu, krimogenih SPS figura – postane ne samo vicepremijer nego i ona vrsta Državnog Žandara koja će, tobože, voditi brigu o „organizovanom kriminalu“, kad je čak i budali, uključujući Pahomija, jasno da je ovo veliki dan za svaku lopužu, pedofila ili nosioca koferčeta od 100.000 evra, jer je nebo postalo limit za opštenarodnu mućku s oblicima policijskog populizma.
Ali, Boki Taki je zabavljen težim problemima: koga da postavi za premijera Carskim ukazom, da li nesrećnog Pajtićaiz Vojvodine, da li još nesrećnijeg Cvetkovića iz nekakvih finansija, da li najnesrećnijeg među svima nama Vuka Jeremića – nakon čega bi krik „Koštunice, vrati se, sve ti je oprošteno“ imao svaku vrstu duhovnog smisla – taj Boki Taki, koji samo na džepnom kalkulatoru računa koliko je on dobar dnevno, pomenuti Boki Taki nema vremena da se više seća Dačića kojem je već dao prerogative za svaku vrstu uhićenja, pod uslovom da u pitanju nisu članovi Vlade.
Svaka Vlada u kojoj su Mlađan Dinkić i Tomica Milosavljević – a nema te Vlade u poslednjih sedam godina u kojoj oni nisu bili – ima večiti problem sa ovom dvojicom žitkolikih gmizavaca sposobnih da sarađuju sa Đinđićem, malo za Živkovićem, do jaja sa Koštunicom, a danas sa Tadićem i Dačićem, cooool, nema frke, sa svima može G17+, mafijaški organizam koji se, kao u onim virusnim SF romanima, uselio u svako telo nesrećnog pacijenta koji je poverovao Mlađanu Dinkiću da ima samo jedan stan i neku siću od evra u banci. Suočeni sa metafizičkim problemom: ili će ostati u vlasti ili će zaglaviti u zatvoru – sredine nema – Dinkić i njegov sluga Milosavljević bez problema su progutali Dačića, Mrkonjića, Obradovića, ministra prosvete Petra Škundrića, **** se Dinkiću za nauku i prosvetu dok pod svojim skutom drži skijališta, šume, telekomunikacije, banke... možemo da nabrajamo do sutra ili prekosutra ili do iduće godine.
A onda se od mene zahteva da u ime „europskih“ integracija podržim Dinkića i Dačića, da ih tetošim kao braću po ideologiji, zahteva se da budem „pragmatičan“ jer će u protivnom doći zli radikali i vrlo zli Koštunica sa kojim su – sećamo li se? – Dinkić i Milosavljević bez frke sarađivali godinama, nasmejani i veseli, oduševljeni što su sa premijerom radili u dva lukrativna mandata.
I traži se od mene, kao priglupog građanina koji čita „Blic“ i „Blicu“ veruje, da poverujem Bokiju Takiju da zna šta radi; naravno da Boki zna šta radi – ali to nikakve veze nema sa mojim životom; Boki gleda da uposli svoju raju i ni o čemu drugom ne razmišlja, **** se Bokiju, a naročito Takiju, za Sporazum o pridruživanju i već o nečemu, važno je, misli Boki Taki, da udomimo svoje ljude, posle ćemo da vidimo šta ćemo.
Preuzeto sa: http://www.pescanik.net/content/view/1625/75/
Sećamo se, ******, tog evropskog puta s početka devedesetih: hrabrih napada s brda crnogorskih rezervista na Dubrovnik, još hrabrijih ali europskih napada na Vukovar, sve dok ne zaliči na Hirošimu; četiri godine opsade Sarajeva, koje je sistematski, precizno, espeesovski dirljivo, granatirano iz dana u dan; seća li se danas iko logora „Omarska“ ili masovnih likvidacija u Prijedoru, koje je SPS Ivice Dačića logistički obezbedio do poslednjeg zaklanog; kako smo u neformalnim pregovorima oko Vlade, gle, odjednom zaboravili granatiranje Zagreba, tko danas pominje Srebrenicu ili klanja na višegradskom mostu ili „Škorpione“, koji su, kao srpska MUP formacija, radili ono što im je iz Beograda naređeno.
Veličanstveni Boki Taki, autor kovanice o pružanju ruke onima sa kojima smo se devedesetih sporili, trenutno nije u mentalnoj mogućnosti da se pedalom sećanja vraća u prošlost; Boki Taki uvek gleda u budućnost – a budućnost su nova radna mesta za članove Glavnog odbora njegove Demokratske stranke, nova radna mesta za članove Upravnog DS odbora, nova radna mesta za već stara radna mesta u Parking servisu, Poslovnom prostoru ili već u nekom od tisuća DS firmi, stvorenih da isisaju državu do poslednjeg nameštenog tendera.
Ako je za taj zadatak potreban Dačić kao bračni partner, imaćemo Dačića!
Znamo mi Ivicu: zadovoljiće se s punim koferčetom para, zadovoljiće se mestom potpredsednika Vlade, uz mesto ministra za unutrašnje poslove; tko će bolje braniti interese korumpiranih nego najkorumpiraniji među njima! U potrazi za pravom slikom izgubljenog identiteta, nesrećna Srbija konačno je našla svoje ogledalo: Ivica Dačić, šef policije!
Boris Tadić je potpisao pristupnicu za SPS onog časa kad je, pun finansijskog razumevanja, pristao da mu Ivica Dačić – od svih, po defaultu, krimogenih SPS figura – postane ne samo vicepremijer nego i ona vrsta Državnog Žandara koja će, tobože, voditi brigu o „organizovanom kriminalu“, kad je čak i budali, uključujući Pahomija, jasno da je ovo veliki dan za svaku lopužu, pedofila ili nosioca koferčeta od 100.000 evra, jer je nebo postalo limit za opštenarodnu mućku s oblicima policijskog populizma.
Ali, Boki Taki je zabavljen težim problemima: koga da postavi za premijera Carskim ukazom, da li nesrećnog Pajtićaiz Vojvodine, da li još nesrećnijeg Cvetkovića iz nekakvih finansija, da li najnesrećnijeg među svima nama Vuka Jeremića – nakon čega bi krik „Koštunice, vrati se, sve ti je oprošteno“ imao svaku vrstu duhovnog smisla – taj Boki Taki, koji samo na džepnom kalkulatoru računa koliko je on dobar dnevno, pomenuti Boki Taki nema vremena da se više seća Dačića kojem je već dao prerogative za svaku vrstu uhićenja, pod uslovom da u pitanju nisu članovi Vlade.
Svaka Vlada u kojoj su Mlađan Dinkić i Tomica Milosavljević – a nema te Vlade u poslednjih sedam godina u kojoj oni nisu bili – ima večiti problem sa ovom dvojicom žitkolikih gmizavaca sposobnih da sarađuju sa Đinđićem, malo za Živkovićem, do jaja sa Koštunicom, a danas sa Tadićem i Dačićem, cooool, nema frke, sa svima može G17+, mafijaški organizam koji se, kao u onim virusnim SF romanima, uselio u svako telo nesrećnog pacijenta koji je poverovao Mlađanu Dinkiću da ima samo jedan stan i neku siću od evra u banci. Suočeni sa metafizičkim problemom: ili će ostati u vlasti ili će zaglaviti u zatvoru – sredine nema – Dinkić i njegov sluga Milosavljević bez problema su progutali Dačića, Mrkonjića, Obradovića, ministra prosvete Petra Škundrića, **** se Dinkiću za nauku i prosvetu dok pod svojim skutom drži skijališta, šume, telekomunikacije, banke... možemo da nabrajamo do sutra ili prekosutra ili do iduće godine.
A onda se od mene zahteva da u ime „europskih“ integracija podržim Dinkića i Dačića, da ih tetošim kao braću po ideologiji, zahteva se da budem „pragmatičan“ jer će u protivnom doći zli radikali i vrlo zli Koštunica sa kojim su – sećamo li se? – Dinkić i Milosavljević bez frke sarađivali godinama, nasmejani i veseli, oduševljeni što su sa premijerom radili u dva lukrativna mandata.
I traži se od mene, kao priglupog građanina koji čita „Blic“ i „Blicu“ veruje, da poverujem Bokiju Takiju da zna šta radi; naravno da Boki zna šta radi – ali to nikakve veze nema sa mojim životom; Boki gleda da uposli svoju raju i ni o čemu drugom ne razmišlja, **** se Bokiju, a naročito Takiju, za Sporazum o pridruživanju i već o nečemu, važno je, misli Boki Taki, da udomimo svoje ljude, posle ćemo da vidimo šta ćemo.
Preuzeto sa: http://www.pescanik.net/content/view/1625/75/
Poslednja izmena:
