(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
DODJI...
Tiho, obično veče
Lagan razgovor preseca put tišini
Pa vreme liči na zasečenu koru pomorandže
Sa još nerazdvojenim kriškama.
Po neka kap soka iscuri iz nje
To se šalama na račun oboje dobacujemo
Prelaze nam preko usana
Kiselkastim odmarajućim ukusom
Zasmejavajući spokoj.
Ruka jaka kroz tišinu prolazi
Na belinu umornih ledja nežno se spušta dlan
Pronašavši put ispod majice
Dodir......mmmm
Ledja se uvijaju pod njim
Majica polete preko nežnih ruku
Puče belina ...
Ruke klize po njoj
Pod prstima mišići prijatnošću stenju
Energije plešu neki svoj ples dodira
Sve strasnije...zahtevnije.....
Ruke jake vatrom šaraju belu put
Pišući željom...nežne pišu odgovor
Uzdasi rastavljaju kriške...
Dodji.....kaže belina...
PS Dobro vam jutro blogeri.....ajmo u ponedeljak....mada ja ne bih iz nedelje otišla
.... al prvo 
pa lagano dalje...
..lele...otide sa sve nožem 
) su prirodno osposobljeni za jednosmerno kretanje (mislim da rade skoncentrisano samo jednu stvar a ne više istovremeno kao žene....) 