Dilema oko odlaska

[Tusenfryd]

Mislim da svako ko ima šansu treba da ode napolje na godinu-dve ili koliko već, da vidi kako drugde ljudi žive, da vide da nije Srbija do Tokija, kako mladi izlaze, čime se bave, kako razmišljaju.

Upoznaćeš sjajne ljude iz celog sveta koje ne bi mogla da upoznaš ako ne mrdneš odavde. Iskustvo je ogromno i mislim da se niko živ ne bi kajao. Da se vratiš možeš uvek, a i ne moraš.

Ja sam zimus htela da se prijavim za par mastera napolju, na kraju sam odustala zbog eventualnog jako dobrog posla koji možda mogu da dobijem za dve godine. Ako mi to propadne, misliću da sam bila potpuni debil. Ali, šta sad...

 

[Ériu]

Nemam ja dilemu oko toga šta želim u životu...
Znam da će mi se studiranjem napolju otvoriti sjajne poslovne prilike, i prilike za postdiplomske studije...
Nego problem je što ne znam da li ću te 4 godine izdržati bez svojih. Koliko god dobro da znam engleski... nekako se najbolje osećam dok pričam na našem jeziku, najbolje mogu da se izrazim. I puno sam fu*king nostalgicna. Dešava mi se da odem negde na putovanje.. i posle 7 dana svakodnevno zivkam moje da im čujem glas... jer mi užasno nedostaju...

Samo to ne znam kako da prevaziđem tamo

ne brini za stvari koje ne mozes da kontrolises i koje nisu tvoja obaveza. sigurna sam da ce tvoja majka biti zadovoljna sto si dobila takvu priliku i jos ako je iskoristis i uspes sutra u zivotu, mislim da nece zaliti sto te je pustila da odes...drustvo zaboravi, kada odes na drugo mesto upoznaces novo drustvo, tako razlicite i zanimljjive ljude, a ko ti je prijatelj danas, bice ti i kasnije ako odlucis da se vratis u zemlju...na kraju, posle cetiri godine zivota u inostranstvu, i kada se naviknes na takaav zivot verovatno ti nece ni biti do vracanja u srbiju....
ja nikad nisam bila nostalgicna tako da je kod mene najveca drama bila kako da proberem stvari koje hocu da nosim sa sobom a da mi ne naplate prtljag na aerodromu, ali evo ti primer moje drugarice, koja je bila jako nostalgicna kad se preselila, jedva je cekala da ulovi priliku da se vrati kuci, onda je nasla i nekog decka u srbiji, i tako...i sad kad vise nije sa njim, kad je shvatila da zivot tece bez nje, i da joj je bolje tu gde jeste, skoro je ne mozes poterati kuci. i sada kaze da ma kako joj bilo tesko u pocetku, da se u opste ne kaje i da joj je jedna od najboljih odluka bila ta sto je vodjena slicnom prilikom ko ti, otisla napolje da studira, i da vidi koliko je sazrela, koliko joj se promenio pogled na svet, koliko je napredovala....nemoj da te vezuju i sputavaju stvari i ljudi u zivotu (nemas dete pa da si prema nekome odgovorna moralno i pred zakonom), mlada si, budi hrabra i uhvati priliku koja ti se pruzila jer nije mnogo ljudi koji se nadju u tvojoj situaciji.

 

[suncokret_t]

Ja sam otisla pre 8 godina. Sada razmisljam da se vratim, dobila sam posao, verovala ili ne, bez ikakve veze.

Mama ce ti nedostajati svo vreme i grisce te savest kako da ostanes u inostranstvu ako njoj moze da pozli. Drustvo ce ti nedostajati narocito ako imas mnogo dobre prijatelje. Grad i ostalo- zamisli svoj grad bez ljudi koje znas i vise ti nece biti tako interesantan.

Ti kada odes, promenices se. Ni na bolje,ni na losije. Sazreces. prosirices vidike. Postaces svesna da je svet nesto sto se iz Srbije ne vidi i to ce ti se verovatno svideti. Cinjenica da si uspela sama ce ti podariti samopouzdanje i prodornost. Sigurno ces biti uspesnija ceo svoj zivot zbog toga.

Ako ne budes mnogo emotivno patila, ostaces na postdiplomskim studijama. Najverovatnije ces ostati ceo zivot. Malo ih se vrate.
Ali o tom, potom. Sada treba da razmisljas o tome sta SADA zelis. To je kao da stojis pred dvoje vrata, jedna crvena, druga bela. Ne znas sta je iza njih. Koja god da otvoris, doci ce ti dobre stvari ali i teske stvari. Nema tu razumne odluke. Samo uradi ono sto u ovom trenutku zelis, to je jedino ispravno.

Mi ne mozemo da predvidimo ni sutradan, koliko god se trudili, a ja sam fala bogu prva koja bi to htela. Ali ne ide. Nemas pojma sta te ceka. Ali bukvalno. Sve mozes da uradis dobro, pa da propadne, ili obrnuto.
Zato ne meri stvari na zrnca i grame, nego poslusaj srce: jel te srce vuce ka inostranstvu ili glava?
Idi tamo gde te vuce srce, tako ces biti zadovoljnija.
A preziveces na koju god stranu da krenes. I bices zadovoljna.

Ja se ne kajem ni 1% sto sam otisla. To je bio moj poziv u tom trenutku. Sada je izgleda poziv da se vratim. A sta ce posle biti- ah pa to je cudo zivota- nikad ne znas. Mozda stvarno jednog dana zavrsim na Bahamima kao sto sam oduvek htela. A mozda i ne.

 

[VanZandt]

Suncekret ti dade najbolji savet.

 

[Only Beer]

Mislim da svako ko ima šansu treba da ode napolje na godinu-dve ili koliko već, da vidi kako drugde ljudi žive, da vide da nije Srbija do Tokija, kako mladi izlaze, čime se bave, kako razmišljaju.

Upoznaćeš sjajne ljude iz celog sveta koje ne bi mogla da upoznaš ako ne mrdneš odavde. Iskustvo je ogromno i mislim da se niko živ ne bi kajao. Da se vratiš možeš uvek, a i ne moraš.

Ja sam zimus htela da se prijavim za par mastera napolju, na kraju sam odustala zbog eventualnog jako dobrog posla koji možda mogu da dobijem za dve godine. Ako mi to propadne, misliću da sam bila potpuni debil. Ali, šta sad...

Tek kad ode, bice svesna da jeste Srbija do Tokija. Nema gde nas nema.

p.s.: odustala si zbog eventualno dobrog posla, koji ces mozda dobiti za dve godine??? Dobra si...

 

[Tusenfryd]

Ne ne, on jest jako dobar, al nije sigurno da ću ga dobiti, mada ima insinuacija

 

[Meg Rajan]

Ovako, dobila sam stipendiju za studiranje na jednom poznatom i prestižnom Univerzitetu u Evropi koja mi pokriva pune troškove školarine + 2 trećine troškova boravka tamo, što je odlično! Želim da odem odavde, prilagodljiva sam, i smatram da će bi mi to bila dobra investicija u budućnost i šansa da postanem neko i nešto.
Međutim, postoje 3 razloga zbog kojih se kolebam da li da odem... pa pošto delom spadaju u kategoriju porodičnih razloga... otud sam temu stavila na ovaj podforum.


1. Mama. Nemam tatu, tako da sam jako vezana za mamu i ona mi je najbolji prijatelj. Bolešljiva je, ima 56 godina... dakle nije više ni mlada... i bilo bi mi jako teško da joj se nešto desi a da ja nisam tu da joj pomognem. Tu je i mlađi brat, koji će za godinu dve ući u pubertet... i znam da će se mama mnogo namučiti da ga izvede na pravi put jer je pravi mali tvrdoglavi nestaško!

2. Nostalgija i društvo. Vezujem se brzo za prostor, tako da su mi moja soba i moj grad - najlepša mesta na svetu, za kojima sam sigurna da ću patiti. Drugo... volim mnogo svoje društvo i ono će mi najviše nedostajati. A najviše me boli to što ćemo za 4 godine bez svakodnevnog face to face kontakta svi da se promenimo... da više jedni druge nećemo moći da prepoznamo, a kamoli hteti da se družimo... U to sam sigurna jer sam u osnovnoj 8 godina imala najbolju drugaricu... da bi upisali različite srednje škole, i nakon par meseci potpuno prestale da se družimo... danas se jedna drugoj javljamo sa "ćao"...

3. Poslovni kontakti. Ako odlučim da se nakon studija vratim i radim u Srbiji, biće mi jako teško da se probijem i uspem bez poznavanja ljudi koji su u toj materiji... bez ikakvih prijatelja sa studija i kolega!

Imate li neki savet? Poprilično sam fuckin desperate.

A šta kaže tvoja majka u vezi svega toga?Da li je ponosna na tvoj uspeh i ohrabruje te da odeš?Ili te sputava i najviše želi da te zadrži kraj sebe?Mislim da ovo što si napisala u vezi društva i grada je nebitno,jer kad malo porasteš,kazaće ti se samo ...

 

[padarlajnd]

Ja nisam imala dilemu kada sam odlazila na studije u drugi grad,jako sam to zelela i nije bilo dileme.Ostavila sam mamu sa bratom.Nisam puno razmisljala kako ce njima i njoj biti.Jako sam to zelela.Otisla sam zavrsila fakultet,udala se u tom drugom gradu daleko od majke.Tada nisam bila svesna koliko je moja majka vezana za mene i koliko joj je moja blizina bila potrebna a i podrska u svim stvarima koje je radila.
Moja majka je mojim odlaskom zapala u psihicku krizu,imala je strahove da ce se meni nesto desiti,trosila novac koji nema da bane kad joj god padne na pamet da me vidi.Rekla mi je da se oseca kao da joj je srce izcupano.Sve vreme sam i ja patila zbog nje,bilo mi je zao,pokusavala da joj olaksam.
Kada sam zavrsila studije i udala se dobila je srcani udar,ne zato sto sam se udala,jednostavno je zena kojoj izuzetno tesko pada zivot bez mene i falila joj je moja prisutnost i podrska.Mozda je slaba,ja sam htela da batalim studije i prebacim se na faks u svom gradu.Nije zelela da to uradim jer je znala koliko volim to sto studiram.Meni je sad toliko tesko zbog nje
Mislim ziva je i dobro je i ima 56 godina.Ne znam sta da ti kazem?

 

[Mistery_girl]

Mislim da bi trebalo da odes. Ne nudi se takva sansa uvek, ko zna sta sve mozes postici ako je iskoristis. Razumem te sto se majke tice, ali popricaj sa njom i vidi sta je najbolje. Verujem da se za to vreme ne moze puno toga desiti, a ti mozes dobiti dosta toga. Zamisli koliko je dobro da steknes tamo kontakte, zaposlis se, mnogo bolje nego ovde. Sto se drustva tice i ostalog, ne obracaj paznju na to. Oni koji te vole bice uvek uz tebe gde god da odes, i kad se vratis opet ce te docekati rasirenih ruku, a oni koji te zaborave onda nisu pravi prijatelji. Kilometraza nije nesto sto moze da narusi prava prijateljstva, vec samo da ih stavi na probu, tada shvatas koliko kome vredis. Ja bih na tvom mestu popricala sa majkom i odlucila sta je najbolje. Ali glasam za to da odes.

 

[PAWLLE]

ako ne odes kajaces se za tri dana i ne vracaj se ovamo

 

[gost 243178]

Ovako, dobila sam stipendiju za studiranje na jednom poznatom i prestižnom Univerzitetu u Evropi koja mi pokriva pune troškove školarine + 2 trećine troškova boravka tamo, što je odlično! Želim da odem odavde, prilagodljiva sam, i smatram da će bi mi to bila dobra investicija u budućnost i šansa da postanem neko i nešto.
Međutim, postoje 3 razloga zbog kojih se kolebam da li da odem... pa pošto delom spadaju u kategoriju porodičnih razloga... otud sam temu stavila na ovaj podforum.


1. Mama. Nemam tatu, tako da sam jako vezana za mamu i ona mi je najbolji prijatelj. Bolešljiva je, ima 56 godina... dakle nije više ni mlada... i bilo bi mi jako teško da joj se nešto desi a da ja nisam tu da joj pomognem. Tu je i mlađi brat, koji će za godinu dve ući u pubertet... i znam da će se mama mnogo namučiti da ga izvede na pravi put jer je pravi mali tvrdoglavi nestaško!

2. Nostalgija i društvo. Vezujem se brzo za prostor, tako da su mi moja soba i moj grad - najlepša mesta na svetu, za kojima sam sigurna da ću patiti. Drugo... volim mnogo svoje društvo i ono će mi najviše nedostajati. A najviše me boli to što ćemo za 4 godine bez svakodnevnog face to face kontakta svi da se promenimo... da više jedni druge nećemo moći da prepoznamo, a kamoli hteti da se družimo... U to sam sigurna jer sam u osnovnoj 8 godina imala najbolju drugaricu... da bi upisali različite srednje škole, i nakon par meseci potpuno prestale da se družimo... danas se jedna drugoj javljamo sa "ćao"...

3. Poslovni kontakti. Ako odlučim da se nakon studija vratim i radim u Srbiji, biće mi jako teško da se probijem i uspem bez poznavanja ljudi koji su u toj materiji... bez ikakvih prijatelja sa studija i kolega!

Imate li neki savet? Poprilično sam fuckin desperate.

Prvi savet: ne ubacuj engleske reči (psovke!) u srpski.
Drugi savet: idi.

Mama ti je mama, a ne dete. I brat je njeno dete. Ako nastane neki problem, možeš uvek da se vratiš.
Pravi prijatelji ostaju prijatelji, čak i posle četiri godine. Ti ćeš se promeniti više od njih, ali ako se volite, dopisivanje je dovoljno da ostanete u kontaktu i u mislima.
Poslovni kontakti: nikada ne znaš ko je budući poslovni kontakt. Uostalom, možda će te nakon povratka zapošljavati stranac (ni po babu ni po stričevima) a ne neka veza.
A možda češ se u inostranstvu zaljubiti, udati, poroditi i nastaviti život tamo.
Ne možeš da znaš, dok ne probaš.
Srećno!

 

[limunada]

Nisam pročitala šta su ti drugi rekli,ali odmah da ti kažem da razlog dva i tri ,možeš u startu odbaciti...Svi to tvoje društvo će ionako,prije ili kasnije, otići nekim svojim putevima,takav je jednostavno život...Pravi prijatelji će ostati,bez obzira na daljinu...

Poslovni razlozi su još manje bitni...Tu je tek stanje promjenljivo i uopšte ne trebaš unaprijed da se pitaš "šta bi bilo kad bi bilo"...

E,sad ovaj prvi razlog....majka....taj ti je jedino važan...Ne znam kako stvari stoje,tu moraš sama odlučiti,ali mislim da bi i ona željela da ti budeš sretna i uspješna i da slijediš neki svoj put...A ona će se već nekako snaći...

 

[Oranz]

Devojko idi,takva prilika se ne propusta,i sama si rekla da je u Evropi...mamu uvek mozes da obidjes,a drustvo...pomisli da li bi se bilo ko od njih dvoumio izmedju te ponude i druzenja sa tobom?

 

[Jennifer Jennin]

sve su nebuloze osim majke..popricaj s njom malo da vidis sta ti ona kaze sto se nje tice ne ostalih..da vidis jel bi ona mogla sama

e ote mi riječ iz usta čovjek

 

[Djika junior]

1. Mama. Nemam tatu, tako da sam jako vezana za mamu i ona mi je najbolji prijatelj. Bolešljiva je, ima 56 godina... dakle nije više ni mlada... i bilo bi mi jako teško da joj se nešto desi a da ja nisam tu da joj pomognem. Tu je i mlađi brat, koji će za godinu dve ući u pubertet... i znam da će se mama mnogo namučiti da ga izvede na pravi put jer je pravi mali tvrdoglavi nestaško! - AKO TI JE BRAT U PUBERTETU TO ĆE GA NATERATI, NE DA ODRASTE VEĆ DA PREUZME MALO ODGOVORNOST ZA SEBE I PORODICU.

2. Nostalgija i društvo. Vezujem se brzo za prostor, tako da su mi moja soba i moj grad - najlepša mesta na svetu, za kojima sam sigurna da ću patiti. Drugo... volim mnogo svoje društvo i ono će mi najviše nedostajati. A najviše me boli to što ćemo za 4 godine bez svakodnevnog face to face kontakta svi da se promenimo... da više jedni druge nećemo moći da prepoznamo, a kamoli hteti da se družimo... U to sam sigurna jer sam u osnovnoj 8 godina imala najbolju drugaricu... da bi upisali različite srednje škole, i nakon par meseci potpuno prestale da se družimo... danas se jedna drugoj javljamo sa "ćao"... - DRUŠTVO, AKO JE PRAVO, NEĆE SE ZABORAVITI, A I SAMA SI REKLA DA SI PRILAGODLJIVA, ŠTO ZNAČI DA SI SPOSOBNA DA SRETNEŠ NEKE NOVE PRIJATELJE

3. Poslovni kontakti. Ako odlučim da se nakon studija vratim i radim u Srbiji, biće mi jako teško da se probijem i uspem bez poznavanja ljudi koji su u toj materiji... bez ikakvih prijatelja sa studija i kolega! - SESTRA MOG DOBROG PRIJATELJA JE STUDIRALA GODINAMA U NEMAČKOJ I OPUŠTENO NAŠLA POSAO NA JEDNOM UNIVERZITETU, AKO SI SPOSOBNA DA DOBIJEŠ STIPENDIJU, NE VERUJEM DA ĆE TI I POSAO BITI PROBLEM


Imaj na umu da imas veliku sreću i da si ptavi izuzetak, nemoj to da prokockaš. SREĆNO!!!!

 

[Abell]

Devojko idi,takva prilika se ne propusta,i sama si rekla da je u Evropi...mamu uvek mozes da obidjes,a drustvo...pomisli da li bi se bilo ko od njih dvoumio izmedju te ponude i druzenja sa tobom?

Ovo je rešenje tvog 2. problema...

 

[latisa]

Ovako, dobila sam stipendiju za studiranje na jednom poznatom i prestižnom Univerzitetu u Evropi koja mi pokriva pune troškove školarine + 2 trećine troškova boravka tamo, što je odlično! Želim da odem odavde, prilagodljiva sam, i smatram da će bi mi to bila dobra investicija u budućnost i šansa da postanem neko i nešto.
Međutim, postoje 3 razloga zbog kojih se kolebam da li da odem... pa pošto delom spadaju u kategoriju porodičnih razloga... otud sam temu stavila na ovaj podforum.


1. Mama. Nemam tatu, tako da sam jako vezana za mamu i ona mi je najbolji prijatelj. Bolešljiva je, ima 56 godina... dakle nije više ni mlada... i bilo bi mi jako teško da joj se nešto desi a da ja nisam tu da joj pomognem. Tu je i mlađi brat, koji će za godinu dve ući u pubertet... i znam da će se mama mnogo namučiti da ga izvede na pravi put jer je pravi mali tvrdoglavi nestaško!

2. Nostalgija i društvo. Vezujem se brzo za prostor, tako da su mi moja soba i moj grad - najlepša mesta na svetu, za kojima sam sigurna da ću patiti. Drugo... volim mnogo svoje društvo i ono će mi najviše nedostajati. A najviše me boli to što ćemo za 4 godine bez svakodnevnog face to face kontakta svi da se promenimo... da više jedni druge nećemo moći da prepoznamo, a kamoli hteti da se družimo... U to sam sigurna jer sam u osnovnoj 8 godina imala najbolju drugaricu... da bi upisali različite srednje škole, i nakon par meseci potpuno prestale da se družimo... danas se jedna drugoj javljamo sa "ćao"...

3. Poslovni kontakti. Ako odlučim da se nakon studija vratim i radim u Srbiji, biće mi jako teško da se probijem i uspem bez poznavanja ljudi koji su u toj materiji... bez ikakvih prijatelja sa studija i kolega!

Imate li neki savet? Poprilično sam fuckin desperate.

3 puta sam do sad dobijala posao u inostranstvu (govorim poprilicno neobicnu kombinaciju jezika). Svaki put sam odbila iz razloga slicnih tvojima. Sad mi je zao, kad pomislim sta sam propustila, a o5, zao bi mi bilo i da sam izgubila mnoge stvari ovde. Izvagaj sa cim ces ti u zivotu biti srecna, pa tako i uradi. I da, ovo sa drustvom izbaci s vage, drustvo dodje i prodje, to ne treba da ti bude kriterijum. I jos nesto, da se "probiju" kod nas mogu samo lopovi, nesto ne znam da mozes ovde da napravis neke velike pare, ako ti je to zelja.

 

[zauzeta]

Ovako, dobila sam stipendiju za studiranje na jednom poznatom i prestižnom Univerzitetu u Evropi koja mi pokriva pune troškove školarine + 2 trećine troškova boravka tamo, što je odlično! Želim da odem odavde, prilagodljiva sam, i smatram da će bi mi to bila dobra investicija u budućnost i šansa da postanem neko i nešto.
Međutim, postoje 3 razloga zbog kojih se kolebam da li da odem... pa pošto delom spadaju u kategoriju porodičnih razloga... otud sam temu stavila na ovaj podforum.


1. Mama. Nemam tatu, tako da sam jako vezana za mamu i ona mi je najbolji prijatelj. Bolešljiva je, ima 56 godina... dakle nije više ni mlada... i bilo bi mi jako teško da joj se nešto desi a da ja nisam tu da joj pomognem. Tu je i mlađi brat, koji će za godinu dve ući u pubertet... i znam da će se mama mnogo namučiti da ga izvede na pravi put jer je pravi mali tvrdoglavi nestaško!

2. Nostalgija i društvo. Vezujem se brzo za prostor, tako da su mi moja soba i moj grad - najlepša mesta na svetu, za kojima sam sigurna da ću patiti. Drugo... volim mnogo svoje društvo i ono će mi najviše nedostajati. A najviše me boli to što ćemo za 4 godine bez svakodnevnog face to face kontakta svi da se promenimo... da više jedni druge nećemo moći da prepoznamo, a kamoli hteti da se družimo... U to sam sigurna jer sam u osnovnoj 8 godina imala najbolju drugaricu... da bi upisali različite srednje škole, i nakon par meseci potpuno prestale da se družimo... danas se jedna drugoj javljamo sa "ćao"...

3. Poslovni kontakti. Ako odlučim da se nakon studija vratim i radim u Srbiji, biće mi jako teško da se probijem i uspem bez poznavanja ljudi koji su u toj materiji... bez ikakvih prijatelja sa studija i kolega!

Imate li neki savet? Poprilično sam fuckin desperate.

Zavisi gde treba da ides? Ali zampamti samo jedno "kuci si na svome" a svugde ostalo si "stranac"

 

[kanarinka]

Zavisi gde treba da ides? Ali zampamti samo jedno "kuci si na svome" a svugde ostalo si "stranac"

E,moja ti.Sta meni vredi sto sam "na svome" kada dok ostvarim neko pravo rodim bukvalno mecku u ovoj neuredjenoj drzavi,gde svaki sluzbenik tumaci zakon kako se njemu dopada!Na zapadu,barem u Nemackoj sve funkcionise na nivou 21.veka,a mi smo jos u Srednjem veku,tako te kvazi patriotske fraze od kojih se ne zivi,ostavi za neku politicku kampanju!
I sta ti znaci ovo boldovano?Negde nisi,a negde jesi stranac?