Sigurno na nogama i lako kao odjek jutro se radja
u neznanju sta donosi dan, cija potonuce ladja
a cija uplovice u luku. Cija jedra nose tvoji koraci
ulicama tek razbudjenog grada? Koje boje su oblaci?
Na cemu fokusiras svoje poglede , kud ti misli lutaju
ciji osecas dah? Da l’ s ponosom il’ stidom plutaju
ka meni, da l’ se iznenada prepadnes zbog toga,
da li si srecan, ili proklinjes i sebe, mene il’ Boga?
Brises li nepostojeci greh dok ti koraci tiho gaze,
da l’ pustas glas, ili ga kradom bacas na staze,
pricas li s vetrom kako me jos uvek usnulu znas
jadas li se rosi sto ne mozes njenu kap meni da das?
Brises li vidike , razbijas li zidove?! Ili skrivas tragove
misli, da s malo smelosti preskaces sve moje pragove?
Imas li neznosti da u san smrtonosni zvuke ne utopis,
upijas li mirise, lomis li slike da se u obrise stopis,
u proslu noc kad sanjao si. Da li tada mozda pomislis
dok koraci u zoru uviru, da tok neces moci da osmislish?!
Jer, i sam znas da je u suton najteze biti i prelomiti,
i muci strepnja da se u smiraju sivom, moze zaboraviti,
ako ne osetim da mi prilazis i da stajes tiho kraj mene
da me vezes okovima iskrennosti i volje kao stene?!
I znaj, ja te uvek jutrom najbolje vidim. Taj rani deo dana
kad tvojim imenom potpisujem pesmu. Tad lek si i rana.
Zavrsicu ove stihove, mozda kasno, mozda i prekasno,
al’ volim da te zamisljam kako u zorama jezdis jasno,
i da ti je zbog mene korak lak, da si s lakocom utro
trag vidljiv za me da me probudi chilu….. Dobro jutro!
(Biljana)
u neznanju sta donosi dan, cija potonuce ladja
a cija uplovice u luku. Cija jedra nose tvoji koraci
ulicama tek razbudjenog grada? Koje boje su oblaci?
Na cemu fokusiras svoje poglede , kud ti misli lutaju
ciji osecas dah? Da l’ s ponosom il’ stidom plutaju
ka meni, da l’ se iznenada prepadnes zbog toga,
da li si srecan, ili proklinjes i sebe, mene il’ Boga?
Brises li nepostojeci greh dok ti koraci tiho gaze,
da l’ pustas glas, ili ga kradom bacas na staze,
pricas li s vetrom kako me jos uvek usnulu znas
jadas li se rosi sto ne mozes njenu kap meni da das?
Brises li vidike , razbijas li zidove?! Ili skrivas tragove
misli, da s malo smelosti preskaces sve moje pragove?
Imas li neznosti da u san smrtonosni zvuke ne utopis,
upijas li mirise, lomis li slike da se u obrise stopis,
u proslu noc kad sanjao si. Da li tada mozda pomislis
dok koraci u zoru uviru, da tok neces moci da osmislish?!
Jer, i sam znas da je u suton najteze biti i prelomiti,
i muci strepnja da se u smiraju sivom, moze zaboraviti,
ako ne osetim da mi prilazis i da stajes tiho kraj mene
da me vezes okovima iskrennosti i volje kao stene?!
I znaj, ja te uvek jutrom najbolje vidim. Taj rani deo dana
kad tvojim imenom potpisujem pesmu. Tad lek si i rana.
Zavrsicu ove stihove, mozda kasno, mozda i prekasno,
al’ volim da te zamisljam kako u zorama jezdis jasno,
i da ti je zbog mene korak lak, da si s lakocom utro
trag vidljiv za me da me probudi chilu….. Dobro jutro!
(Biljana)
