Dobrica Erić

BELI GRADE

Beli grade, beli vinograde
dve te reke u naručju nose.
Tu ja sadih moje rukosade,
rukosade, njene ruse kose.
Svu noć gore moje divne rane
i ne može zora da mi svane
dok mi njeno lice ne zasija
kao sunce nasred Terazija.

Beli grade, beli vinograde,
kada ona po tebi prošeta
ulice su tvoje cvetne livade,
suvo drvo mora da procveta.
Mila, ti si vetar što čarlija
sa ubave Avale i Uba.
Mila, ti si moja Skadarlija,
"Tri grozda" i "Dva bela goluba".

Mrsio sam tvoju kosu plavu
od Slavije do Stambol-kapije,
grlio te kao Dunav Savu
niz vodom Ade Ciganlije.
Svu noć gore moje tihe rane
i ne može zora da mi svane
dok mi njeno lice ne zasija
kao sunce nasred Terazija.

Dobrica Erić

Za pesmu je napisana i muzika. Pisali: Nedeljko Bilkić i B. Đorđević
Izvođač: Nedeljko Bilkić
 
PUTUJEM I PEVAM

Lutam po Srbiji kao i nekada
od sela do sela, od grada do grada
po Srbiji naših potamnelih nada
potuđenih čobana i sluđenih stada
lutam i pevam tužan ko nikada.

Gradovi proždiru gradine i njive
voćnjake i vinograde, svoja živa pluća
po pustim selima još cvetaju šljive
i jabuke oko gluvonemih kuća.

Suše se hrastovi stoletnjaci
suše brestovi, kajsije, dunje, oskoruše,
a kupina glog i razno rastinje bez duše
štrklja oko starih kuća što se ruše.

Kad god se neka stara kuća sruši
u zaboravljeno ime i prezime
ona se sruši i u mojoj duši
gde su sve kraća leta a duže zime.

Presušuju izvori, stubline, bunari
Gavran dreždi na plugu a sova na saču
i kad mraz steže i kad sunce žari
ista je studen u pesmi i plaču.

Nigde da vidiš mlađeg ženskog stvora
od pedeset leta, sem gošće poneke,
ni da čuješ bistri žubor razgovora
pored žubora zagađene reke.

Beli momci prežaju crne udovice
zaparložena im polja nevesela
onemele škole ko mrtve košnice
zarđalo i nebo iznad rušnog sela.

Starice naležu kvočke u kolevke
žute kao jesenje dunje kraj pušnice
samo groblja živnu uz neme leleke
na letnje i na zimske Zadušnice.

Il' kad neka grešna stara duša prne
iz voštanog kostura u plavo bezmerje
pa se cela bezuba okolina zgrne
da ždere do u tamno predvečerje.

A starci što liče na tužne monahe
beru kukuruz, jabuke i grožđe
i mlate prezrele šljive i orahe
ni u crkvu više nema ko da dođe.

Rasrbljeni sinovi čereče i krčme
prapostojbinu kosti i znamenje
svojih predaka, amajlije srpske
našim dušmanima i to u bescenje

A obezbožene kćeri, verenice
zmijskog cara što ih mazi iz daleka
bljuju po materi svojoj, bescvetnice
zmijski otrov mesto materinskog mleka.

Na svakom koraku blješti latinica:
„Mini-market, gril, fransh, kasino, cinema..."
Tek ponegde stidno svetli ćirilica:
„pekara, sud, pečenjara, pogrebna oprema".

Branioce Svete Zemlje i ordenja
novi vlasnici kockarnica vlasti
daju dželatima, a kraljeve podzemlja
dočekuju i ispraćaju uz carske počasti.

Svakog dana svetu pokazuju mrtve
koje stiže srpska suza i osveta.
Jame bezbrojnice gde su srpske žrtve,
kriju i od Srba i od celog sveta.

Moja zemlja liči na pijanu lađu
usred mrtvog mora u koje i tone
samo nam još krčme svetle u beznađu
što veje ko crni sneg iz vasione.

Lutamo po Srbiji posrebrena čela
od grada do gdrada, od sela do sela
sa zlatokrugom leptira i pčela
i obućom punom praha i pepela.

Gradovi rastu, sela urastaju
Sve ređi su oni dimnjaci što puše
Stoka ne riče, ničiji psi laju
po pustim voćnjacima, a kuće se ruše.

Kad god se neka stara kuća sruši
u grob domaćina, u oca bez sina
ona se sruši i u mojoj duši
koja je već puna takvih ruševina.

Danju, žedno sunce lutalica stara
po ruinama seoskim tumara
a noću mlad mesec s divljim kučićima
zavija ko mršav pas nad kućištima.

Pa se nad Srbijom, na koju iz tmine
grakću crne belosvetske ptičurine,
i nad jezerom Biblijske tišine
razleže Vaseljenski lavež mesečine.

Dobrica Erić

 
PISMO UČITELJU

Mom Učitelju, Stojanu Živkoviću

Dragi gospodine Učitelju, ne znam
Da li si na ovom ili onom svetu
Tvoja reč je za mene bila kao sezam
Kojim se otvaraju gradine u cvetu.

Naučio si me da pišem i čitam
Da poštujem roditelje i sve stare ljude
Da ne budem lenj, gord, lukav i dvoličan
Da je zlato svaki grumen rodne grude.

Ti si nas učio, blag i tih ko dašak
Povetarca što nam je ćarlijao vazda
Da je bolje biti pošten siromašak
Nego nepošten bogataš i gazda.

Naučio si me da volim zastavu
Junačke pesme, Svetosavsku himnu
Da je mnogo bolje izgubiti glavu
Nego dušu i obraz, nego Otadžbinu.

Poslušao sam Te, dragi Učitelju
Nisam ni lenj, ni gord, ne marim za vlast
Najviše na svetu volim svoju Zemlju
Al to mi sad, izgleda, ne služi na čast.

Ne važe više priče o poštenju
I pravdi, čak ni za mnoge Pravoslavce
Ništa više nije po Tvome učenju
Pa mi se čini da stojim naglavce.

Stari ljudi dvore decu i unuke
Lenjost je vrlina, a pošten rad porok
Vlastoljupci niču svuda ko pečurke
I svaki je novi spasitelj i prorok.

Jedni nas kude, a drugi nas hvale
Treći nas uspavljuju šarenim lažama
Peti našu zastavu cepaju i pale
A tuđe im se viju nad glavama.

Gledam, Učitelju, i slušam u čudu
Mesto da je ljube kao kolač slavski
Dali bi za grumen zlata rodnu grudu
A za malo vlasti – i Hram Svetosavski!

Dali bi kosovske kosti i božure
Šumadinske voćnjake, Homoljske planine
Vojvođanske žitnice i raške klisure
Krajine i njine krvave haljine!

Dali bi staru ajdučicu i trojeručicu
Moravu i njeno zdravlje Pomoravlje
Mačvansko blato, borsko srebro i zlato
Pesmu petlova i Ružu vetrova!

Zlatiborsko zelenilo, podunavsku plavet
Snežni Kopaonik, župske vinograde
Studeničku riznicu, gospodstvo i pamet
Avalu i avaj, tebe, crni Beli Grade!

Dali bi sela i varoši, reke i Jezera
I sve naše svetinje nad kojima bruje
Zvona u kojima nam je prezimila vera
U Boga koji sve vidi i čuje.

Vidi valjda i mene: guram šezdeset i šestu
I polako se povlačim iz boja
Nisam uspeo da spasem planetu
Što lebdi u magli našeg nespokoja-

Pa sad, razbarušen kao hrast na vetru
Rasipam suvo lišće reči s grana
I lutam i pevam, usamljen u svetu
Kao crna ovca ili bela vrana…

Dragi Učitelju, Tvoje lice strogo
Blaži me u ovo predvečerje rano
Jer Tvoj nauk meni ipak znači mnogo
I ja sam Ti zato zahvalan beskrajno

Zbogom, gospodine Učitelju, zbogom!

Dobrica Erić
 
Blistave kapi

Uzalud će mi trave bajati I suncokreti na koje ličim. Svi kada zađu, ti ćeš stajati U krugu što se ne briše ničim.

Ko god mi svrati na konak sniće Sunce u ptičje perje skriveno. I tvoje venčano ruho biće Mojim mislima prošiveno.

Kad stresem se sa blistave kapi Uskršnjeg vina tvojih godina Zemlja će preda mnom da razjapi Bezube čeljusti pukotina.

I zalud će mi trave bajati I suncokreti na koje ličim. Svi kada zađu, ti ćeš stajati U krugu što se ne briše ničim.
 
Vašar u Topoli

Zvoni, zvoni
zvono na voli:
Hej svi na vašar
u Topoli!

Buljuci naroda, kola i stoke
čim sunce prhne
sa rodnih grana,
povrvi svetina
sa svih strana.
Drumom, kroz polja
i kroz potoke-
buljuci naroda,
kola i stoke.

Neko vozi
bostana kola,
neko vodi konja il’ vola.
Pastiri gone
stada ovaca,
grnčari puna
kola lonaca.

Osmeh, rika, skika,
jeka i dreka,
kulja u varoš
šarena reka…
Vašar
tako je na drumovima.
A u Topoli:
Šta ti duša
želi i voli!

Trepere zastave,
riču goveda.
Prodavci limunade
i suncokreta:
-Navali narode
U red, u red!
Ladno ko led,
slatko ko med!

Brda bostana,
jezera vina.
Tezge prepune
svih poslastica,
igrački, nakita
što divno sija,
i bezbroj drugih drangulija….

Debeli krčmar
pred šatorom stenje:
-Hladno pivo,
Vruće pečenje!

Ljudi jedu,
piju, prolaze
i mast im curi
niz obraze.

Volovi, konji,
krave, telad.
Trgovci sa trbusima
kao burencad.
Rika i vriska,
bleka i dreka.
Preplavi varoš
šarena reka.
 

Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta​


Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam pesmu k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.

Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam srce k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…

Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…
 

Poljubac​

Od svega što se u glavi krije,
od svih čuda što se tu množe,

poljubac je najdivnije
čudo što ti se desiti može.

Kad se, kružeći ovim svemirom
bezbrojnih srca, putanjom dugom

dva srca ozare istim nemirom
i oglednu se jedno u drugom,

tada i glave malo zastanu
s krunicama od rosnog klasja,

a usnice se sretnu i planu
plamičkom poljpca što svet obasja.

I tako kroz dva tela poteče
svetlost što stvara novu planetu,

jer, poljubac je, kao što reče
pesnik, najlepši susret na svetu!
 
Čudesni svitac

Kad u tihe letnje večeri
zapali polja svitaca roj
znaj da među njima treperi
i jedan koji je samo tvoj.

Treći… sto treći… hiljadu treći
broj tako sve dok pšenica zri
Tvoj svitac mora biti najveći
i najsjajniji, kao i ti.

Iako te on verno prati
kroz tamno polje i gusti gaj
ti nikad nećeš prepoznati
njegov miris i njegov sjaj.

Možda ti baš sad prođe kraj lica
misleći da je suncokret žut
Da ti nije tog tajnog svica
ti nikad ne bi pronašo put.

On samo za te sjaji u noći
i samo zbog tebe postoji, znaj,
ali ti nikad nećeš moći
da pružiš prst i kažeš – taj.

Ma gde budeš svijao gnezda
ma gde god te odneo ptičiji let
u mnoštvu drugih, livadskih zvezda
svetleće i on ko zlatni cvet.

Kad god te njihov sjaj zagolica
videćeš majku i rodni kraj
Svako srce ima svog svica
svoju livadu, reku i gaj!

Dobrica Erić
 
Kiša u Srbiji

U Srbiji pada kiša, danonoćno, neprestano
u Srbiji trune žito, povrće i voće rano.

Na grudima majke Zemlјe Srbija je živa rana
po njoj pada slana kiša, po njoj pada rosa slana
Što nam spira sjaj iz oka, srmu reči, boju lica,
rumen ruža, zlato klasja, plavi miris lјubičica.

U Srbiji pada kiša, nabujale sve rečice –
to su suze rušnih majki, i očeva, i dečice.

Mnoge su se ptičurine na Srbiju obrušile,
belosvetski gavranovi, lešinari, orlušine

Priželјkuju da Srbija sustane i oči sklopi
da raznesu njene kosti po Aziji i Evropi

I da bace na trpezu pred svog slepog crnog kralјa
Srce zemlјe Srbijice, Srce celog Pravoslavlјa

Srce Boga i čoveka, arhangela i deteta
što svetluca ko kandilo u bezdanoj tami sveta.

U Srbiji pada kiša, pocrnela bela rada
U Srbiji trune radost, trune ponos, trune nada.

Al to nije ona kiša što kaplјe s nebeskog svoda
to je kiša iz očiju, to su suze srpskog roda

Što tone u živo blato nesloge i nemaštine
jer ga hoće da rasrbe, raskuće i razbaštine.

Kad se jednom razoblači i kad opet sunce grane
najplodnija srpska polјa biće bare i solane.

Mesto raži i pšenice, mesto šlјiva i jabuka,
mesto grožđa i krompira i crnog i belog luka

Mesto meda od bagrema, od lipe i polјskog cveta
biće soli od naših suza za dušmane širom sveta:

Da posole i presole svoj hleb, vodu, vino, hranu
da sanjaju slana brda i doline gde izgreva

Slano sunce što sad greje srpski narod na Balkanu
koji plače samo zato što mnogo voli da peva!
 
Ponosna pesma

Ja pevam
grla čista
kao što drvo lista
pevam kroz lavež pasa
kao što pšenica klasa
pevam, s grumenom zemlje u šaci
kao što sin peva o Majci
i molim anđele
dečicu bestelesnu
da mi usliše i prime pesmu.

Ovo je moja jedina
i jevanđeljska Zemlja-Majka
Moja kneginja
moja gospođa varošanka
moja seljanka storučica
A oko nje se digla halabuka i hajka
ko da je vučica
ko da je hajdučica.

Nagrdiše mi zemlju
onoćiše mi dan
zatrniše mi sunce
pa se ježim i srdim
Oljagaše mi ime i prezime
kuću i ukućane
al ja se opet ponosim što sam Srbin!

Kažu da sam divljak
i da nisam u pravu
što branim svoju kuću
svoj krst i krsnu slavu
A oni meni
u mojoj rođenoj Zemlji
udaraju međe
prekrajaju tapije
i pečate crvenim voskom
prozore, vrata, kapije.

Trpaju na moje pleće
svo belosvetsko smeće
i čekaju da padnem
da kleknem
ili bar da se zgrbim
ali ja stojim ko krst
ko Hristovo raspeće
i ponosim se što sam Srbin!

Ponosim, kažem
ali u mom ponosu
nema poniženja prema drugima
gordosti ni poruge
Kad bi svi ljudi mogli
da se ponose onim što su
ne bi niko imao razlog da mrzi druge.

I samo što ponekad proškrgućem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Moja Zemlja je ista onakva
kakva je uvek bila
Duša joj ko lebac
ko kiseljak starinski
Svakog je Ona tim lebom
dočekala i počastila
i ispratila, s poslacima
onako domaćinski.

Samo se više ne slažemo
sa jednom Božijom besedom
Ko tebe kamenom, ti njega lebom
Promenili smo malo i mi
svoju čobansku ćud
pa sad ko nas lebom
mi njega lebom, medom i vinom
a ko nas kamenom
mi njega kamenčinom
I zato smo evo stali pred strašni sud.

Poabaše mi ruho
naružiše mi lice
Okovaše mi srce u lanac i katanac
Uspavaše mi pčele i ućutkaše ptice
al ja se opet ponosim
što sam Srbin Balkanac!

I samo što ponekad arlauknem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer nas opet čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Samozvani mirotvorci što nas zavadiše
crnim tamnjanom nam Zemlju okadiše.

Dišebrižnici
bez duše i srca
glavešine, glavonje i glavoseče bez glava
pobornici za ljudska prava i slobodu
pouzimaše nam ključeve svih brava
pa čak i nasušni hleb
vazduh i vodu.

Đavolji sinovi i pasji sinovci
korov ištrkljao iz bolesne klice
srebroljupci
pravdomrsci
krivodelci
i drugi zlikovci
okrivljuju mene za svoje krivice.

Blate me, brate Ivo, za trojicu
Muče me kao Malog Radojicu
ko Starog Vujadina sa obadva sina
Oće da me pretvore u makovo zrnce
Kradljivci istine i sunčevog sjaja
podmeću mi svoja kukavičja jaja
Tako postah neka napast nečuvena
Napastvujem dnevno tri stotine žena
pečem belu decu, pravim čak i Crnce

Sude mi za svoje grehe i zločine
i za ono što oni meni čine
Gospode, pogledaj ozgo iz plaveti
i zaštiti me od ovih aveti!

Moji mladi se čude
što se trujem i lečim
pesmom
psovkom
inatom
kao i moji stari
Šta bih ja drugo sa ovolikom tugom
Kriv sam jedino zato
što ne umem da klečim
(osim
da prostiš
pred ženom
kad radim neke stvari)
A grešan što proćerdah
uz dert
i žal
i sevdah
onako vašarski
bećarski i ratarski
svoj stid kosovski
i ponos kajmakčalanski
Ali to ne shvataju ni preci ni potomci
golobradi starci i bradati osnovci.

Moj đed je bio domaćin čovek
u osvit ovog veka
Imao je vršalicu
vodenicu
valjalicu
tri lampeka

Moj otac je džambasio besne konje i karuce
A ja imam samo dušu
samo ovo ludo srce
što mi priča u grudima
o životu o ljudima
što mi peva
što mi plače
što se smeje
što me boli
što mi bije neprebolno
kao ono teško zvono
zvono crkve kralja Petra na Oplencu u Topoli!

I neću da budem sluga
ni žbir
ni udvorica
ni paž
Zato mi staviše na glavu trnov venac srama
A moja Zemlja je tek izašla iz jama
Moja kraljica, obučena u pšenicu i raž
Moja velikomučenica Srbija
ukavežena popljuvana i sama
Ali ja znam da je sve ovo jedna velika laž
i ponosim se što sam Srbin
Srbenda sa Balkana!

 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top