Dnevnik jednog sećanja na budućnost
Ne znam, tačno, ni kada sam, zapravo počeo voditi te beleške, ali znam samo, da je to bilo dosta davno.Pre mnogo godina...jedne nedelje, slične današnjoj, pre mnogo ...
Sam početak je bio vrlo čudan.Ne znam, da li je to bio jedini razlog, ili ih je bilo više, tek počeo sam, pomalo razočaran nekim svojim virtualnim iskustvima...
Nesigurne ruke, neoblikovanih rečenica... skoro da sam odustao.Nikada slično nešto nisam radio.Voleo sam pročitati lepu reč, čuti što mnogi žele, ali nisam bio vičan pisanju, što mi ni sad nije bolja strana.Nisam se, nešto posebno ni izražavati znao.Sad se, malo više trudim, ali, ne obraćajte pažnju na moje greške, da li pravopisne, ili jezičke, već na ono što želim reći....Šta je tu je.On je zasluživao, da ja ipak počnem.Osetio sam to, a osećaj me je retko varao.U početku sam mislio, da ću te moje zapise čitati samo ja, i drugi niko, pa i neće biti bitno, kako ću ih oblikovati.Mislio sam, kad i ja jednom ostarim, kad ga zaboravim, kad i senke izblede, možda se ovi zapisi sačuvaju, negde paučinom prekriveni.
Vidite, tad nisam znao, da ču ovo pokazati, jo nekom.Ali, on to zaslužuje, pa zato, ipak oprostite, na mom neoblikovanom, možda i nesistematičnom opisu jednog bića, iz prošlosti.
Tek, hoću da ga podelim sa vama.
Voleo sam šetati, nezavisno od raspoloženja.Čudno,da čovek i ne primeti, da ima svojih navika, koje najčešće primete drugi, a on sam ne.Jedna od mojih je bila, da prolazim istim putem, istim stazama,...kao da me je neko tražio, a ja nikako da sačekam.
I tako, jedne večeri, nakon blage kišice, šetao sam, tim mojim putem ,,čekajući da me neko nađe,, ... Vrlo je moguće, da je on i pre, sedeo na tom istom mestu, ali, ja ga nisam ranije primećivao, tek danas da. Pošto sam ja uvek bio okrenut sebi, i svojim mislima, i ovaj put je mogao ostati neprimećen, ali nije.. Ne znam, da li je to trenutka, njegov pogled, upućen, prema meni, probio kroz zid, u moj svet razmišljanja, ili sam ja tako daleko odlutao, da sam se tog trenutka našao. Kako got, ... pozdravio sam ga, s poštovanjem.Njegov odgovor je bio toliko drag i mio, da se moj svet, u kome sam se nalazio, rasplinuo.Razlika u godinama, nije me sprečavala, da svoju radoznalost zadovoljim, na način, koji nism često koristio.
Otuđenost među ljudima, je u to vreme bila toliko izražena, da nije bilo čudno, to, što je on sam sedeo. Tek, sedoh pored njega...
Duga bi bila priča, da sad inosim sve detalje.Mnogima to ne bi bilo čak ni interesantno, ali nastaviću prema svojim beleškama, o onome, šta sam procenio bitnim...
(Sledi nastavak, ...kad nađem vremena)
Ne znam, tačno, ni kada sam, zapravo počeo voditi te beleške, ali znam samo, da je to bilo dosta davno.Pre mnogo godina...jedne nedelje, slične današnjoj, pre mnogo ...
Sam početak je bio vrlo čudan.Ne znam, da li je to bio jedini razlog, ili ih je bilo više, tek počeo sam, pomalo razočaran nekim svojim virtualnim iskustvima...
Nesigurne ruke, neoblikovanih rečenica... skoro da sam odustao.Nikada slično nešto nisam radio.Voleo sam pročitati lepu reč, čuti što mnogi žele, ali nisam bio vičan pisanju, što mi ni sad nije bolja strana.Nisam se, nešto posebno ni izražavati znao.Sad se, malo više trudim, ali, ne obraćajte pažnju na moje greške, da li pravopisne, ili jezičke, već na ono što želim reći....Šta je tu je.On je zasluživao, da ja ipak počnem.Osetio sam to, a osećaj me je retko varao.U početku sam mislio, da ću te moje zapise čitati samo ja, i drugi niko, pa i neće biti bitno, kako ću ih oblikovati.Mislio sam, kad i ja jednom ostarim, kad ga zaboravim, kad i senke izblede, možda se ovi zapisi sačuvaju, negde paučinom prekriveni.
Vidite, tad nisam znao, da ču ovo pokazati, jo nekom.Ali, on to zaslužuje, pa zato, ipak oprostite, na mom neoblikovanom, možda i nesistematičnom opisu jednog bića, iz prošlosti.
Tek, hoću da ga podelim sa vama.
Voleo sam šetati, nezavisno od raspoloženja.Čudno,da čovek i ne primeti, da ima svojih navika, koje najčešće primete drugi, a on sam ne.Jedna od mojih je bila, da prolazim istim putem, istim stazama,...kao da me je neko tražio, a ja nikako da sačekam.
I tako, jedne večeri, nakon blage kišice, šetao sam, tim mojim putem ,,čekajući da me neko nađe,, ... Vrlo je moguće, da je on i pre, sedeo na tom istom mestu, ali, ja ga nisam ranije primećivao, tek danas da. Pošto sam ja uvek bio okrenut sebi, i svojim mislima, i ovaj put je mogao ostati neprimećen, ali nije.. Ne znam, da li je to trenutka, njegov pogled, upućen, prema meni, probio kroz zid, u moj svet razmišljanja, ili sam ja tako daleko odlutao, da sam se tog trenutka našao. Kako got, ... pozdravio sam ga, s poštovanjem.Njegov odgovor je bio toliko drag i mio, da se moj svet, u kome sam se nalazio, rasplinuo.Razlika u godinama, nije me sprečavala, da svoju radoznalost zadovoljim, na način, koji nism često koristio.
Otuđenost među ljudima, je u to vreme bila toliko izražena, da nije bilo čudno, to, što je on sam sedeo. Tek, sedoh pored njega...
Duga bi bila priča, da sad inosim sve detalje.Mnogima to ne bi bilo čak ni interesantno, ali nastaviću prema svojim beleškama, o onome, šta sam procenio bitnim...
(Sledi nastavak, ...kad nađem vremena)
,mislim vreme ...
