Naš život je večno padanje. Tako mi se barem čini. Premda znam da nije tako, rekli su mi sto i sto puta da je to samo privid iz moga unutrašnjeg uha, da ne padamo, da ne tonemo nego da plutamo. Plivamo, kupamo se u ovom slanom nektaru u koji nas je Majka bljuvnula, neslućenom lakoćom u neslućenu mekoću. More.
O tvrdoći se samo priča. Kada bi uzeli zraka koliko god možemo i ronili uporno od Sunca prema mraku, odjednom bi, usred tog mraka, naleteli na tvrdoću. Na Dno. Retki su bili do Dna. Ima ih koji kažu da ne postoji. Drugi kažu da postoji, ali da bi nas težina mora zdrobila pre nego što bi ga dotaknuli. Kažu da se time ne treba zamarati. Treba tražiti hranu. A hrana je sitna i uvek beži.
U tome i jest stvar. Mi, Re i Ja lovili smo hranu. Udaljili se od Jata. Naišli na ribocrve, okružili ih, pravili mjehuriće da ih uplašimo. Obično umru od straha, ali ovi su stalno bežali dalje. Mi za njima, Ja za njima, Re za njima. Odjednom je ispod nas nešto zasvetlelo. Široko, svetloplavo, kao da nas podplivava Velika Bela Lignja, ali plava. Prepali smo se i najvećom brzinom vratili Jatu.
Nisam imao mira. Zapamtio sam mesto i drugi dan otplivao sam. Kad je ispod mene zasvetlelo, bljuvnuo sam od straha. To ispod mene nije se micalo. Počeo sam se spuštati prema tome. Sve slabije sam video. More se mutilo.
Ali čim sam dodirnuo, znao sam da je to to: Dno. Osetih milovanje po trbuhu; prođe me jeza, isprva sablasna, a potom mila. Osmo crevo naglo se pomolilo van. Čim je zagrebalo Dno, Ja se počnem grčiti i tresti; sve živo u moru bežalo je od mene. Utroba mi je zapevala. Kriknuo sam i potom zaspao. Probudio sam se na površini mora, sunce je sijalo, kormorani zivkali lašašale...
Treći dan povedem Mi i Re. Re je cmoljila celim putem. Kad smo ugledali Dno, zažmirila je i više nije otvarala oči. Ipak, potonula je s nama sve do Dna. More se zapenilo, sve je odjekivalo od naših urlika, komadići hrane sami su izlazili iz šupljina Dna i nudili nam se. Ali kome je bilo do hrane...
Četvrti dan povedemo još Si i Fa. Začas smo ugledali svetloplavo Dno, ali sad mi je u rep došlo da krenemo malo dalje. Dno je blistalo sve jače. Još dalje, koja lepota, Sunce nam greje leđa, more nam hladi trbušine, ha ha. Baš kad sam hteo predložiti da zaronimo, Dno se popelo skroz k nama. Drhtanje, jeza, milina celim telom, zabeljena voda; sve se dogodilo kao i pre, ali sada u jednom trenu. Smiraj. Krajičkom oka vidim Si kako leži desno od mene. Spava mi se. Začujem zvukove kakve nikad pre nisam čuo. Nešto struže, nešto struže nežno, kao u trbuhu Majke... spava mi se.
19. avgust 2006.
Pet kitova nasukalo se na plaži u indonezijskoj pokrajini Sulawesi, saopšteno je u nedelju iz policijskog izvora. "Kitovi su prvi put primećeni u četvrtak naveče duž obale, a počeli su se nasukavati u Ponggeranu sledećeg jutra", kazao je predstavnik lokalne policije Ukas M. Kita. "Uspeli smo ih vratiti u more ali ne znamo jesu li se negde drugo nasukali", dodao je.
.
