Dis - Pijanstvo

Ne marim da pijem, al' sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše,
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al' kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoran, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pako,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople, kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

 

[Prisoner]

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople, kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Mi danas pijemo sedative iz istih razloga.

Disove pesme bi morali naši sociolozi, psiholozi, istoričari...filozofi, duboko i pomno analizirati. Ništa u naravi, u mentalitetu nismo dobili na kvalitetu...
Dis je pronikao u srž naše naravi.