Uobicajena galama u ucionici. Dok drug pored mene daje svoju interpretaciju praseta, tu su makar jos trojica koji imitiraju neku domacu zivotinju. Tu smo mi koji usled nedostatka talenta za imitiranje zivine ispustamo ni sam ne znam kakve krike ne bi li doprineli ovoj atmosferi. Naravno, nadje se i po koji ucenik koji sedi po strani i preplaseno gleda u knjigu. Mislite da se ovakvi pojedinci najbolje snose sa ovom situacijom i da ce oni jednoga dana biti sposobni ljudi? Ne uklapaju se, ******. Proteraju ga iz skole koja u ovom slucaju vise lici na obor, i nadaju se da ce jadnik proci gore nego mi.
Nego da se vratimo mi na ovaj nas revolt. Ne bi li ugusili malo buke, prethodni dan su poslali nekog cobana koji se predstavio kao sekretar. Nismo razumeli ni jednu rec koju je izgovorio. Vise je podsecalo na neko groktanje, naprednijeg nivoa nego sto nase primitivno znanje svinjskog doseze. Nakon njegovog izlaska nastavili smo jos gore, misleci da nekome stetimo, i neko se nervira zbog ovoga. Sledeceg dana je situacija nesto drugacija. Profesor ulazi ucionicu, bez dnevnika, one strasne knjige koja u ucionici predstavlja isto sto i zakon, nesto sto svi moramo postovati bez pogovorai. Nakon nesto originalnijeg ulaska nego inace on nam se obraca: “Odmah se vracam, samo da donesem dnevnik..”. Nema problema, mi svaki delic nama datog vremena, iskoristicemo na sto produktivniji nacin. Tj. na onaj nacin koji sam opisao malo pre, i za koji smo mislili da je jako produktivan. Nakon 30ak minuta uzalud ulozenog truda, i krljanja glasnih zica, resili smo da odemo da vidimo sta se to desava sa profesorom, i zasto niko ne dolazi da nas smiri. Sledeci prizor pokazao nam je svrhu celog naseg skolovanja, tj. ono sto treba da naucimo u sledece cetiri godine koje cemo provesti u ovoj stali koju sa ponosom nazivaju srednja skola u nasem kraju. Nikoga nije briga za tebe, mozes se truditi koliko god hoces da izrazis svoje nezadovoljstvo, to ce samo potonuti u vodu. Jedino sto steknes za te cetiri godine skolovanja su uspomene. Kod mene je ta uspomena slika profesora koji ispunjava dato obecanje da ce se vratiti na cas. ispunjava, doduse teturajuci se pijan po hodniku, bez dnevnika. I nakon cetiri godine stekli smo mnogo ovakvih uspomena. Sto se znanja tice, paaa, znamo sto smo i pre znali, grok grok grok... xD
Ukoliko je vasa skola bolja od moje, i ne nalazite se u istoj ulozi kao ja i moji drugari, izvinjenje. Ovo je samo stereotip koji sam ja stekao o srednjim skolama po celoj Srbiji skolovajuci se u mojoj. Ukoliko ste i vi u ovakvoj, ideja je ta sklopimo vise bisera nasih divnih profesora koji toliko misle i brinu o nama, da napravimo svoj dnevnik, zabelezimo malo njihove bisere pa ako nista, da se malo smejemo
.
Nego da se vratimo mi na ovaj nas revolt. Ne bi li ugusili malo buke, prethodni dan su poslali nekog cobana koji se predstavio kao sekretar. Nismo razumeli ni jednu rec koju je izgovorio. Vise je podsecalo na neko groktanje, naprednijeg nivoa nego sto nase primitivno znanje svinjskog doseze. Nakon njegovog izlaska nastavili smo jos gore, misleci da nekome stetimo, i neko se nervira zbog ovoga. Sledeceg dana je situacija nesto drugacija. Profesor ulazi ucionicu, bez dnevnika, one strasne knjige koja u ucionici predstavlja isto sto i zakon, nesto sto svi moramo postovati bez pogovorai. Nakon nesto originalnijeg ulaska nego inace on nam se obraca: “Odmah se vracam, samo da donesem dnevnik..”. Nema problema, mi svaki delic nama datog vremena, iskoristicemo na sto produktivniji nacin. Tj. na onaj nacin koji sam opisao malo pre, i za koji smo mislili da je jako produktivan. Nakon 30ak minuta uzalud ulozenog truda, i krljanja glasnih zica, resili smo da odemo da vidimo sta se to desava sa profesorom, i zasto niko ne dolazi da nas smiri. Sledeci prizor pokazao nam je svrhu celog naseg skolovanja, tj. ono sto treba da naucimo u sledece cetiri godine koje cemo provesti u ovoj stali koju sa ponosom nazivaju srednja skola u nasem kraju. Nikoga nije briga za tebe, mozes se truditi koliko god hoces da izrazis svoje nezadovoljstvo, to ce samo potonuti u vodu. Jedino sto steknes za te cetiri godine skolovanja su uspomene. Kod mene je ta uspomena slika profesora koji ispunjava dato obecanje da ce se vratiti na cas. ispunjava, doduse teturajuci se pijan po hodniku, bez dnevnika. I nakon cetiri godine stekli smo mnogo ovakvih uspomena. Sto se znanja tice, paaa, znamo sto smo i pre znali, grok grok grok... xD
Ukoliko je vasa skola bolja od moje, i ne nalazite se u istoj ulozi kao ja i moji drugari, izvinjenje. Ovo je samo stereotip koji sam ja stekao o srednjim skolama po celoj Srbiji skolovajuci se u mojoj. Ukoliko ste i vi u ovakvoj, ideja je ta sklopimo vise bisera nasih divnih profesora koji toliko misle i brinu o nama, da napravimo svoj dnevnik, zabelezimo malo njihove bisere pa ako nista, da se malo smejemo
.
, zaneo sam se valjda malo u pisanju, stalno to radim a nikada nisam bio nesto dobar u tome 
. Ae okaci koji biser