Име: Милица
Године: 29,8
Дијагноза: Мултипла склероза
Постотак инвалидитета: 100%, од чега је видљива и примјетна само ходалица са точкићима (@Soradze зна, нека потврди
)
Елем, хтједох да причам о овоме што сам у наслову написала, али из неке мало другачије перспективе. Дакле, стекла сам утисак да особе са инвалидитетом више дискриминишу једне друге него што их/нас дискриминишу (условно речено) здраве особе. Зашто то мислим? Зато што сам то на својој кожи осетила. Као да нисам довољно инвалид јер ми се само ходалица види. Отприлике минус ми је што могу да се ослоним на своју ходалицу и одем негдје. Макар то била ,,шетња" само до контејнера да избацим смеће. Успорена шетња, додуше, али ипак шетња. Не пише ми на челу да пијем лијекове за милион других ствари, а све што се не види не постоји.
Што ме доводи до друге теме. ,,Саватавање" лаких поена. У свим ситуацијама кад се на било који начин промовишу особе са инвалидитетом, мене никад нема. Дијелом јер ме не зову из разлога које сам горе навела, дијелом што ја НЕЋУ. Најчешће зато што ме углавном зову кад је пројекат већ завршен и само им треба лијепо лице (рекох ли некад да мислим да скромност баш и није нека нарочита врлина?) да се слика и лаже да је све дивно, красно, бајно и апсолутно фантастично, и да изазове сажаљење у смислу:,,Јао јадна, а тако је лијепа."
Не могу.
Мени је то ,,саватавање" лаких поена. Зато вјероватно нисам студирала социјални рад, што ОСИ махом студирају. Зато вјероватно и нећу да будем у фокусу само због дијагнозе. Ја сам више од тога. Не желим да ме то дефинише. Оке, то ЈЕСТЕ саставни дио мене, али то НИСАМ ја.
Или бар само то нисам ја.
Године: 29,8
Дијагноза: Мултипла склероза
Постотак инвалидитета: 100%, од чега је видљива и примјетна само ходалица са точкићима (@Soradze зна, нека потврди
)Елем, хтједох да причам о овоме што сам у наслову написала, али из неке мало другачије перспективе. Дакле, стекла сам утисак да особе са инвалидитетом више дискриминишу једне друге него што их/нас дискриминишу (условно речено) здраве особе. Зашто то мислим? Зато што сам то на својој кожи осетила. Као да нисам довољно инвалид јер ми се само ходалица види. Отприлике минус ми је што могу да се ослоним на своју ходалицу и одем негдје. Макар то била ,,шетња" само до контејнера да избацим смеће. Успорена шетња, додуше, али ипак шетња. Не пише ми на челу да пијем лијекове за милион других ствари, а све што се не види не постоји.
Што ме доводи до друге теме. ,,Саватавање" лаких поена. У свим ситуацијама кад се на било који начин промовишу особе са инвалидитетом, мене никад нема. Дијелом јер ме не зову из разлога које сам горе навела, дијелом што ја НЕЋУ. Најчешће зато што ме углавном зову кад је пројекат већ завршен и само им треба лијепо лице (рекох ли некад да мислим да скромност баш и није нека нарочита врлина?) да се слика и лаже да је све дивно, красно, бајно и апсолутно фантастично, и да изазове сажаљење у смислу:,,Јао јадна, а тако је лијепа."
Не могу.
Мени је то ,,саватавање" лаких поена. Зато вјероватно нисам студирала социјални рад, што ОСИ махом студирају. Зато вјероватно и нећу да будем у фокусу само због дијагнозе. Ја сам више од тога. Не желим да ме то дефинише. Оке, то ЈЕСТЕ саставни дио мене, али то НИСАМ ја.
Или бар само то нисам ја.
