posle celog vikenda provedenog pod tenzijom, sto zbog posla, sto zbog lude glave, gledam sinoc po ko zna koji put gospodara prstenova
i isplakah se ko kisa.
misim ok tolkin, fantastika, plave oke malog heroja..
al mene kao i uvek ubode prica o ljudima.
o razumevanju, epmatiji, hrabrosti, samilosti, o prijateljstvu..
i svi su tu: kralj koji se plasi i odbija da prezme presto, prgavi patuljak nemoguce naravi, i ogromnog srca, luda mlada zena koja rece i am no man, i ubi onog skota, i blesavi hobiti, tako povrsni i lakomisleni, a tako neustasivi i vedri..
i gandalf, koji je mora da umre da bi se ponovo rodio, i vila spremna da umre samo da ne bi napustila onog koga voli, i njen otac koji je spreman da je pusti da sama nacini izbor..tako je na filmu.
a u zivotu?
razmisljam o ljudima, i koliko nam je ponekad lako da ih osudimo, prezremo, proglasimo ovakvim i onakvim, koliko je malo potrebo da zaboravimo dobro koje su nam dali i da se zakacimo za lose..
zar je to stvarno ono sto jesmo, kao ljudski rod? mali, ograniceni, zli, egosti?
nesposobni za dugotrajne, tople, iskrene odnose?
zasto je uvek lakse videti u drugom coveku lose?
zasto je tako tesko izmaknuti se samo za trenutak , i sagledati i tudji ugao gledanja, zaviriti u tudju dusu, kao u svoju, i razumeti ..ili ako vidimo zlo, samo sacekati da prodje, jer ce uvek proci..jer ga i u nama ima
strogi smo, o tako smo strogi prema drugima. svi odreda.
bilo da ih odbacujemo, ili da se distanciramo, ili da tek ne verujemo
prema svima smo strogi osim prema sebi.
jer, mnogo je lakse suditi drugome, nego sebi.
mnogo je lakse baciti kamen, nego stati pred ogledalo..
u zivotu istina nije tako crna bela kao u filmu
svi smo i dobri i losi, kako koji dan, kako koju godinu..
i svi smo samo usamljeni tragaci za razumevanjem, i prepoznavanjem, i prihvatanjem.
zar nije to san svakog coveka, da bude prihvacen, i voljen, bas onakav kakav jeste?
zasto je onda tako tesko druge prihvatiti isto tako, sa sirinom, i postovanjem, i paznjom, i razumevanjem?
jer i nije tako tesko.
samo treba videti coveka. kao da gledas najrodjenijeg. dete. sestru. brata. ljubavnika.
i kad svima mozes da oprostis ono sto mozes najblizima, onda si uspeo. kao covek. onda i sebi mozes da oprostis sopstvenu nesvrsenost..
frodo je na kraju unistio prsten, simbol zla, ali to je samo film..
a mi ?
da li smo uopste sposobni da verujemo u dobro u ljudima?
i isplakah se ko kisa.
misim ok tolkin, fantastika, plave oke malog heroja..
al mene kao i uvek ubode prica o ljudima.
o razumevanju, epmatiji, hrabrosti, samilosti, o prijateljstvu..
i svi su tu: kralj koji se plasi i odbija da prezme presto, prgavi patuljak nemoguce naravi, i ogromnog srca, luda mlada zena koja rece i am no man, i ubi onog skota, i blesavi hobiti, tako povrsni i lakomisleni, a tako neustasivi i vedri..
i gandalf, koji je mora da umre da bi se ponovo rodio, i vila spremna da umre samo da ne bi napustila onog koga voli, i njen otac koji je spreman da je pusti da sama nacini izbor..tako je na filmu.
a u zivotu?
razmisljam o ljudima, i koliko nam je ponekad lako da ih osudimo, prezremo, proglasimo ovakvim i onakvim, koliko je malo potrebo da zaboravimo dobro koje su nam dali i da se zakacimo za lose..
zar je to stvarno ono sto jesmo, kao ljudski rod? mali, ograniceni, zli, egosti?
nesposobni za dugotrajne, tople, iskrene odnose?
zasto je uvek lakse videti u drugom coveku lose?
zasto je tako tesko izmaknuti se samo za trenutak , i sagledati i tudji ugao gledanja, zaviriti u tudju dusu, kao u svoju, i razumeti ..ili ako vidimo zlo, samo sacekati da prodje, jer ce uvek proci..jer ga i u nama ima
strogi smo, o tako smo strogi prema drugima. svi odreda.
bilo da ih odbacujemo, ili da se distanciramo, ili da tek ne verujemo
prema svima smo strogi osim prema sebi.
jer, mnogo je lakse suditi drugome, nego sebi.
mnogo je lakse baciti kamen, nego stati pred ogledalo..
u zivotu istina nije tako crna bela kao u filmu
svi smo i dobri i losi, kako koji dan, kako koju godinu..
i svi smo samo usamljeni tragaci za razumevanjem, i prepoznavanjem, i prihvatanjem.
zar nije to san svakog coveka, da bude prihvacen, i voljen, bas onakav kakav jeste?
zasto je onda tako tesko druge prihvatiti isto tako, sa sirinom, i postovanjem, i paznjom, i razumevanjem?
jer i nije tako tesko.
samo treba videti coveka. kao da gledas najrodjenijeg. dete. sestru. brata. ljubavnika.
i kad svima mozes da oprostis ono sto mozes najblizima, onda si uspeo. kao covek. onda i sebi mozes da oprostis sopstvenu nesvrsenost..
frodo je na kraju unistio prsten, simbol zla, ali to je samo film..
a mi ?
da li smo uopste sposobni da verujemo u dobro u ljudima?
