Не постоји лака дефиниција било чега у животу али вероватно једина универзална која се може изрећи када је у питању однос двоје или више људи јесте да је све што ураде догађај.
Тако је и секс (вођење љубави, свејдно, назовите како желите) догађај.
Догађај који је у исто време и целина и скуп епизода, као серија која прича једну сложену причу.
И, људи обично мисле, и то погрешно, да је оргазам најбитнији део секса.
Греше.
Није.
Најбитнији је део кад долази до првог спајања љубавника.
Оргазам је место самоће јер онај с ким га и због кога га доживљавамо никад није са нама.
Знате онај трен кад се изгубите, прекид филма, тотално замрачење, ватра у мозгу и утроби, код мушарца преостљивост главића, а код жене целе унутрашњности.
То је трен кад смо сами.
Нико, ма колико га волели, не може ту да нам се приближи.
Размислите мало.
Зар није тако.
Али, прво спајање...
Ако партнери имају добру предигру свако прво спајање...
Не знам шта је мој снажнији доживљај.
Да ли кад сам горе и кад сам одређујем темпо којим продирем, ширим ту топлоту пред собом и гнездим се тачно осећајући разлику између ње и спољашности.
У уму видим како продирем до краја и како нам се препоне слепљују и замире сваки покрет пре и него што се то деси.
И онда се деси.
Баш то.
Застанемо.
Наставимо да дишемо.
Престанемо несвесно да задржавамо дах.
И уђемо у покрет.
Складан.
Некад брз.
Некад спор.
Некад кратак.
Некад дуг.
Али, настане тај покрет који има за циљ коначно сједињење у ком, чак и кад је најинтензивније, човек на трен остане сам.
Екстаза је место самоће, бар на трен...
Ипак, ако сам ја тај који бира, увек дозволим вољеној (ја се дајем само онима које на неки начин волим, не увек и обавезно формалан али је увек нека љубав у питању...) да она буде горе.
И да одређује начин на који ће да ме прими и прихвати у своје гнездо.
Волим да гледам те ситне промене на лицу када пожури и наруши темпо за трен, вероватно у жељи да је што пре испуним или да ме што пре обавије... Нисам сигуран...
Жена је најблаженија кад се спушта на мушкарца, обично затворених или полуотворених очију.
И увек полуотворених усана.
Исправљене кичме.
Обично косе која виси око лица и делимично га скрива...
Истурених груди.
И опет тај тренутак кад се препоне сусретну у кад све застане.
Даљње технике нису битне.
То је све.
То је крајњи израз блискости.
Два тела спојена у једно у трену.
С потенцијалом да мирујући тај трен продуже у бескрај...
Али "панта реи", све тече, рече Хераклит.
И све је покрет.
Наш.
У нашем догађају.
Небитни су мириси и боје око нас.
Само тај заједнички покрет...
Но, не мислите да ја оргазам сматрам промашајем.
Он је екстаза.
Искуство које нас побуђује да увек изнова покушамо да досегнемо тај делић раја, како би рекао В. Јеротић... ("Јер он је тако диван, диван... ")
И сад не знам да завршим.
Зато ћу да ставим три тачке.
...
Тако је и секс (вођење љубави, свејдно, назовите како желите) догађај.
Догађај који је у исто време и целина и скуп епизода, као серија која прича једну сложену причу.
И, људи обично мисле, и то погрешно, да је оргазам најбитнији део секса.
Греше.
Није.
Најбитнији је део кад долази до првог спајања љубавника.
Оргазам је место самоће јер онај с ким га и због кога га доживљавамо никад није са нама.
Знате онај трен кад се изгубите, прекид филма, тотално замрачење, ватра у мозгу и утроби, код мушарца преостљивост главића, а код жене целе унутрашњности.
То је трен кад смо сами.
Нико, ма колико га волели, не може ту да нам се приближи.
Размислите мало.
Зар није тако.
Али, прво спајање...
Ако партнери имају добру предигру свако прво спајање...
Не знам шта је мој снажнији доживљај.
Да ли кад сам горе и кад сам одређујем темпо којим продирем, ширим ту топлоту пред собом и гнездим се тачно осећајући разлику између ње и спољашности.
У уму видим како продирем до краја и како нам се препоне слепљују и замире сваки покрет пре и него што се то деси.
И онда се деси.
Баш то.
Застанемо.
Наставимо да дишемо.
Престанемо несвесно да задржавамо дах.
И уђемо у покрет.
Складан.
Некад брз.
Некад спор.
Некад кратак.
Некад дуг.
Али, настане тај покрет који има за циљ коначно сједињење у ком, чак и кад је најинтензивније, човек на трен остане сам.
Екстаза је место самоће, бар на трен...
Ипак, ако сам ја тај који бира, увек дозволим вољеној (ја се дајем само онима које на неки начин волим, не увек и обавезно формалан али је увек нека љубав у питању...) да она буде горе.
И да одређује начин на који ће да ме прими и прихвати у своје гнездо.
Волим да гледам те ситне промене на лицу када пожури и наруши темпо за трен, вероватно у жељи да је што пре испуним или да ме што пре обавије... Нисам сигуран...
Жена је најблаженија кад се спушта на мушкарца, обично затворених или полуотворених очију.
И увек полуотворених усана.
Исправљене кичме.
Обично косе која виси око лица и делимично га скрива...
Истурених груди.
И опет тај тренутак кад се препоне сусретну у кад све застане.
Даљње технике нису битне.
То је све.
То је крајњи израз блискости.
Два тела спојена у једно у трену.
С потенцијалом да мирујући тај трен продуже у бескрај...
Али "панта реи", све тече, рече Хераклит.
И све је покрет.
Наш.
У нашем догађају.
Небитни су мириси и боје око нас.
Само тај заједнички покрет...
Но, не мислите да ја оргазам сматрам промашајем.
Он је екстаза.
Искуство које нас побуђује да увек изнова покушамо да досегнемо тај делић раја, како би рекао В. Јеротић... ("Јер он је тако диван, диван... ")
И сад не знам да завршим.
Зато ћу да ставим три тачке.
...
))
