Na iznenadnu smotru u 6 ujutro jedva sam stigao na vreme. Pantalone su mi bile već u toj meri iskrzane da su se na bokovima pojavile froncle. Ali ja jednostavno nisam imao druge; starija klasa logoraša sve mi je pokrala već prvog dana po dolasku, tako da sam ostao na ovim jedinim pantalonama što sam ih od početka imao na sebi. Uz to, otpalo mi je dugme na košulji pa sam ga jedva stigao provizorno zašiti, a u postavi kape sam s užasom otkrio dubin-bube kako umeću već drugu pantljiku za čaurice.
Ipak, uspeo sam srediti sve i stići na smotru na vreme. Nebo je bilo posve vedro, a jutro, unatoč svemu, ugodno: komandir logora se, istina, derao kao nezdrav, no na tu smo razinu buke već i navikli u proteklih osam godina. Odjednom je spustio glas kao da ništa nije bilo pa nam posve smireno razotkrio zašto je sazvao smotru: tražio je dobrovoljca. Poučeni prijašnjim dobrovoljačkim iskustvima, nismo se žurili javiti. Na kraju je komandir išao prema datumu rođenja i ispao sam, ko drugi nego ja!
"Dođavola!", promrmljao sam u sebi.
I bio sam potpuno u pravu, s tom svojom nevoljkošću. Jer dobrovoljci su se tražili za neugodne, prljave i po svemu nakaradne zadatke koje niko od čuvara nije hteo ni uzeti u obzir. Zato su za takve zadatke logoraši uvek bili na raspolaganju, posebno mi sa odjela za "tvrdokrilce", kako su nas zvali.
I što sam dobio kao zadatak? Umalo što se nisam srušio na linoleumski pod vanjskog ureda kad sam čuo: turističko putovanje! Tri dana Beč, autobusom, noćenje u hotelu s četiri zvezdice, doručak-ručak-večera, razgledanje grada sa stručnim vodstvom – ukratko, užas.
Ukrcali su me u autobus na sprat. Sedišta su bila meka i udobna, klima je radila celim putem, ali nije previše duvala. Autobus je raspolagao čak i relativno prostranim zahodom.
Ostali turisti poticali su, očito, iz sređenog građanskog srednjeg sloja urednih primanja i dosjea: samo sam za jednog putnika, nekog mršavka u svetloplavom džemperu, mutnih očiju, posumnjao da je, kao i ja, logoraš na dobrovoljnom zadatku. No ni s njim, a kamoli s ostalima, nisam imao želje progovoriti ni reči, jer o čemu bi pričali, o vremenu?
Vodič je bio iznimno potkovan, celim je putem govorio vrlo stručno o predelima, gradovima i selima kroz koja smo prolazili. Od njegovog živahno intoniranog glasa i savršene dikcije nisam mogao ni oka sklopiti i jedva sam čekao da stignemo u taj Beč.
Ime hotela neću spominjati, da ne bih nehotice otkrio nekakvu korupcijsku spregu između logorskih vlasti i stranog kapitala koja, siguran sam u to, zapravo i ne postoji. U sobi sam bio sam, raspolagao velikim krevetom iznimno udobnog dušeka, besplatnim barom i televizijom sa 84 programa. Nisam znao od čega bih počeo, jako sam se dosađivao, a ubrzo me uhvatila i tjeskoba.
Uspeo sam odgledati jedan obrazovni film; potom sam sišao na ručak.
Na švedskom stolu čekalo me takvo obilje hrane da se nikako nisam mogao odlučiti šta da uzmem: na kraju završih na jednoj hrenovci i listu zelene salate. Nije bilo niti jednog potpuno slobodnog stola, pa sam se morao pridružiti nekim prilično antipatičnim turistima iz moje grupe. I tada se dogodilo ono najgore: zapodenuo se razgovor. Ne znam kako sam izdržao tih bolnih pola sata, a nakon ručka – razgledanje grada. I opet se vodič raspričao, ne znam o čemu, mene to ne zanima, sećam se samo ulice Ring koja je išla u krug: poželeo sam ostati u toj ulici i vrteti se u krug do kraja našeg putovanja, no bio sam suviše bojažljiv da tako nešto zatražim.
Da ne dužim, tri dana su se otegla u sličnom stilu. Tu i tamo nisam bio u stanju izbeći razgovor ili upamtiti koju informaciju turističke naravi. Znate li da reka koja protiče kroz Beč uopšte nije Dunav, kako većina ljudi misli, nego malo poznata rečica imenom Palv? E, to sam upamtio, a i poseta obližnjem Neusidlerskom jezeru ostala mi je u ne tako bledom sećanju, premda sam dvaput, usled neishranjenosti pao u jezero (i prilikom ostalih obroka preobilan izbor hrane za švedskim stolom pričinjavao mi je strašne poteškoće).
Da, povratak sam jedva dočekao. Kad me – kasno noću, trećega dana putovanja – na izlasku iz autobusa dočekao jedan od logorskih čuvara, moram priznati da mi je laknulo.
Na putu natrag u logor, čuvar me upita:
"I, kako je bilo?"
I tad nisam izdržao, načisto sam poludeo:
"Vi, gotovani u svojim kućicama i kancelarijama: zašto nas šaljete na ovakve zadatke, dok vi grijete guzice i jedete čokoladu!? Ja na ovakve stvari više neću ići!"
Čuvar se samo nasmejao.
Ali ipak mi nije oprostio: drugo jutro određen sam za sedam dana samice, dve nedelje čišćenja klozeta i novu vrstu kazne koju uprava logora još nije do kraja osmislila.
Logor je logor.
.
