DO SLEDEĆEG SUSRETA



(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
​


DO SLEDEĆEG SUSRETA


Nedelja, ona lepa, jako retka, kada sam kući u zimskoj sezoni. Od jutra lagana, skoro lenja, pa onda ubrza, ubaci u petu brzinu te ona dva voljena kereća ugursuza popadaju s nogu prateći me. Maca radi, a Maki (koji za divno čudo ne radi tog dana) i Boki sređuju sprat. Ono naše muško seca velikog Adama na tamte-na vamte, premešta fotelje, dovlači spravu za mučenje.... jedna od pravilno upotrebljenih sposobnosti muškarca od strane snajke hahahah Smanjen broj svakakvih detalja policama daje drugačiji izgled, usisivač radi barabar sa krpama za prašinu.
Predveče....Taman Maca stavi džezvu u letnjoj kuhinji, dok ja završavam pristavljanje večere u velikom đuveču (šareniš mesa i povrća), kad ona dva alajmana što žickaju kraj mene jurnuše na kapiju lajući u trku....od siline Mrkijevog juriša, vrata letnje kuhinje se otvoriše i vratiše uz tresak nazad....onda se čuje radosno skičanje, cvilba i „Ne Maro....ne Mrkiiiii“. Stiglo tetkino dete na dogovoreni razgovor.
Cmok, cmok.....“hoću i ja kafu“.
„Tursku, kao mi, ili neku drugu?“
„Imam ja ovu moju, samo mi treba vruće vode tečo“
„Odma’ dođe“

I tako...sedimo u letnjoj kuhinji, nas troje sa dva psa i divanimo neobavezno. Ocene su popravljene, redovno ide u školu, malo su se smirile obe, i ona i mati joj (naravno, sve ovo saznah od snajke). Svakoj je prvi put...Malenoj da ima 18 godina i snajki da ima kćer od 18 godina.
I meni je prvi put da imam Malenu..... ovaj razgovor će biti težak, ali, ljubav će ga učiniti mogućim....ako me intuicija ne prevari, a to ne pamtim da se desilo, ali se desilo da je ne poslušam, pa pogrešim.

Ljudsko biće nije stvoreno da živi samo, kao ni ostala živa bića. Svuda vidimo čopore, jata, šume, grupe. Prosto je to tako uredila Priroda. Porodica je ljudski čopor. Od praistorijskog čoveka do danas ljudi žive u čoporu. Čopor nikada ne ostavlja svoje članove, ali su ljudi, u svojoj samosuperiornoj sebičnosti, zaboravili na osnovna načela ljudskosti i pravila Prirode, te su tako, čak uspeli, da i porodicu, koja od iskona postoji, unište, iako je ona preživljavala sve ratove, nepogode, kataklizme, stradanja, gladi, bolesti....ali, da li će i modernog homo sapiensa?Porodica je uvek tu, u dobrom i lošem, da se raduje ili da leči, da podigne umornog člana, objasni nejasno, da prati ćutke, tiho bdenje nad živima, zarad života. Stariji uče mlađe prepoznajući genetski kod i momenat u kom se on javi. Da bi se momenat prepoznao, mora se pratiti i posmatrati i delovati tada, i naravno, mora se imati volja i želja. Nema posle. Mladi uče posmatrajući starije i to stalno. Odgovornost starijih je u tome da tog posmatranja budu svesni. Stečene karakterne osobine su korekcija genetskih. Genetske ne mogu nestati, ali se mladi mogu naučiti da ih prepoznaju kod sebe i da ih kontrolišu. U tome je odgovornost starijih.
Odgovornost prema drugima je prvenstveno odgovornost prema sebi. Genetika je čudo. Lepa nam se smeši izazivajući ponos pune duše čopordžija, a loša.....ona se kezi. Ispred tog keza, staju samo oni članovi čopora kojima je stalo.

*****************
Jako mlada devojka, još gimnazijalka, drži u naručju bebu staru tek dva-tri meseca. Visok, tanak i jak mladi muškarac se u hodniku sprema da krene na pecanje sa prijateljima. Ne vidi suze na devojčinom licu. Sav novac, koga nema mnogo, je kod njega. Odlazi, a ona nema za mleko bebi.
Nakon pola sata nailazimo mi na uplakano lice.
Jednom...drugi put...treći put.....devojka sa bebom odlazi neznano kud.

**************************
Svuda smo vas tražile....ali, vas nismo našle. Mama nije znala gde je tačno dolazila, a samo je jednom bila kod vas u stanu sa tatom i samnom kao bebom ...ni tvoje udato prezime nije znala...samo smo išle po ulazima i tražile ne znamo ni same šta.....oči kao dva fildžana gledaju me.
„Osećaj ste tražile....majka ti je čekala intuiciju da joj kaže....pored svih muka, tako mlada, sama, samo to je imala....i tebe“

********************************
Ljudi su različiti. Postoje oni koji leče, postoje oni koji razbole, svak daje ono što ima u sebi. I kod jednih i kod drugih znaš odmah šta je, vidi se to po ponašanju, oseti se, i možeš da spram toga odrediš svoje ponašanje i osećaj.
Najopasnija vrsta ljudi je ona koja stvori, pa onda sebičnošću stvoreno razori. Prosto zato što ih to više ne zanima. Požele nešto drugo jer su ovo stvoreno izgustirali. Tek tako....okret....i samo vidiš leđa. Nije ih briga ni za koga i ni za šta. Nije ih briga da li će nekog povrediti, da li će nekog uništiti. Ono što su stvorili više im nije interesantno. To su ljudi u večitoj potrazi, vazda nesrećni i sami. Uglavnom su vedrog duha, omiljeni zbog toga u društvu, i taj im duh, tako lagan i neobavezujući, omogućava da tako lako pređu preko svega i oproste uvek i samo sebi. Imaju gomilu nezavršenih poslova, jer im pažnju ništa i niko ne drži tako dugo da bi stigli da završe, skloni su sitnim laganjima jer se samo tako mogu izvući iz situacija u koju su sami sebe takvim ponašanjem doveli, imaju mnogo brojeva telefona u mobilnom ljudi koje i ne poznaju, mnogo nazovi „prijatelja“....a zapravo su sami. Naravno, opravdanje za sebe uvek imaju, i uvek su drugi krivi. Nestabilnost, neodgovornost i destrukcija su jedino u čemu su stabilni.

Evo ti primera. Ideš u školu koju želiš, učiš baš ono što si tako žarko želela i volela, ono u čemu si Ti prava Ti. Zato što je to tako istinito, zato je i jako, te to vide i profesori. Onda, odjednom, nešto drugo ti privuče pažnju i ti samo prestaneš da ideš u školu, neki drugi ljudi postanu interesantni, majci okrećeš leđa, povređuješ je, povređuješ dotadašnje prijatelje, ocene i znanje, kao i poverenje profesora nestaje, uvodiš neka svoja nova pravila ne misleći o onome što si stvorila i onima koji su u tom tvom stvaranju dali sebe jer si ti to želela. I šta biva? Uništila si ono što si stvorila i povredila druge. Odgovornost je misliti o drugima, o stvorenom. Sve se može imati, ako se ima mere. Destrukcija je jedina koja nema mere, ona je uvek jednosmerna i vodi uništenju stvorenog.
Tražile ste nas. Kada je moj brat bio u komi, tražila sam od dede neki podatak i to više puta. Rekao je da nema....lagao je i govorio ružne stvari o tvojoj majci, ali ga niko od nas nije slušao, jer smo doktorirali na njegovim lažima. I ranijih godina sam tražila neki podatak od njega, ali je uvek govorio da ne zna ništa. Imala sam samo tvoje ime i ime tvoje majke...ni jedno prezime, ni adresu...ništa. Preko najviših instanci mupa smo probali, preko DB-a...ništa. Svaki dan sam zvala bolnicu da vidim da li je živ, iako su mi svi rekli da je najbolje za sve da umre, jer bi bio samo za specijalnu ustanovu. Onda je Cic pitala dedu i on je mrtav hladan rekao kako misli da ima fotokopiju tvoje krštenice.....Maki me je stegao rukama kao klještima da ga ne ubijem jer sam jurnula na njega....pobegao je u svoju sobu i doneo krštenicu. Bila sam na ivici nervnog sloma...Teča je prekinuo lečenje u banji gde je bio zbog ozbiljne povrede kičme i došao kući, i ne pitajući me, jer zna da mu nisam za svo to vreme dozvoljavala da se vrati. Samo se pojavio. Za par minuta smo dobili broj telefona tvog dede koji nije ni znao da tvoj tata ima sestru. Tvoj deda je živi dokaz da je ljubav svemoguća, jer si ti smisao njegovog života...i razmazio te je hahaha
Moj brat je delio stan sa jednim čovekom, prijateljem. On je poginuo dan pre nego je moj brat umro. Ispred zgrade ga je pregazio neki mlad, pripit vozač koga su uhvatili iako je pobegao sa lica mesta. Kada su me ti ljudi, iz krvnih delikata, pozvali telefonom, pomislila sam svašta zbog mog brata. Pitali su da li ga znamo jer su kod njega našli neki nebitan dokument na ime mog brata. Nisu znali ko je pregaženi....niko se ne javlja i niko ga ne traži. Kada su mi javili da mi je brat umro, nismo hteli dati čitulju zbog ljudi sa kojima se moj brat družio. Morali smo taj deo života odseći zbog vas, dece. Vi niste dužni da nosite to breme. Zato nismo širili priču. Išli smo i kod socijalnog radnika, raspitivali se o tvojim pravima, plašeći se da ih neko ne ugrozi i ne useli se. Čak ni moja familija nije znala detalje. Kremacija je bila u krugu šire porodice. Sećaš se kako sam vas dve spasavala od milion pitanja tetki i strinki.
„Sećam se....bilo je sve tako čudno i brzo i.....pomešano.“
I ti si, sa mamom, došla na sahranu svog oca .....tetkina hrabra devojka. Sva si na majku.
I tako, objasnih tvom dedi ko sam, da tvoj tata ima stan koji je sada tvoje vlasništvo, da da moj broj telefona tvojoj mami, pa ona, ako želi, neka se javi da se napokon upoznamo kao ljudi. Javila se u roku od pola sata, došla sva isprepadana stalno govoreći "ne mogu da verujem da ste takvi ljudi...ne mogu da verujem"....i eto....tu ste, u svojoj porodici, svom čoporu.
 
Kliknite za proširenje...
Tvoj tata je bio dobar čovek po duši. Nije bio zao, pokvaren, ali je imao tu karakternu osobinu koju sam ti opisala. Zbog toga ste tvoja majka i ti imale takav život, kakav ste imale. Njega nije imao ko da prati i koriguje. Muško dete gleda u oca i od njega uči, žensko gleda u majku i od nje uči. On je gledao u svog oca i nikome nije dozvoljavao, pa ni meni, da ga korigujem, da mu pomognem. Onaj u koga je gledao nije od samog sebe nikog drugog video.
Molila sam ga da te dovede da se upoznamo. Maki i Cic su ga isto molili
„Brate, sina imam, ćerku imaš, daj da se deca upoznaju, da se znaju, trebaće jedni drugima...đavo ne spava“
„Lepa je sestro, skoro sam je sa društvom vozio čamcem na Belu stenu na kupanje, viđam je, u kontaktu smo, ne brini.....ma pusti to“
Stideo se jer bi istina izašla na videlo. Stideo se sebe. Ipak, on je bio dobar u duši, i svestan, da je mnogo bolje tvojoj majci i tebi bez njega. Bar je nije opterećivao sobom, nije je kočio, povređivao, a to je velika stvar. Plutao je tako sam za sebe ne vukući nikoga na dno. Bio je drugačiji od svog oca.
Istinu sam saznala od tvoje majke, dan pre sahrane. Sećaš se, onaj dan kada si ti prvi put došla ovde da nas upoznaš...trčala si kroz kuću sa bratom i sestrom a Maza, Maša i Meš za vama...stampedo...smejali ste se, slikali u dnevnoj sobi na spratu sa sve kacigama na glavama, brat ti je pokazivao motor...iz sekine sobe nisi htela da izađeš jer je mnogo lepa hahaahah ...stalno si škljocala foto aparatom..ostale ste do dugo u noć. Tada si na svom profilu na FB napisala „ovo je moja porodica“.
U dnevnoj sobi u prizemlju, za postavljenom sovrom, spremnom za sutrašnji dan, sedeli smo nas troje.....tvoja majka, tvoj teča i ja. Dedu je zanimalo nešto drugo, te je samo izašao, kao i uvek, bez reči. Majka ti je drhtala kao prut. Tresle su joj se ruke, glas, celo telo. Poslednji njen kontakt sa tvojim ocem je bio njegov telefonski poziv za tvoj treći rođendan. Jednu rečenicu pamtim i sad je došlo vreme za tetkino dete da je i ono čuje.
„Presretna sam što sam rodila devojčicu.....jer one manje jedu od dečaka.“
„Nije ga bilo briga za nas....bilo je mnogo teško. Svašta sam prošla.“

Zamisli sebe sada sa sasvim malom bebom, sama, napustila si školu koja ti je odlično išla, nemaš diplomu, nemaš posao, tvoj muški roditelj ne želi da čuje za tebe i dete. Čovek, koga si volela, sa kojim si dete rodila, je postao neko drugi. Zamisli sebe.

Tvoja majka je uz pomoć svoje majke uspela da završi matematičku gimnaziju, matematički fakultet, da očuva tebe takvu prelepu i divnu, zdrave pameti i duha. Nije se udavala, nije te opterećivala. Šta god da je želela ili morala da uradi u životu, od mene nikada neće čuti reči prekora, jer je ona najjača ženska osoba koju poznajem. Koliko žena to može pile? Znaš li koliko si sretna jer je imaš takvu jaku? Zato ne sudi joj jer na to nemaš prava. Ima ko sudi i dosudi. Umorna je tvoja mama, umori se čovek od borbe, brine za sve da bi ti imala i da ti ne bi brinula. Niko od nas nije savršen, ni ti, ni ja, ni.... teča.....
“Ja jesam, samo ti ne priznaješ hahaah“
Duga kosa se talasa smejući se, i dve kereće glave se podigoše.
Pomozi joj, odćuti njenu nervozu, uradi nešto sitno, maleno što znaš da njoj znači. To je brižnost ljubavi. Ona je jedina osoba koja će uvek biti tu, uz tebe, koja će sve oprostiti i imati ljubavi za tebe. Popustiš malo ti, malo ona i život u ljubavi i poštovanju se kotrlja dalje.

„Sećam se da sam satima sedela na krevetu i gledala je kako piše, uči...baka me je čuvala za to vreme....“
„Tačno, porodica je sve pile....zapamti, sve i u dobru i u zlu. Ti si deo vaše porodice, sada i naše. I ti si pridonela njenom preživljavanju, a da toga čak i nisi svesna. Mladost je sirova snaga. Ne uništavaj ono što ste stvorile. Iskoristi tu snagu za stvaranje. Imaš gene svog oca, i dobre i loše, i ko zna od kog pretka, kao i svi mi. Snaga čoveka, je u tome da svoje loše karakterne osobine prepozna kada ih oseti i da se iskontroliše, a ne da se prepusti. E, to je onda napredak intelekta, duha i duše. To je stvaranje.
Na slavi kod nas, tvoja mama je bila očajna zbog tvog ponašanja. Posle dve rečenice sa njom znala sam da se genetika kezi, ali tebe ima ko da prati i brani....ti imaš svoju porodicu, onu istu koju si toliko tražila i našla kada se sudbina za to postarala.
Molim te tetka samo jedno, kada prepoznaš tu osobinu u sebi, samo se seti koliko je tvoga ona uništila.

Oči baš krupne.....znam ih celog života...njegove oči....gledaju me nežno. Duga kosa pada u slapovima....ona i Cic, u liku, baš liče. Iz novčanika vadi sliku.
„Ovo sam našla u nekoj ćasi u tom stanu. Sva je izgrebana, stara. Zašto nema tatine slike na spomeniku?“
„To je deda preuzeo na sebe da završi. Nađi sa tetkom neku bolju sliku, i ti i ja ćemo to odraditi, čim se prolepša vreme, biće slike na spomeniku. Hoću još nešto da ti kažem. Svi mi smo tu, šta god da ti treba...svi smo mi porodica, a o njoj se mora brinuti da bi ona o tebi brinula....to je jednostavno tako“ kaže ova moja druga polovina.
Osmeh od uva do uva.....“tetka, ja sam gladna“
„Večera još nije gotova, ima sarme...hoćeš?“
„Obožavam sarme“

Gledam je kako jede a Mrki i Mara upiljili staklaste poglede u nju žickajući hahaha

„A sad, poklon za rođendan. Šta ti treba od foto opreme? Mama ti kupuje zum objektiv....smisli šta mi da kupimo.“
„Tetka, ja sam jedina koja je do sad zaradila neke pare od fotografije“ ponosno izjavljuje
Cmok u kosicu....brzo podizanje sa stolice donese na moj obraz masan poljubac hahahaah

U letnju kuhinju upadaju Maki i Boki (njima sam rekla da ne prekidaju naš razgovor) ......što sedite svi ovde a ne u kući?
„Ovde je baš lepo“......cmok.....cmok....između zalogaja

Psima su oprane šape, leže kraj nas dremajući. Svi sedimo i gledamo tv posle večere pričajući istovremeno. Cic je van grada, ali biće obaveštena.
Izlazi iz svoje sobe moj otac i prolazi nemo do kupatila. Pređe pogledom po prisutnima ali ne reaguje.
"Deda, ovde ti je unuka" dubok Makijev glas govori
"Gde? Ko?" pita starac
"Pa ovo je Malena, tvoja unuka.....tvog sina ćerka"
"Kog sina?".....pravi se da ne zna.....umemo da prepoznamo kad zaista ode s pameću usled demencije, a kad se pretvara
"Deda, ne foliraj se......sramota je" ozbiljanim glasom mu govori unuk
"Jao, star sam, nisam te video....nešto me stomak muči i glava"
"Daj detetu neku paru deda.....bolje njoj nego u kladionicu"
"Evo, evo, samo da ih nađem" pipajući se po dđepovima počinje da traži
"Jedna crvena......tišina se samo čuje
"Dobro......dve crvene"
"Odlično deda, baš si se otvorio, svaka čast, vidiš kako beži senilnost čim ti pare pomenemo hahaha" i smeh krenu po sobi...smeje se i moj otac....voli predstave više od svega.

Malenoj zvoni telefon...majka njene drugarice pita da li zna gde joj je kći....nema je već dva dana...kaže da ne zna, da je Malena otišla kući kada su se rastale prethodne noći, a ona i još jedna drugarica su nastavile negde, ne zna gde.
Maki je odvozi kući....Kada je polazila, jako me je zagrlila da sam se iznenadila i dugo držala tako u zagrljaju....a mene davi nešto u grlu...i sva treperim...a duša.....e, ona samo kipi pa pređe malo preko ruba oka....reči rez reči...

Malena cele noći zove i telefonira bolnicama, prijateljima, da bi tek onda shvatila da nestanak nije ni prijavljen. Milicija ih je u roku od dva sata našla žive, u lošem stanju u nekom ćumezu zaključane. Malena odrasta...

Nakon toga, zove me snajka, koja je znala da ću obaviti razgovor sa Malenom
„Šta ste to pričale... sa ovom drugaricom provodi mnogo vremena, bila je i u miliciji, i sa njima u traženju...ova mala je bila svesna koliko-toliko kad su ih našli, pa se zalepila za Malenu i ne gleda u majku ....potresla se mnogo...neće joj pasti na pamet izlasci noću, a za vaš razgovor je toliko tajnovita....samo sam videla na FB da je na pitanje „ ko je tvoj uzor“ odgovorila „moja mama“

„Odličan odgovor člana čopora....Užas, videla je posledice svakakvog ljudskog ponašanja, a bogu hvala, nije iskusila. E, da, i javila se mojoj Cic i izvinila za svoje neodgovorno ponašanje....naravno, ova moja glumi stariju sestru koja sve oprašta hahaha Nego, daj da vidimo kad idemo po taj zajednički poklon za njen foto aparat“

I tako......genetiko, do sledećeg susreta sa ljubavlju

attachment.php


​

tetkinoj hrabrici, s ljubavlju​
 
Poslednja izmena:
Say it right;bt255061:
uh....
ne postoji nijedva veca povezanost od roditelja i deteta.

koliko Ste Vi veliki Covek, i vasa porodica veliki Ljudi, suvisno je da pisem
:heart:
Kliknite za proširenje...


pretera bre, ali ti je oprošteno jer nas znaš lično i personalno :lol:....šalim se, samo ljudi pile, obični, mali, kao i mnogo, mnogo drugih, ali oni ne pišu o čoporu
hvala što iščita ovoliki tekst :heart:
bogme, težak je posao tetke :lol:
 
Poslednja izmena:
mari47;bt255068:
I ja se srcem i dušom preselila načas medju sve vas,
tamo u Ledine, gde i kamen toplo deluje.:heart:
Kliknite za proširenje...

Tako smo ti mi ......toplokrvni kamenčići :lol:
baš mi je drago da si se javila, mada znam da me čitaš, a i skupa smo ne F :zcepanje: i samo da znaš, Mrki i Mara su do daljnjeg u kazni...večeras nema pranja šapa i izležavanja u dnevnoj sobi :evil:...pa da vidim dokle će da izigravaju džumare štetočinske :lol:
za tebe :heart:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top