Добро познајем осећај усамљености

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Lada

Legenda
Poruka
52.167
Нимало се нисам двоумила да ли да прихватим понуду да играм у „Мадленијануму”, јер у Београду боравим радо и често. На Коњарнику нам живи деда Дане (отац Радета Шербеџије) који ове године пуни 100 година и којег често обилазим. Не да се он тако лако. Он је један врста гуруа, свеца и миљеник је целе породице – каже хрватска глумица Луција Шербеџија која је протеклих дана боравила у првој радној посети Београду.

Луција Шербеџија ће у алтернацији са Слободом Мићаловић тумачити лик варијететске певачице Лоле у мелодрами „Плави анђео” по тексту Бранислава Пиповића, у режији Ерола Кадића. Премијера је 21. и 22. априла на сцени „Мадленијанума”.

Представа је инспирисана романом „Професор Унрат” Хајнрија Мана, по којем је 1930. године снимљен први немачки звучни филм „Плави анђео”, у којем је лик Лоле тумачила Марлен Дитрих. Земунски „Мадленијанум” преузео је име култног филма Јозефа фон Шетнберга, али ће имати своју оригиналну музику. Сценографију ради Зорана Петров, а костиме Иванка Крстовић. У глумачкој подели су и Феђа Стојановић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Миодраг Крстовић, Зинаида Дедакин, Бранислав Зеремски, Милан Марић, Иван Заблаћански и Андреј Пиповић. Уметничку екипу чини и седам музичара јер се музика изводи уживо.

– Много радим у свом матичном Загребачком казалишту младих, али ми се јако допао принцип куће „Мадленијанум” да током рада на новој представи позову и неког уметника као госта. Пресудило је и то што је лик Лоле такав глумачки изазов који бих тешко могла да добијем у Загребу. Код нас постоје позоришта у којима се само раде мјузикли, драме, или комедије... Зато ми је ово била идеална прилика да се окушам у новом жанру. Нисам до сада радила ту врсту мелодрамског мјузикла. Познато је да глумци воле да певају. И то ми је био додатни мотив да се ухватим укоштац са Лолом, будући да сам завршила Школу за ритмику и плес и Нижу музичку школу у Загребу, прича Луција Шербеџија, која је протеклих дана имала много обавеза.

У преподневним сатима журила је на костимске пробе, други део дана проводила је у пробној сали „Мадленијанума”.

– Још сам у посматрачкој позицији. Гледам шта је Слобода Мићаловић урадила, али се нећу са тим оптерећивати. Харизматичној Лоли свакако ћу додати и своју оригиналност, онако како сматрам да могу најбоље да искажем своју уметност. Лола је кокетна, шармантна, а у дубини крхко и ломљиво биће. Проналазим се у тој заводљивој јунакињи. И сама сам, када се пробудим, весела и на прву лопту врло прпошна и позитивна, а у ствари исто тако имам и ломљиви део себе и јако добро познајем тај осећај усамљености, каже наша саговорница. Луција Шербеџија дипломирала је глуму на Академији драмских уметности у Загребу. Остварила је занимљивије улоге у представама „Хамлет”, „Птице”, „Полиграф”, „Пијана ноћ”, „Дон Жуан”, „Трамвај звани жеља”..., као и на телевизији и филму.

Pozoriste sada i  nekada Lucija-serbedzija-01



– Док сам јуче чекала почетак проба у „Мадленијануму” размишљана сам колико је диван осећај када сарађујеш са колегама са ширег подручја, упознајеш нове људе, склапаш пријатељства. У Сарајеву сам имала исти осећај када сам радила представу са редитељем Дином Мустафићем у продукцији МЕСС-а. Наравно, глумац је глумац, али поднебље, менталитет и окружење даје додатну компоненту која вас формира као човека. Позориште, ансамбл у којем радите вас додатно формира по врстама улога које радите – објашњава Луција Шербеџија и додаје:Имам београдске пријатеље колеге ако да познајем продукцију Југословенског драмског позоришта


Б. Г. Требјешанин
 
Tražiti čarobno u nečarobnom svetu. Izazivati svetlost, izmenjenu. Odbiti ružnom da oduzme zanos.
Ako čarobno ne ugledaš ni ispod zadnjeg oblutka na obali, vešto protrljaj dlanove i dahom svojim stvori jedan čaroban i beo.
Neko će ga pronaći i hitnuti u reku.
Život.
Unutrašnja tišina.
Zamišljenost nad pitanjem – da li postoji dodir bez dodira, doticanje bez kontakta? I koji deo te priče je iluzija, laž?
Misli koje se narojile na naslov teme...
 
4Iyk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTUdFN01EQV8vMjJmMjE5YzdjYTU2NWI4NjFiNTcyNzlhZDBlZTEzMDcuanBlZ5GTAs0CngCBAAE
eZik9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTVRJN01EQV8vNzY5YTM4MjY4ODdiYWRjYTYwNTQzMjVlMzk3NTkxYjUuanBlZ5GTAs0CngCBAAE

OVAKO JE ANA PRIČALA O OCU

Knjigu "Zalažem se za laž" objavila je 2009. godine, a 2010. je dok su trajale pripreme za snimanje dokumentarnog filma o Radmiloviću koji je režirala Andrea Lazić, za "Blic" je o knjizi "Zalažem se za laž" rekla sledeće:

"I za mene je ovo, na neki način, upoznavanje svog oca. Iako to nisu stvari koje čitam prvi put, što godine više prolaze i što sam zrelija, tako drugačije vidim ono što je pisao. Njegove misli su višeslojne. Na jednom nivou mogu da budu zabavne, poput priča, pošto je bio veoma darovit za njih. Iz drugog ugla one mogu da se shvate na mnogo ozbiljniji način, pošto su to sve priče o životu".

Iskreno i prepuno emocija u knjizi "Kad je svet imao brkove" napisala je sledeće:

"Kajala sam se što na onom stepeništu nisam zadržala duže, zauvek ako treba. Što sam na kraju izašla iz njegovog zagrljaja, strčala niz stepenište i izašla u neki svet, život bez veze, glup život i još gluplji svet bez njega. Kajala sam se što ga nisam prepoznala kada je spavao u bolničkom krevetu, mršav i sasvim sed, za mesec dana sasvim nestao, što nisam ušla, zagrlila ga, legla kraj njega kao uvek pre, možda bi se probudio, ozdravio čak. Možda bi i život i svet izgledali drugačije da sam to uradila - a nisam. Stajala sam paralisana na vratima bolničke sobe u koju nisam smela da zakoračim i nisam htela da verujem kako je to što vidim on. Ja ga nikada i ničim neću nadoknaditi"
Otvoreno je pričala o smrti svog oca koji je preminuo 1985. godine.

"Nisam mnogo prisustvovala njegovom odlasku jer su me sklonili pošto sam bila maloletna. Ali, istina je da je radio do mesec dana pred smrt. Bio je profesionalac i to je bila njegova odluka. Nije hteo da
prima hemoterapiju govoreći: Ja ću da živim i umrem u komadu kao čovek. I tako je išao do kraja. To je legitiman izbor, ali otišao je previše mlad, sa samo 52 godine. Smrt je svinjarija". ("Stori", 2013)

A ova njene izjave i danas odjekuju.

"Govore mi da fizički podsećam na njega, ali to uopšte nije ljubazno jer je on bio čovek s velikim nosem i brkovima. Majka mi je bila lepotica, ali eto, šta ću! (Smeh) Sećam se kako je bio nežan i blag čovek, dobroćudan namćor. Ma, nisam htela da se odvajam od njega kada je bio tu. Želela sam da stalno budemo zajedno i da idemo negde. Ostala sam ga zauvek željna... Ceo život mi nedostaje tata" ("Stori", 2013)
Ana je pričala i tome koliki ponos, a koliko teret joj je donosilo slavno prezime:

"Veoma sam ponosna na njega i razumljivo je da mi ne smeta. Pošto se vrlo brzo sazna ko mi je otac, verujem da su ljudi zbog toga malo blaži prema meni i manje mi zameraju neke stvari. Možda nije tako, već mi se samo čini, međutim, meni je lepše da verujem u to. Osećam se sigurnije ako mislim da me ljudi nekada malo poštede svoje ljutnje zato što sam mu ćerka" . ("Blic" 2010).

"Dok sam bila mala, želela sam da budem glumica, a tata mi je stalno govorio: Šta će deca i žene na televiziji i nije me pustio u glumačku grupu Bate Miladinovića. Kasnije sam glumu upisala po inerciji i mislila sam da će biti lako, a onda sam shvatila da nemam talenta i kako sam previše stidljiva. Naravno da su me sputavala i konstantna poređenja sa njim: Vidi, ona nije kao Zoran... Mnogi glumci nisu kao Zoran, pa ih to nije sprečavalo da se bave glumom, ali mene jeste i nikada se nisam bavila tim poslom. Postala sam novinar iako ih on nije voleo jer osim pisanja ne umem ništa drugo da radim" ("Stori" 2013).

O ocu je često pisala i na Fejsbuku.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top