Smiki, u potpunosti te razumem. Najgora je nepravda i ono kada ostanes bez ikakvog odgovora i bez smisla. Kazu svi koji su prosli kroz ovo da vremenom biva lakse ali vec i ne verujem u to, vise sam blizu onoga da cemo jednog dana navici da zivimo sa ovim bolom, da ce suze i samoca da postanu svakodnevnica i da ce i to biti normalno. A sto se deteta tice, ja sam u prvim mesecima bila, neka mi bog oprosti, tuzna sto nisam izgubila dete i mogla da odem za njim a sada je malo drugacije, nadam se da cu biti normalna majka i voleti svoje dete svim srcem i svakog dana sve vise, ipak nije isto radovati se detetu i doziveti materinstvo u normalnim i nenormalno teskim uslovima. Sve moras sama i to dodatno otezava situaciju i nemoc koja je i ovako previse prisutna.
