Disocijativni poremećaj ličnosti - Poremećaj višestruke ličnosti

[Lollol]

Homoseksualnost nije tema ovde, stoga se drzite teme, sto je u ovom slucaju disocijativni poremecaj licnosti.

 

[bRu zLi]

Homoseksualnost nije tema ovde, stoga se drzite teme, sto je u ovom slucaju disocijativni poremecaj licnosti.

Ok 'ajde da se malo iskupim.....


Višestruka ličnost: Dijagnoza ili fikcija?

I DEO:

Džon Vuds je studirao matematiku i bio srećno zaljubljen u Seli. Sve se promenilo u sekundi, u momentu kada je na tepihu njene spavaće sobe ugledao „sumnjive“ otiske stopala. Usledila je žestoka svađa, čiji je epilog dvostruko ubistvo. Nakon što je ugušio svoju devojku, Džon je na smrt izbo njenu cimerku Poli, koja se našla na licu mesta.

Iako ga je sud oglasio krivim za oba ubistva, Džon je izbegao smrtnu kaznu. Prihvaćeno je ekspertsko svedočenje forenzičke psihološkinje Džudit Armstrong, koja mu je dijagnostifikovala poremećaj višestruke ličnosti, odnosno disocijativni poremećaj identiteta (DID), kako glasi njegov formalni naziv. Ubistva nije počinio Džon, već njegov neuračunljivi alter Ron.

I Bil Grin, optužen za otmicu, bio je višestruka ličnost. U njegovom slučaju, međutim, sud je odbio da uzme u obzir njegovu dijagnozu.

Dva slučaja okrivljenih s dijagnozom disocijativnog poremećaja ličnosti, dva različita ishoda. Kontrastne pozicije sudova reflektuju stanje nauke po pitanju disocijativnog poremećaja ličnosti: u naučnoj zajednici ne postoji konsenzus o tome da li je DID zaista mentalni poremećaj, ili se radi o proizvodu bujne mašte navodno višestruke ličnosti. Za sud u Vašingtonu, nadležan u Bilovom slučaju, to je bilo dovoljno da njegovu dijagnozu smatra irelevantnom.

– A mama? Šta ti je sve mama radila, dušo? U redu je da pričaš o tome.
– Moja mama.
– Da? Mama je bila zla mama. Mogu ti pomoći da se setiš.
– Mama je rekla da sam loša devojčica. Šamarala me.
– Mama te više nikada neće povrediti. Hoćeš da ti kažem nešto? Ja sam jača od mame.

Transkript ovog razgovora je tek delić pisane zaostavštine Flore Šrajber (Flora Schreiber), autorke Sybil, bestselera o ženi čije je ja sadržalo čak 16 različitih ličnosti. Objavljena 1973, knjiga je za kratko vreme prodata u šest miliona primeraka, dok je premijerno prikazivanje njene televizijske adaptacije, tri godine kasnije, ispratila petina Amerikanaca. Dometi Sybil, međutim, daleko su prevazišli granice pop kulture: priča o ženi sa 16 lica prokrčila je višestrukoj ličnosti put do Dijagnostičko-statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM), u čijem trećem izdanju (DSM-III), objavljenom 1980, prvi put postaje deo formalne nomenklature psihičkih poremećaja.
Moderna istorija koncepta „višestruka ličnost“ inače je neraskidivo povezana s popularnom kulturom, koja, čini se, diktira naizmenično smenjivanje perioda ogromne popularnosti i bezmalo potpunog zaborava fenomena podeljene ličnosti.

Nakon uzleta koji je doživela pre nešto više od jednog veka, u vreme kada hipnoza postaje jedna od omiljenih metoda upoznavanja i istraživanja ljudskog uma, višestruka ličnost kao da je nestala iz pojmovnika i ordinacija psihijatara. U život će je, početkom pedesetih godina prošlog veka, vratiti američki psihijatar Korbet Tigpen (Corbett Thigpen). Njegova knjiga, The Three Faces of Eve, studija slučaja žene čije je traumatično detinjstvo rezultiralo cepanjem njene ličnosti na tri – „dobru“, „zlu“ i integrisanu – ne samo što je vrtoglavo uvećala broj pacijenata s višestrukom ličnošću, već je u dobroj meri odredila osnovne konture standardnog objašnjenja ovog poremećaja, koje manje-više nepromenjeno opstaje do danas.

Krajem 1954, u vreme kada je Eva već uveliko bila hit štivo, Korneliji Vilbur (Cornelia Wilbur), uspešnom njujorškom psihijatru s privatnom praksom na Park aveniji, obratila se Širli Mejson, pacijentkinja kojoj je, nekoliko godina ranije, dok su obe živele na američkom srednjem zapadu, pomagala da se izbori s brojnim psihosomatskim simptomima: anoreksija, razdražljivost, česti gubici svesti, praznine u pamćenju, osećaj bezvrednosti.

Nakon što se Vilbur odselila u Njujork, Širli je povremeno odlazila drugim terapeutima, ali se sve završavalo na nekoliko neredovnih susreta. Sada su obe bile u istom gradu: Vilbur je u Njujorku vodila uspešnu privatnu praksu, paralelno se specijalizujući za psihoanalitičara, dok je Širli Mejson u grad došla kako bi nastavila studije umetnosti. Par seansi bilo je dovoljno da odnos između terapeutkinje i pacijentkinje povrati nekadašnju prisnost. Mejson je govorila o svojoj usamljenosti, naizmeničnom osećanju superiornosti i bezvrednosti, promenama raspoloženja. Vilbur je ohrabrivala da istraje s terapijom, nudeći joj pomoć oko zapošljavanja i prodaje slika. Interesantno, pričala je i o svojoj umešnosti u tretiranju simptoma histerije i o svojoj intrigiranosti njenim najkomplikovanijim oblikom: višestrukom ličnošću.

Za vreme jednog razgovora, Širli se požalila da sve teže izlazi na kraj s nesanicom i menstrualnim tegobama. Doktorka joj je prepisala Sekonal protiv nesanice i Daprizal protiv bolova u stomaku. U tom momentu, Vilbur, istina, nije mogla znati da su oba medikamenta veoma adiktivna, ali je svojoj pacijentkinji u startu propisala neuobičajeno velike doze.

Širli je ubrzo postala zavisna od lekova, ali i od terapeutkinje u koju se zaljubila.

Nekoliko meseci posle prvog njujorškog susreta, stanje pacijentkinje dobilo je novu dimenziju. Širli se svojoj terapeutkinji poverila da su počele da joj se događaju bizarne stvari: obrela bi se u antikvarnici, a da nema pojma kako je i zašto tamo stigla; probudila bi se u hotelskoj sobi, ne znajući u kom je gradu i kojim povodom je tu.

Profesionalno, Vilbur je bila ushićena. Smatrala je da njena pacijentkinja doživljava stanja fuge – redak poremećaj, koji karakteriše kratkotrajna disocijacija ličnosti i pamćenja, tokom koje pojedinac često preuzima novi identitet. Prava „bomba“ uslediće, međutim, par nedelja kasnije:
– Kako si danas?
– Ja sam dobro, ali je Širli veoma loše. Toliko je bolesna da nije mogla da dođe. Došla sam umesto nje.
Vilbur se nije dala zbuniti:
– Pričaj mi o sebi.
– Zovem se Pegi.

Pacijentkinja je potom iznela detalje. Pegi je zaštitnički nastrojena. Za razliku od Širli, ume da se buni, bori, ljuti. Dok je Širli stalno uplašena, Pegi je neustrašiva i ume da se zabavlja. Radi šta god poželi, uključujući putovanja u druge gradove – Filadelfiju, na primer.
Iduće nedelje, Mejson se predstavila kao Viki. Ispričala je da postoje dve Pegi: Pegi Lu i Pegi En. Slične su; obe su otvorene i vole da se zabavljaju, ali Pegi En ima više takta i obzira prema drugima.
Vilbur je već znala za poremećaj višestruke ličnosti. Slučaj njene pacijentkinje, sa četiri ličnosti u jednoj, bio je složeniji od svih do tada opisanih u literaturi. Odlučila je da joj se posveti, koliko god bude potrebno, o svom trošku. Sem toga, bila je rešena da Širli, prvom prilikom kada se pojavi u svom primarnom identitetu, saopšti dijagnozu: višestruka ličnost.

Širli je još jednom iznenadila svoju doktorku. Niti je pokušavala da dovede u pitanje dijagnozu niti se uplašila.
Pacijentkinja je sada na terapiju dolazila isključivo kao Viki ili jedna od Pegi. Vilbur je odlučila da ih sve psihoanalizira. Očekivala je da će u prošlosti svoje pacijentkinje pronaći uzroke njenim nevoljama. Viki je pružala izvesnu nadu. Jedino je ona pominjala traumatično detinjstvo, ali je odbijala da opširnije govori o tome. Pegi Lu i Pegi En kao da o svemu ništa nisu „znale“.
Saterana u ćorsokak, Vilbur je odlučila da primeni narkosintetičku terapiju. U nadi da će tako otključati tajne iz detinjstva svoje pacijentkinje, počela je da joj daje injekcije natrijum pentotala (sodijum pentotal) – serum istine, „proslavljen“ za vreme Drugog svetskog rata.
Konačno, Viki je progovorila: „Odrasli te udaraju, ovako i ovako… šamaraju. Muče te sijalicama, stavljaju srebrne bočice u tebe, pokriju ti lice ćebetom… Boli, ne možeš da dišeš, šutiraš i braniš se…“

Širli Mejson poslužila je Flori Šrajber kao model za lik Sibil Dorset, glavnu junakinju bestselera Sybil. Kornelija Vilbur je psihijatar, psihoterapeutkinja koja u dijalogu citiranom na početku teksta pita: „A mama?“ Na hiljade stranica njihovih dnevnika, kao i transkripata razgovora vođenih u ordinaciji doktorke Vilbur, pronađene su nakon spisateljičine smrti u biblioteci Koledža „Džon Džej“.
Pravi identitet Sibil Dorset otkrila su dvojica istraživača, krajem devedesetih godina prošlog veka. Jedan od njih, psiholog Robert Riber (Robert Rieber), ubrzo je pred Američkom asocijacijom psihologa predstavio rad, u kojem na račun Vilbur iznosi optužbu da je svojoj pacijentkinji usadila ideju o višestrukoj ličnosti. Pre njega, ugledni psihijatar i psihoterapeut Herbert Špigel (Herbert Spiegel) govorio je u medijima na istu temu, u istom tonu.

Špigel je u nekoliko navrata psihoanalizirao Širli. Tokom jedne od seansi, pacijentkinja ga je pitala da li želi da govori iz svoje druge ličnosti. Na njegovu začuđenost, objasnila je kako je njena redovna terapeutkinja podstiče da istražuje svoja alternativna ja.
U široj javnosti, međutim, daleko najveći odjek imala je knjiga Debi Nejtan (Debbie Nathan), Sybil Exposed: The Extraordinary Story Behind the Famous Multiple Personality Case, objavljena 2011. Služeći se arhivom autorke originalne Sybil, Debi Nejtan ubedljivo gradi i brani tezu da je „slučaj“ „Sibil“ fabrikovan.

 

[bRu zLi]

II DEO:

Za početak, i Vilbur i Mejson su čitale Evu, koja je na obe ostavila snažan utisak. Sem toga, Nejtan je u dnevnicima Širli Mejson pronašla unose koji govore o tome da je bila zaljubljena u svoju terapeutkinju. Nakon što joj je postala jedini izvor emocionalne i finansijske podrške, a upoznata s njenom zainteresovanošću za fenomen višestruke ličnosti, Širli je bila spremna na sve da bi joj udovoljila i zavredela njenu pažnju. Istovremeno, ima dokaza da je i Vilbur naprosto gorela od želje da dobije jedinstvenog pacijenta. Verovatno joj je zato promakla „sitnica“ da su Pegi Lu i Pegi En, navodni alteri Širli Mejson, imena najpopularnijih i najprodavanijih lutki Amerike iz vremena Širlinog detinjstva. Dalje, doktorki je bila dostupna baby-book koju je majka Širli Mejson vodila dok je ova bila beba. U njoj je potanko opisana procedura tonzilektomije – operacija krajnika koja je kod Širli obavljena kada je imala sedam godina. Sijalice, srebrne bočice, ćebe iskod kojeg se jedva diše – svi elementi zlostavljanja koje je Širli opisala deo su standardne tenzilektomije toga doba.

Vilbur je godinama psihoanalizirala Širli. Iako je bila upoznata s činjenicom da je adiktivan, godinama joj je administrirala sodijum pentotal. Svaki pokušaj da ga ukine rezultirao je „rađanjem“ novog altera, čiji se broj vremenom uvećao na 16.
I tako ruinirana, Širli je u jednom trenutku pokušala da prekine šaradu. 1958, ušetala je u kancelariju svoje psihoterapeutkinje, noseći pismo. Četiri gusto kucane stranice otvara sledeća rečenica: „Nisam ništa od onoga što sam se pretvarala da jesam.“

„Ne želim da kažem da je sve u redu“, glasi dalje pismo, „ali nije onako kako sam te navela da poveruješ da jeste. … Ja nisam višestruka ličnost. Ne postoje ni dve. U suštini, lagala sam.“

Širli je bila „najveći“ pacijent svoje doktorke. Vilbur je već imala zakazane nastupe na stručnim konferencijama, gde je planirala da govori o do tada nečuvenom slučaju višestruke ličnosti. Počela je da ubeđuje Širli da je njeno ponašanje „odbrambeni manevar“, pokušaj ega da je ubedi kako joj terapija nije potrebna.
Nakon jednog takvog razgovora, Širli je otišla kući i napisala novo pismo: „Jednog petka, ’neko’ je ušao u tvoju kancelariju, pretvarajući se da sam ja, noseći pismo u kojem navodi da je sada dobro i priznaje da je sve bila laž. … Ti znaš bolje“

Cimerka s kojom je Širli delila njujorški stan postala je u jednom trenutku prestravljena posledicama hipnotika na njeno psihofizičko zdravlje. Molila je Širli da prekine da viđa Vilbur. Ne samo da je nije poslušala, Širli se odselila, iznajmivši stan bliže svojoj doktorki. Sredinom 1960ih, uz teške muke, uspela je da se oslobodi zavisnosti od „seruma istine“, ali ne i od zavisnosti od psihoterapeutkinje, koja je slavodobitno proglasila njeno izlečenje.
I Tigpen je, na završnim stranicama svoje knjige, obznanio da je uspešno integrisao altere „svoje“ Eve. Njegov „slučaj“ obeležio je skandal druge vrste. 1977, prava Eva, Kris Kostner Sizmor, objavila je knjigu I’m Eve, prvu u nizu u kojima će tvrditi da Tipgen laže o njenom izlečenju. U godinama nakon što je prestala da viđa Tigpena, kako je sama pisala, njena podeljena ličnost postala je još fragmentisanija, brojeći dvadesetak altera.

Ipak, za razliku od Širli, Kris je imala neku korist od toga što je njen „slučaj“ postao javan. Nakon što je, 1980ih, saznala da je Tigpen Holivudu prodao prava za ekranizaciju njenog života, bez njenog znanja i pristanka, tužila je i doktora i holivudski studio, izborivši se za deo prihoda ostvarenih od filma snimljenom po njenoj medicinskoj istoriji.

Teško je prenaglasiti uticaj koji su knjiga i film Sybil imali izvan okvira popularne kulture. Pre Sybil, u Americi je bilo nekoliko stotina slučajeva višestruke ličnosti. Nakon „nje“, broj ovakvih pacijenata počeo je da se meri hiljadama, a psihijatrijske klinike širom SAD počele su da otvaraju specijalna odeljenja za njihov tretman.

Zdravstvenom establišmentu nije preostajalo ništa drugo do da aminuje stanje na terenu i uvrsti višestruku ličnost među mentalne poremećaje. 1980, objavljeno je treće izdanje Dijagnostičko-statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM-III), a višestruka ličnost, do tada jedan od simptoma ekstremno retke histerične neuroze disocijativnog tipa, postala je distinktivan i sve izuzev redak psihički poremećaj. Kako je učestalost dijagnoze nastavila da raste, u revidiranoj verziji klasifikacije mentalnih poremećaja, DSM-III-R, publikovanoj 1987, poremećaj višestruke ličnosti izbio je na prvo mesto u grupi disocijativnih poremećaja kojoj je pripadao.

Nije za sve kriva Sibil, odnosno Širli. U periodu 1970-1980, psihijatriju je obeležilo nastojanje da napravi otklon od Frojdove (Sigmund Freud) psihoanalize i preuzme naučniji, biološki diskurs. Istovremeno, međutim, kliničari psihoanalitičkog usmerenja i dalje su bili pojedinačno najbrojnija grupacija psihoterapeuta. Disocijativni poremećaji, višestruka ličnost posebno, praktično su (p)ostali slamka za koju su mogli da se uhvate. Definisani kao reaktivna psihopatološka stanja, izazvana traumom iz detinjstva, savršeno su odgovarali paradigmi koju je struka rešila da upokoji.

Bez preterivanja se može reći da je, početkom osamdesetih godina prošlog veka, Ameriku zahvatila epidemija disocijativnih poremećaja. Da bi rasvetlili njene uzroke i prirodu, psihijatri koji su je i stvorili, ustanovili su, 1983, Međunarodnu asocijaciju za istraživanje višestruke ličnosti i disocijacije (ISSMP&D). 1990, brojala je više od dve hiljade članova. U međuvremenu, počeo je da izlazi specijalizovani stručni časopis – Dissociation.

Ako je priprema DSM-III bila priprema terena za upokojenje psihoanalitički ustrojene psihijatrije, naredno izdanje, DSM-IV, publikovano 1994, dakle usred „dekade mozga“, trebalo je da označi početak vladavine nove paradigme: biomedicinski pristup psihičkim poremećajima i njihovo sagledavanje u terminima poremećaja mozga. Ipak, poremećaj višestruke ličnosti ostao je deo formalne psihijatrijske nomenklature i u danas važećem DSM 5, objavljenom u maju prošle godine. Doduše, sada ima novo ime – disocijativni poremećaj ličnosti – i nalazi se na začelju liste disocijativnih poremećaja, među koje spadaju još i disocijativna amnezija, disocijativna fuga i depersonalizacija.

Pojedinac s disociranim identitetom zapravo ima dva ili više identiteta, dva ili više stanja ličnosti, koja naizmenično preuzimaju kontrolu nad njim. Sem toga, manifestuje praznine u pamćenju, koje se ne mogu objasniti u granicama uobičajene zaboravnosti.

Promena naziva poremećaja nije pitanje jezičkog čistunstva. Autori DSM-IV, koji su u psihijatrijsku nomenklaturu uveli pojam disocijativni poremećaj ličnosti, želeli su time da pokažu novo, bolje razumevanje problema višestruke ličnosti. Dok je prethodni naziv upućivao na proliferaciju i umnožavanje međusobno odvojenih ličnosti u okviru jednog selfa, novi sugeriše da se suština ovog poremećaja ogleda u fragmentaciji ili cepanju jednog identiteta.

DID reflektuje neuspelu integraciju različitih aspekata identiteta, memorije i svesti u jedno, multidimenzionalno ja. Mada većina nosilaca ove dijagnoze ima jedan alter, njihov broj može značajno da varira i u proseku iznosi 16[1].

Prema publikovanim studijama slučaja, razlike među alterima mogu biti zapanjujuće. Osoba koja pati od disociranog poremećaja identiteta može biti nosilac identiteta koji se međusobno razlikuju po polu, starosti, etničkoj pripadnosti. U literaturi čak postoje opisi pacijenata čiji alteri pripadaju drugim, ne-humanim životinjskim vrstama: lososi, patke, gorile, psi… Posebno je zanimljivo da se alteri mogu razlikovati i identifikovati i prema objektivim, opservabilnim karakteristikama, kao što su rukopis, boja glasa i dikcija. Frenk Patnam (Frank Putnam), psihijatar sa američkog Nacionalnog instituta za zdravlje i jedan od vodećih autoriteta za pitanja višestruke ličnosti, tvrdi, na primer, da među alterima ponekad postoje i biološke, tj. psihosomatske razlike: pacijent ima više dioptrija jer njegovi različiti alteri imaju različita oštećenja vida; jedan alter ima alergiju na južno voće, dok drugi nema taj problem; kada je pod kontrolom određenog altera, pacijent dobro reaguje na sedative, ali ne i kada njegov self preuzme drugi identitet; osoba koja besprekorno prepoznaje boje u određenom stanju ličnosti postaje daltonista; pacijent biva primljen u bolnicu zbog dijabetesa, ali problem nestaje kada alter preuzme kormilo; prelazak iz jednog identiteta u drugi prati promena krvnog pritiska, pulsa, tipične matrice moždanih talasa.

NASTAVAK SLEDI:

 

[bRu zLi]

III DEO:

Jedna stvar je sigurna u vezi s disocijativnim poremećajem identiteta: reč je o najkontroverznijem mentalnom poremećaju[2].

Od momenta kada su psihijatri počeli da govore o višestrukoj ličnosti, stručnjaci za mentalno zdravlje podelili su se na one koji veruju da je reč o autentičnom psihičkom poremećaju i one koji smatraju da se radi o posledici bujne mašte, sugestibilnosti (pacijenta), sugestivnosti (terapeuta), sklonosti fantazijama i uživljavanju u iste, simulacije.Tako Alen Frensis (Allen Frances), ugledni američki psihijatar i glavni urednik DSM-IV, piše nedavno da među nekoliko stotina pacijenata koji su tvrdili da su višestruke ličnosti, s kojima je on imao kontakta, nema nijednog za koji bi mogao da kaže da nije lažan.

„Laž“, u ovom slučaju, ne znači da pacijenti lažu. Naprotiv, istinski su uvereni da u sebi kriju nekoliko različitih ličnosti. Skeptici u pogledu višestrukog identiteta smatraju, međutim, da je ovakvo uverenje rezultat nastojanja sugestivnog terapeuta i sugestibilnog pacijenta da objasne poreklo i prirodu konfliktnih misli i osećanja. Na ruku im, skepticima, ide i sledeća činjenica: epidemija poremećaja višestruke ličnosti s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih godina prošlog veka, u narednoj deceniji, u 90im, praćena je epidemijom tužbi pacijenata s ovom dijagnozom protiv svojih terapeuta. U ne malom broju slučajeva, ispostavilo se da pacijenti jesu bili navođeni da poveruju u podvojenost ili višestrukost sopstvene ličnosti.

Kontroverzi doprinosi i to što su, barem u ranima fazama „epidemije“, terapeuti pacijentima s višestrukom ličnošću prepisivali „teške“ antipsihotike, podvrgavali ih hipnozi i aktivno ohrabrivali da „istražuju“ svoja multipla ja. Sem toga, u ne malom broju slučajeva, osobe s poremećajem višestruke ličnosti prvobitno bi dobijale dijagnozu šizofrenija, bipolarni poremećaj ili granični poremećaj ličnosti, što do danas ostaju mentalni poremećaji koje kliničari često teško razgraničavaju. I zaista, istraživanja pokazuju da jedna do dve trećine pacijenata koji imaju dijagnozu DID istovremeno ispunjava kriterijume za granični poremećaj ličnosti.

Dogodilo se ubistvo. Počinilac je uhvaćen s krvavim rukama, ali biva oslobođen. Odbrana je dokazala da pati od poremećaja višestruke ličnosti. Okrivljeni se čak i ne seća zločina koji je počinio njegov alter.
Klasičan holivudski zaplet oslanja se na reaktivni, postraumatski model disocijativnog poremećaja ličnosti. Po njemu, višestruka ličnost nastaje kao (odbrambena) reakcija na teške traume, preživljene u ranom detinjstvu: hronično zapostavljanje; emocionalno, fizičko ili/i seksualno zlostavljanje od strane roditelja ili osobe koja obavlja roditeljsku ulogu.

U potpunosti zavisno od odraslih iz svoje primarne okoline, dete se automatski pozitivno vezuje za njih. Kada je jedna od primarnih figura istovremeno zlostavljač, u detetu se javlja snažan unutrašnji konflikt: osoba u koju investira gro pozitivnih emocija nanosi mu nepodnošljivu patnju. Da bi razrešilo taj konflikt i nastavilo da voli roditelja, dete mora da kreira novo ja – alter, čija je dužnost da stupa u interakciju sa zlostavljačem i nosi se s bolom koji mu priređuje. Kako bi se zaštitilo od sećanja na svakodnevne traume svog altera, primarni self ostaje slep za njegove doživljaje: užasna svakodnevica ne dopire do njegove svesti niti ima pristup memoriji sekundarnog.

Pacijent kojem će biti dijagnostifikovan DID za pomoć psihijatra ili kliničkog psihologa najčešće se obraća zbog depresije; čestih, ničim izazvanih promena raspoloženja; anksioznih stanja; suicidnih misli; poremećaja sna; halucinacija karakterističnih za psihotična stanja; rupa u autobiografskom sećanju; povremene konfuzije u vezi sa sopstvenim identitetom. Od momenta kada prvi put zatraži stručnu pomoć do trenutka kada dobije dijagnozu višestruke ličnosti, pacijent u proseku provede sedam godina u sistemu mentalne zdravstvene zaštite.

Inicijalno, svaki slučaj DID je slučaj podeljene ličnosti. Dakle, na samom početku postoji jedan alter. Novi identiteti otkrivaju se tokom terapije, čiji je cilj da pacijent nauči da ih integriše u jedno, funkcionalno ja. Lek u smislu medikamenta ne postoji. Uz klasičnu psiho- ili hipnoterapiju, pacijenti najčešće uzimaju antidepresive i/ili anksiolitike, koji im pomažu da se izbore s naletima mračnih raspoloženja i panike.

 

[bRu zLi]

IV DEO i Kraj :

Razvoj „događaja“ tokom najčešće višegodišnje psihoterapije – postepeno otkrivanje novih identiteta – najčešći je argument na koji se zastupnici sociokognitivnog modela disocijativnog poremećaja ličnosti pozivaju kada tvrde da je višestruka ličnost puka metafora, naučeni narativ kojim se pacijent služi da bi opisao svoje psihičko stanje. To, međutim, nije i najsnažniji kontraargument posttraumatskom modelu DID.

Ključna karakteristika disocijativnog poremećaja jeste tzv. barijera zaborava. Traumatični događaji altera i njegova sećanja na iste nedostupna su primarnom identitetu, kao i drugim alternativnim ja, ukoliko ih ima više. To je ujedno i aspekt višestruke ličnosti s najvećim implikacijama u krivičnopravnoj sferi: ubica koji biva oslobođen, jer ne može da snosi odgovornost za postupke altera, kojih nije svestan i nad kojima nema kontrolu. Istraživači, međutim, sumnjaju da je ova barijera neprobojna, ako uopšte postoji.

Da bi utvrdili jesu memorije različitih altera zaista međusobno ograđene, harvardski psiholog Ričard MekNeli (Richard McNally) i njegovi saradnici izveli su nedavno interesantnu studiju[7], zasnovanu na jednostavnom zadatku identifikacije reči. U studiji je učestvovalo 11 pacijentkinja s dijagnozom DID, kontrolna grupa od 27 zdravih žena, uporedivih s uzorkom po svim bitnim karakteristikama, te još jedna kontrolna grupa, koju su činile 24 žene, čiji je zadatak bio da simuliraju disociranu ličnost (kroz štampani i video dokumentarni materijal detaljno su upoznate s karakteristikama ovog poremećaja).

Sve učestnice u studiji dobile su listu reči – tzv. mete. Zadatak ispitanica sastojao se u tome da pritisnu taster „da“, kad god se na kompjuterskom monitoru pojavi neka od meta, odnosno taster „ne“, kada je na ekranu prezentovana reč koje nema na spisku.

Pre eksperimenta, učesnice su odgovarale na upitnik koji se sastojao od 20 autobiografskih pitanja: ime najboljeg prijatelja; hobi; omiljeno jelo, kompozitor, destinacija za odmor. Njihovi odgovori, ne svi, našli su se među rečima kasnije prezentovanim na ekranu, ali ne i među metama.
Logika je sledeća: kada na ekranu ugledaju lično relevantnu reč, ispitanice će instinktivno krenuti da pritisnu taster „da“, iako pojam nije meta. Pošto će morati da suzbiju prvi impuls, vreme reagovanja na ovakve reči biće duže od uobičajenog. Međutim, ukoliko test rade iz altera za koji te reči nemaju nikakvo subjektivno značenje, vreme reagovanja moralo bi biti isto kao i za neutralne pojmove.

Rezultati MekNelijeve studije idu u prilog sociokognitivnom modelu disocijativnog poremećaja identiteta. To, dakako, neće ubediti zagovornike reaktivnog modela da su u krivu. Na kraju krajeva, ni među njima samima nema konsenzusa o tome da li se barijera zaborava odnosi samo na eksplicitnu, ili obuhvata i implicitnu memoriju (sadržaje naučene i upamćene bez svesnog napora), testiranu u eksperimentima MekNelija i saradnika.

Sem toga, da stvar bude interesantnija, u istom časopisu, Plos ONE, bezmalo istovremeno je objavljena studija[8] grupe evropskih naučnika, čiji eksperimenti govore u prilog shvatanju disocirane ličnosti kao autentičnog, primarnog mentalnog poremećaja. Poredeći sećanje na traumu, odnosno fiziološke i biološke markere koji prate takvo prisećanje, istraživači su došli do zaključka da se disocijacija ne može pripisati sklonosti fantaziranju i „iživljavanju“ fantazija.

Na početku novog milenijuma, višestruka ličnost je u jednoj od mirnijih faza u svojoj modernoj istoriji. Ako ćemo po iskustvu, pitanje je vremena kada će se to promeniti. Na potezu je Holivud.

Reference:
[1] Ross, C.A., Norton, G.R., & Wozney, K. (1989). Multiple personality disorder: An analysis of 236 cases. The Canadian Journal of Psychiatry / La Revue canadienne de psychiatrie, 34(5), 413-18.
[2] Gillig, P.M. (2009). Dissociative identity disorder: A controversial diagnosis. Psychiatry, 6(3), 24-9.
[3] Spiegel, D. (2006). Recognizing traumatic dissociation. American Journal of Psychiatry, 163(4), 566-8.
[4] Piper, A., & Merskey, H. (2004). The persistence of folly: A critical examination of dissociative identity disorder. Part I. The excesses of an improbable concept. Canadian Journal of Psychiatry, 49(9), 592-600.
[5] Piper A., & Merskey, H. (2004) The persistence of folly: Critical examination of dissociative identity disorder. Part II. The defence and decline of multiple personality or dissociative identity disorder. Canadian Journal of Psychiatry, 49(10), 678–83.
[6] Lilienfield, S.O., Kirsch, I., Sarbin, T.R., Lynn, S.J., Chaves, J.F., Ganaway, G.K, & Powel, R.A. (1999). Dissociative identity disorderand the sociocognitive model: Recalling the lesons of the past. Psychological Bulletin, 125(5), 507-23.
[7] Huntjens, R.J.C., Verschuere, B., & McNally, R.J. (2012) Inter-identity autobiographical amnesia in patients with dissociative identity disorder. PLoS ONE, 7(7): e40580.
[8] Simone Reinders, A.A.T., Willemsen, A.T.M., Vos, H.P.J., den Boer, J.A., & Nijenhuis, E.R.S. (2012). Fact or factitious? A psychobiological study of authentic and simulated dissociative identity states. PLoS ONE, 7(6): e39279.

Text je autora doktora nauke (PhD) psihologije i nalazi se na adresi https://mindreadingsblog.wordpress.com.
Posetite adresu ukoliko zelite da procitate jos puno ovakvih zanimljivih naucnih clanaka sa referencama iz sveta prishologije i srodnjih nauka.

 

[trudnjak]

jedna drugoj daje alibi za nedelo ako je patologija ili pokusaj komuninacije ako je bolest u zacetku.
prve osobe su smirene i neprimetne, ove druge bodu oci okolini...znaci sve suprotno.

- - - - - - - - - -

poremecaj vezan vise za zene zbog njine kompleksnosti.

 

[drdoktor]

II DEO:

.Vilbur je godinama psihoanalizirala Širli. Iako je bila upoznata s činjenicom da je adiktivan, godinama joj je administrirala sodijum pentotal. Svaki pokušaj da ga ukine rezultirao je „rađanjem“ novog altera, čiji se broj vremenom uvećao na 16.
I tako ruinirana, Širli je u jednom trenutku pokušala da prekine šaradu. 1958, ušetala je u kancelariju svoje psihoterapeutkinje, noseći pismo. Četiri gusto kucane stranice otvara sledeća rečenica: „Nisam ništa od onoga što sam se pretvarala da jesam.“

„Ne želim da kažem da je sve u redu“, glasi dalje pismo, „ali nije onako kako sam te navela da poveruješ da jeste. … Ja nisam višestruka ličnost. Ne postoje ni dve. U suštini, lagala sam.“

Širli je bila „najveći“ pacijent svoje doktorke. Vilbur je već imala zakazane nastupe na stručnim konferencijama, gde je planirala da govori o do tada nečuvenom slučaju višestruke ličnosti. Počela je da ubeđuje Širli da je njeno ponašanje „odbrambeni manevar“, pokušaj ega da je ubedi kako joj terapija nije potrebna.
Nakon jednog takvog razgovora, Širli je otišla kući i napisala novo pismo: „Jednog petka, ’neko’ je ušao u tvoju kancelariju, pretvarajući se da sam ja, noseći pismo u kojem navodi da je sada dobro i priznaje da je sve bila laž. … Ti znaš bolje“

Cimerka s kojom je Širli delila njujorški stan postala je u jednom trenutku prestravljena posledicama hipnotika na njeno psihofizičko zdravlje. Molila je Širli da prekine da viđa Vilbur. Ne samo da je nije poslušala, Širli se odselila, iznajmivši stan bliže svojoj doktorki. Sredinom 1960ih, uz teške muke, uspela je da se oslobodi zavisnosti od „seruma istine“, ali ne i od zavisnosti od psihoterapeutkinje, koja je slavodobitno proglasila njeno izlečenje.
I Tigpen je, na završnim stranicama svoje knjige, obznanio da je uspešno integrisao altere „svoje“ Eve. Njegov „slučaj“ obeležio je skandal druge vrste. 1977, prava Eva, Kris Kostner Sizmor, objavila je knjigu I’m Eve, prvu u nizu u kojima će tvrditi da Tipgen laže o njenom izlečenju. U godinama nakon što je prestala da viđa Tigpena, kako je sama pisala, njena podeljena ličnost postala je još fragmentisanija, brojeći dvadesetak altera.

Ipak, za razliku od Širli, Kris je imala neku korist od toga što je njen „slučaj“ postao javan. Nakon što je, 1980ih, saznala da je Tigpen Holivudu prodao prava za ekranizaciju njenog života, bez njenog znanja i pristanka, tužila je i doktora i holivudski studio, izborivši se za deo prihoda ostvarenih od filma snimljenom po njenoj medicinskoj istoriji.

Teško je prenaglasiti uticaj koji su knjiga i film Sybil imali izvan okvira popularne kulture. Pre Sybil, u Americi je bilo nekoliko stotina slučajeva višestruke ličnosti. Nakon „nje“, broj ovakvih pacijenata počeo je da se meri hiljadama, a psihijatrijske klinike širom SAD počele su da otvaraju specijalna odeljenja za njihov tretman.

Zdravstvenom establišmentu nije preostajalo ništa drugo do da aminuje stanje na terenu i uvrsti višestruku ličnost među mentalne poremećaje. 1980, objavljeno je treće izdanje Dijagnostičko-statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM-III), a višestruka ličnost, do tada jedan od simptoma ekstremno retke histerične neuroze disocijativnog tipa, postala je distinktivan i sve izuzev redak psihički poremećaj. Kako je učestalost dijagnoze nastavila da raste, u revidiranoj verziji klasifikacije mentalnih poremećaja, DSM-III-R, publikovanoj 1987, poremećaj višestruke ličnosti izbio je na prvo mesto u grupi disocijativnih poremećaja kojoj je pripadao.

Nije za sve kriva Sibil, odnosno Širli. U periodu 1970-1980, psihijatriju je obeležilo nastojanje da napravi otklon od Frojdove (Sigmund Freud) psihoanalize i preuzme naučniji, biološki diskurs. Istovremeno, međutim, kliničari psihoanalitičkog usmerenja i dalje su bili pojedinačno najbrojnija grupacija psihoterapeuta. Disocijativni poremećaji, višestruka ličnost posebno, praktično su (p)ostali slamka za koju su mogli da se uhvate. Definisani kao reaktivna psihopatološka stanja, izazvana traumom iz detinjstva, savršeno su odgovarali paradigmi koju je struka rešila da upokoji.

Bez preterivanja se može reći da je, početkom osamdesetih godina prošlog veka, Ameriku zahvatila epidemija disocijativnih poremećaja. Da bi rasvetlili njene uzroke i prirodu, psihijatri koji su je i stvorili, ustanovili su, 1983, Međunarodnu asocijaciju za istraživanje višestruke ličnosti i disocijacije (ISSMP&D). 1990, brojala je više od dve hiljade članova. U međuvremenu, počeo je da izlazi specijalizovani stručni časopis – Dissociation.

Ako je priprema DSM-III bila priprema terena za upokojenje psihoanalitički ustrojene psihijatrije, naredno izdanje, DSM-IV, publikovano 1994, dakle usred „dekade mozga“, trebalo je da označi početak vladavine nove paradigme: biomedicinski pristup psihičkim poremećajima i njihovo sagledavanje u terminima poremećaja mozga. Ipak, poremećaj višestruke ličnosti ostao je deo formalne psihijatrijske nomenklature i u danas važećem DSM 5, objavljenom u maju prošle godine. Doduše, sada ima novo ime – disocijativni poremećaj ličnosti – i nalazi se na začelju liste disocijativnih poremećaja, među koje spadaju još i disocijativna amnezija, disocijativna fuga i depersonalizacija.

Pojedinac s disociranim identitetom zapravo ima dva ili više identiteta, dva ili više stanja ličnosti, koja naizmenično preuzimaju kontrolu nad njim. Sem toga, manifestuje praznine u pamćenju, koje se ne mogu objasniti u granicama uobičajene zaboravnosti.

Promena naziva poremećaja nije pitanje jezičkog čistunstva. Autori DSM-IV, koji su u psihijatrijsku nomenklaturu uveli pojam disocijativni poremećaj ličnosti, želeli su time da pokažu novo, bolje razumevanje problema višestruke ličnosti. Dok je prethodni naziv upućivao na proliferaciju i umnožavanje međusobno odvojenih ličnosti u okviru jednog selfa, novi sugeriše da se suština ovog poremećaja ogleda u fragmentaciji ili cepanju jednog identiteta.

DID reflektuje neuspelu integraciju različitih aspekata identiteta, memorije i svesti u jedno, multidimenzionalno ja. Mada većina nosilaca ove dijagnoze ima jedan alter, njihov broj može značajno da varira i u proseku iznosi 16[1].

Prema publikovanim studijama slučaja, razlike među alterima mogu biti zapanjujuće. Osoba koja pati od disociranog poremećaja identiteta može biti nosilac identiteta koji se međusobno razlikuju po polu, starosti, etničkoj pripadnosti. U literaturi čak postoje opisi pacijenata čiji alteri pripadaju drugim, ne-humanim životinjskim vrstama: lososi, patke, gorile, psi… Posebno je zanimljivo da se alteri mogu razlikovati i identifikovati i prema objektivim, opservabilnim karakteristikama, kao što su rukopis, boja glasa i dikcija. Frenk Patnam (Frank Putnam), psihijatar sa američkog Nacionalnog instituta za zdravlje i jedan od vodećih autoriteta za pitanja višestruke ličnosti, tvrdi, na primer, da među alterima ponekad postoje i biološke, tj. psihosomatske razlike: pacijent ima više dioptrija jer njegovi različiti alteri imaju različita oštećenja vida; jedan alter ima alergiju na južno voće, dok drugi nema taj problem; kada je pod kontrolom određenog altera, pacijent dobro reaguje na sedative, ali ne i kada njegov self preuzme drugi identitet; osoba koja besprekorno prepoznaje boje u određenom stanju ličnosti postaje daltonista; pacijent biva primljen u bolnicu zbog dijabetesa, ali problem nestaje kada alter preuzme kormilo; prelazak iz jednog identiteta u drugi prati promena krvnog pritiska, pulsa, tipične matrice moždanih talasa.

NASTAVAK SLEDI:

Eto opet podebljujes ono sta hoces. Copy paste. U njemu pise da osobe koje imaju disocijativni poremecaj mogu da se razlikuju, prema polnom indetitetu, ali dodajem da mogu i prema seksualnom. Ovo dodajem da ne bude zabune. I upravo si dokazao ono sto sam te pitao. Ali ovo nije jedini poremecaj koji dovodi do poremecaja polnog i seksualnog identiteta. Sto samo potkrepljuje tvrdnju koju sam izneo.

Da ne skrecemo sa teme.

Drugo, da tacno je da identiteti mogu da imaju razlicite psihosomatske razlike, ali to nije dokaz za uvodnu tvrdnju.

I sa kim se ti svadjas? Sa sobom. Ocigledno.

Vidi za razliku od tebe koji volis da prosipas ovde razne sifre, ja to tebi necu raditi. Ali ocigledno je da ni ne znas sta postavljas jer vidim sta podebljavas. Prosto ne razumes, ne znas.

Nadji u ovom clanku potvrdu za uvodnu tvrdnju da su sve bolesti psihosomatske. Ali dobro razmisli pre nego sto se uhvatis za nesto.

Evo jedan primer. Zna se da visok pritisak moze da nastane usled stresa, napad panike je klasican primer. Samo da li je uzrok visokog krvnog pritiska uvek stres?

 

[drdoktor]

Moj odgovor nije kompletan. Obrisan je. Cisto da znas.