Djudo

[Vladimir Zlatic]

Autor: [PROFIL]zuti car[/PROFIL]

Djudo svoje korene vuce iz Jpanskih stilova golorukog borenja koji nose zajednicko ima Dju Djucu . Obicno se razvoj Dju Djucu stilova pripisuje klasi ratnika (Bushi) poznatijim pod imenom samuraji , mada su borilacke vestine u Japanu postojale mnogo pre nastanka klaze samuraja, a prvi pisani tragovi o takmicenju u rvanju se javljaju oko 230 godine nove ere .Takodje evidentan ogroman uticaj Kineskih borilackih vestina na japanske stilove borenja . Dju Ducu je tokom vremena bio poznat pod sledecim imenima: taijutsu, yawara, kempo, kugusoku, kumiuchi, koshinomawan.
Dju Djucu stilove karakterise jedna opsta odlika da se tehnke oslanjaju na principre redirekcije , izbegavanja i upijanja dolazece sile pre nego koriscenje ciste fizicke snage, I tehnike ovih vestina su razvijene u skladu sa ovim principima.

U svojoj klasicnoj formi dju djucu je bio sastavni deo treninga ratnicke klase , zajedno sa macevanjem, strelicarstvom , jahanjem, taktikom borenja i etikecijom
Tokom znacajnog perioda Japanske istorije (Kamakura, 1185-1336; Muromachi, 1336-1573 ,Tokugawa period, 1603-1868) vestine postaju mnogo sloznije i pocinju da poducavaju u razlicitim skolama(ryu) , specijalizujuci se za odredjenu vrstu tehnika i koristeci razlicite strategije . Neke skole su se specijalizovale za tehnike udarnja , druge za tehnike borenja na tlu , trece za tehnike bacanja itd. U skladu sa tehnikama su se razivjale i strategije borbe.

S obzirom da je srednjovekovni Japan bio u stalnom ratnom stanju , borilacke vestine su se testirale na bojnom polju , a tehnike su bile okrenute samo jednom cilju – prezivljavanju .
Preokret u tehnikama i nacinu praktikovanja DjuDujcu-a se desava za vreme Tokugava perioda koji donosi 300 godina bez rata . Zbog veoma strogih zakona borbe izmedju samuraja postaju sve redje . Sa druge strane borenje golim rukama postajed sve cesce. Pred kraj ovog perioda javlja se klasa gradjanstva , koja ima svoje zahteve u pogledu nacina vezbanja i upoterebe borilackih vestina, pa mnogi stilovi svoje tehnike prilagodjavaju upravo tome .
Tokugava peiod je znacajan i po tome sto se u tom periodu cisto vojne vestine menjaju i prilagodjavaju civilnim potrebama, a sama sustina vestina se iz cisto tehnicko-prakticnog , Budjucu, menja u Budo, tj, vestine dobijaju i spiritualnu komponentu , i nisu vise samo sistematizovan skup tehnika borenja , vec su duhovna disciplina , a za neke i nacin zivota .

Za vreme Meiji reforme , koja je pocela 1868 , transformacija iz Bujutsua u Budo je potpuna. Nekoliko ratnckih vestina menja ne samo svoje ime vec i sustinu. Kyudjucu postaje Kyudo , Iai-jucu postaje Iai do, Kendjucu postaje Kendo , Dju Djucu postaje Djudo.

 

[Vladimir Zlatic]

Osnivac modernog Djudoa , dr.Djigoro Kano , rodjen je 1860 u gradu Mikage u pokrajini
. Hyogo 28 Octobra . Kano nokada nije gledao na borilacke vestine kao na nacin za ispoljavanje nasilja, ili dokazivanje superiornosti , vec je kao zakleti pacifista proucavao stilove borenja kako bi nasao nacin za zivljenje u miru I harmoniji sa drugim ljudim ljudima. Kano je trenirao nekoliko stilova borenja , a njegov prvi ucitelj , kod koga je vezbao do svoje 18.godine bio je Sensei Teinosuke Yagi . Sa 18 godina kano pocinje da trenira Tenshin-Shinyo ryu stil kod Sensei Hachinosuke Fukude. Takodje za vreme studija na Tokijskom UniverzitetuUpon graduation trenirao Kito ryu kod Sensei Iikuboa. Do sredina svojih dvadestih Kano je majstoriao oba stila .

Kano je kroz tehnike koje je naucio dosao do prvog principa Djudoa -Seiryoku Zenyo (maksimum efikasnosti mentalne I fizicke energije). Prema Kanoovm shvatanju , samo tehnike koje su koncipirane tako da ne trose fizicke I mentalne energije od praktikanta treba budu uverstene u sistem koji je poceo da stvara. Tehnike treba da budu takve da koriste energiju protivnika kako bi savladali napad . Rezultat selekcije tehnika koje odgovaraju ovim principima Kano je nazvao Djudo . Kako bi rasirio svoje ucenje Kano 1882 u Eishoji hramu osnovao Kodokan – skolu za ucenje puta\nacina.


Kano je svoj sistem izgradio na tri osnovna skupa tehnika : tehnike bacanja (nage waza), parternim tehnikama (katame waza) I tehnikama udaraca (atemi waza). Tehnike bacanja su iz Kito Ryu-a , I dele se na dve grupe bacanja , bacanja u stojecem (tachi waza) I pozrtvovane tehnike (sutemi waza). Stojeca bacanja se dalje dela na rucna (te waza), bacanja preko kuka I ciscenja (ashi waza). Pozrtvovane tehnike se dele na dve grupe , ma sutemi waza I yoko sutemi waza

Tehnike udaraca I parterne tehnike su uglavnom preuzete iz Tenshin-Shinyo ryu-a. Parterne tehnike se dele na drzanja (osaekomi waza), gusenja (shime waza) I poluge (kansetsu waza).

Tehnike udaraca u Djudou se dele na rucne (ude ate) nozne (ashi ate). Tehnike udarace se izvode pesnicom, laktom, prstima ,bridom dlana , kolenima I stopalima. Zbog opasnosti koje nose ove tehnike se pokazuju iskljucivo naprednim praktikantima.

Ono sto je vazno napomenuti je cinjenica da je Djigoro Kano direktno odgovoran za ocuvanje starih sistema borenja , imako se svim silama zalagao za modernizaciju vestina I njihovo prevodjenje u sport. Kano je bio miljenik vlasti I imao veliku politicku I finansijsku potporu od strane drzavnih oragana. U jednom momentu , tokom Meidji reforme, perioda velikog tehnikckog, ekonomskog I kulturnog uzdizanja Japana , doslo je do skoro potpounog nestanka tradicionalnih sistema borenja, jer za njih nije vise bilo interesovanja, a vlast ih je smatrala zaostavstinom proslosti, I retrogradnom pojavom u drustvu. Kano je shvati kolikasteta bi bila naneta nasledju Japana , I okupio je majstore I skole borenja I stavio ih pod svoju zastitu , pomazuci ih materijano, I pomazuci im u ponvnoj afirmaciji .

Djigoro kano je umro 1938 godine na moru u toke jedne od mnogih promocija Djudo vestine po svetu

.Dzigoro Kano