Književnost Djeca koju svijet nije volio

[Neno]

Живот људи који ратују и дјеце у Хаџићима којој је сваког дана живот висио о концу, који су били по логорима, која су одрастала у гротлу рата и на првим линијама фронта, од којих је један такав и наш писац.

Хвала Бојану који је ово написао, и што овом књигом не да да изблиједи успомена на све те људе и сва та страдања, и која , поред тога што отвара очи о стварним страдањима и истину о страдањима сарајевских Срба, нас учи да никад не заборавимо. И не требамо, и не смијемо.

Ово је књига о временима којима одјекује плач мајки и крик очева који надљудском снагом од дјеце праве људе.

Ово је књига о дјеци коју није волио свијет.

И надам се да ће као таква једног дана ући и у међу лектире у нашим школама.
***********************************************************************************************************************************************

Roman “Djeca koju nije volio svijet” snažno svjedočanstvo o žrtvi sarajevskih Srba​

“Mi smo se u ratu odbranili i opstali, a nakon rata smo u egzodusu otišli. Prva priča počinje 1. marta 1992. godine nakon barikada i ubistva srpskog svata u Sarajevu, a zadnja je nastala u martu 1996. godine kada dolazimo u Bratunac i obnavljamo srušenu kuću da bi se naselili”, prisjetio se Vegara.

Vegara navodi da roman opisuje život tokom rata, bez struje i vode, pod svakodnevnim granatiranjima, opasnost od snajperarista, te stradanje civila.

“Gledajući propagandu druge strane i njihove laži, kao i spiskove stradale djece, odlučio sam da napišem knjigu da bi se vidjelo da su u tom ratu stradali i naši civili, te da smo i mi isto bili u okruženju. To je bio jedan strašan period”, rekao je Vegara.

Prema njegovim riječima, o tome treba da se piše i da se zna, da potomstvo vidi i zna kako je bilo u ratu, kroz šta su prošli njihovi očevi i majke, kako je nastala Republike Srpska i Srpsko Sarajevo, na jednoj ledini iz nekog srpskog inata, a na kraju i s kim imaju posla.

Profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu Saša Knežević rekao je da je riječ o važnom romanu koji o ratu govori iz ugla jednog dječaka.

“Dugo je trajalo pisanje knjige, ali s obzirom na reakcije i interesovanje, pokazuje se da je izašla u pravom trentuku i da još uvijek ima mnogo potencijalnih čitalaca. Pokušaćemo od jeseni da organizujemo Bojanovo druženje sa đacima. Važno je da se on vidi sa djecom u uzrastu u kojem je on bio tokom rata. Tako će najbolje shvatiti šta se tada stvarno dešavalo”, naglasio je Knežević.

Profesor Bogoslovskog fakulteta “Sveti Vasilije Ostroški” u Foči, protojerej stavrofor Darko Đogo rekao je da je roman “Djeca koju nije volio svijet” izvrsna knjiga čovjeka koji ima prirodni talenat i ima šta da piše.

“Knjiga je autobiografska, bez fikcije, ali naši životi su takvi da nikakva fantazija ne može da sustigne to što je jedan čovjek kao Bojan, koji je tada imao 12 godina, u ukolini Sarajeva mogao da doživi. Knjiga je izuzetno autentična i nesvakidašnja. To su njegove lične, ali i kolektivne priče ratne djece. Sam naziv knjige su svi mi koji su rođeni tih 80-godina koji smo se izmjestili iz Sarajeva”, pojasnio je Đogo.

On smatra da svijet nikada nije čuo srpsku stranu priče, kao ni ratno, niti postratno djetistvo srpske djece.


Bojan Vegara autor romana

Srna
Glas Srpske

 

[Neno]

Knjiga ogledalo – „Djeca koju nije volio svijet“ Bojana Vegare​

Bojan Vegara je kad je počeo rat u Bosni imao dvanaest godina. A „Djeca koju nije voli svijet“ (Udruženje invalida, boraca i veterana „Srpski ratnik“, Inđija, 2025) je knjiga njegovih sećanja, napisana u prvom licu i iz tadašnje, dečije perspektive. Knjiga se može tretirati kao zbirka hronološki nanizanih pripovedaka, s obzirom na to da je svaki segment delimično nezavisan, zaokružen i pripovedno strukturiran. Ipak, samo delimično, imajući u vidu to da je kontinuitet i kontekst celine izuzetno važan, pa i ključan za razumevanje svakog pripovednog segmenta, bez čega se on mahom svodi na anegdotu, u čemu ipak nije njegova prava mera. U tom smislu, „Djecu koju nije volio svijet“ je bolje smatrati celovitom proznom knjigom sećanja, sa potencijalom romana, s obzirom na njenu ne samo vremensku (od početka rata do postdejtonske „mirne razmene stanovništva“), već i narativnu, strukturalnu i značenjsku zaokruženost.


Vegara svoja dečačka sećanja na početak i tok rata iznosi neposredno, živo, bez mnogo literarnih efeketa ali veoma kultivisano. Knjiga ima dokumentarnu vrednost, ali događaji o kojima svedoči prelomljeni su kroz ličnu perspektivu, sa naglaskom na ljudskim odnosima i emocijama, dakle ne na golim činjenicama nego na „živom životu“.


U tom smislu, ova knjiga svakako nije ideološki tendenciozna, niti dušebrižnici treba da podozrevaju kako poziva na mržnju i osvetu. Ali istovremeno, ona se ne plaši toga da stvari nazove pravim imenima, da nas jasno, snažno i bez izvinjavanja i okolišavanja suoči sa nečim što bismo najpre želeli da zaboravimo.

Jer srpska deca u tim ratu, a posebno ona u Sarajevu i okolini, nisu bila a ni ostala poželjana tema za međunarodnu, ali i našu unutarsrpsku brižnost, posebno danas, kada malo-malo pa neko nađe razloga da zbog nečega ukori „prekodrince“.

Zato nije loše ovu knjigu videti i kao ogledalo, ne zbog toga što nam išta docira i na išta nas prisiljava. nego baš zato što je ljudska, čovečna, bolna i duhovita, bez patetike, ali ne bez emocija, bez ostrašćenosti, ali ne bez vere u vrednosti koje se moraju braniti, života i opstanka radi.

Kompas info
*************************
Knjiga je autobiografska i ne predstavlja neku izmišljenu stvarnost.