Ђавоља варош
Башта богова на Радан планини
Када планини приђете са јужне стране, паркирате аутомобил и узаном шумском стазом кренете уз Жути поток ка Пакленој јарузи, где извире Ђавоља вода – машта добије крила. Све што сте дотад чули или прочитали о једном од најређих природних феномена на свету, устукне пред заиста невероватним призором
Заробљене душе
Беше ту, некада давно, један утврђени град. Живљаху ту и млађи и старији, и жене и деца, живљаху и радоваху се животу. На несрећу, читавим крајем тада владаше окрутни ага, чији зулум никог не поштеди. Да шурује са нечастивима, одавно се знало. Али, шта све може да учини – није се дало ни наслутити. Једнога дана, каже легенда, ага окупи силну војску, разруши насеље, а све његове становнике претвори у камене куле. Прошли су векови, а ове душе заробљене у камену још живе, расту, померају се и нестају.
Стубови расту и нестају
Ово је само једно од бројних предања о Ђавољој вароши, ретком природном феномену на Радан планини, у близини Куршумлије. Иако је наука објаснила узрок и настанак земљаних пирамида, када све то погледате изблиза, помислите да ту, заиста, „нечег има“. Наиме, када планини приђете са њене јужне стране, паркирате аутомобил и узаном шумском стазом кренете уз Жути поток ка Пакленој јарузи, где извире Ђавоља вода – машта добије крила. Све што сте дотад чули или прочитали о чудном месту необичног имена, устукне пред заиста невероватним призором.
Ђавоља варош је, заправо, скуп земљаних пирамида, како их називају научници, или камених главутака или кула, како их зове народ. Има их више од две стотине, високе су од два до петнаест метара, а широке од пола до три метра. Настале су ерозијом земљишта, а слична појава је забележена само у Башти богова у Америци, мада се нешто слично, али знатно мањих димензија, може видети у Француској и Белгији.
Камени стубови су настали деловањем ерозије на земљиште састављено од растреситог, али и чврстог материјала. Пре више милиона година цело подручје је било средиште снажних вулканских активности, о чему и данас сведоче разнобојне стене у залеђу стубова. Научници, пак, тврде да је појава настала релативно касно и да су јој највише допринели људи. Наиме, уништавајући шуму, отворили су пут разорном деловању воде, при чему су крупни комади стена штитили дубље и мекше слојеве земље од удара кишних капи и спирања водом. Практично, камени блокови на врховима стубова служе као кишобран, али водене бујице и даље пролазе између фигура, спирају земљу и чине да временом постају све виши. И доиста, стубови расту, померају се, мењају места и нестају.
О свему овом се, ипак, у народу могу чути разна веровања и легенде. Осим поменуте приче о окрутном аги, најчешћа предања се односе на скамењене сватове. Прича се да су, некада давно, две групе сватова кренуле да испросе исту девојку. Када су се срели и схватили да су пошли „по истом послу“, дошло је до заваде, а да се не би догодило веће зло, некаква сила их окамени желећи да такви остану наредних 99 година. Ваљда, да би им се главе временом мало „охладиле“.
Али, изгледа да је природа заборавила на кажњене сватове, сви рокови су одавно прошли, а свечари се и данас могу видети раздвојени у две јаруге – Ђавољој и Пакленој.
