Dijalog optimiste i pesimiste (1) - optimista

- Život je relativan. Za nekog ko ima sve, ko je bogat kao Krez, najskuplji parfemi, dragulji, automobili, kuće su nešto najnormalnije. I šta kada budeš imao sve najskuplje i najkvalitetnije? Neće biti ničega što bi poželeo jer sve imaš. Jadan je život bogataša, njihov je život dosadan i nezanimljiv, vidiš i sam koliko njih izvrši samoubistvo u nastupu depresije. Uvek sam mislio koliko mora da je teško roditeljima koji ne mogu svom detetu da priušte osnovne stvari, ali nikada mi nije palo na pamet koliko li mora da je teško bogatim roditeljima. Oni svojoj deci ne znaju šta da priušte, jer ova sve imaju. Dotakli su vrh i više nema ničega. I pomisli kako se ponaša bogato dete koje je dobilo najnoviju i najskuplju igračku kojoj se ne raduje ili se poigra sa njom kao beba sa zvečkom, a zatim je baci u neki mračni kutak dvorišta, ostavljenu da istrune na kiši i suncu. I zamisli koliko bi se toj istoj igrački obradovalo dete siromašnih roditelja, kojem je i okrpljena lopta kao dar s neba, najveća blagodet. Mi još uvek možemo da se radujemo tim stvarima, još uvek ima ciljeva koje nismo dostigli. Pitaš me šta je život. Život je poput živog peska. Za svakog postoji poseban kvadratni metar tog peska u koji upadnemo samim rođenjem i drvo iznad njega sa nadvijenim granama koje znače spas. I svačija grana je različite debljine i različito udaljena. Nečija grana je jedva tanka nit, ali ona postoji. Život je relativan pa je tako i svačiji pesak različite gustine i zavisno od toga, svako upadne do različitog nivoa, neko do članaka, neko do kolena, neko, pak, do grla. I šta svako od nas radi, pokušava da se izvuče iz njega, tako što će dohvatiti te spasonosne grane, i ne shvatajući da svakim trzajem, svakim skokom tone još dublje. Pa ipak, nikada niko od nas ne prestane da pokušava i posle svakog neuspeha sledi još jači trzaj i skok i još dublje tonjenje. Oni koji su upali u njega plitko, se u jednom trenutku dočepaju grane, neki nikada i potonu zauvek. Ti i ja smo upali do grla i još uvek skačemo, ali ako ovako nastavimo sigurno ćemo potonuti. Ne dešava se često da davljenici poput nas stignu do tih dalekih grana, ali je moguće

 

[buudala]

Svi padaju, od trenutka rodjenja.
Udarac o tlo je neminovan.
Pad mozes provesti pevajuci , placuci a mozes biti potpuno nesvestan svog potpuno izvesnog udarca .
U svakom slucaju to tvoje stanje nece izmeniti konacni ishod a padobrana nema.Daleke grane tu nista ne pomazu.
Preostaje ti da vrishtish , da pevash ili neshto trece ako si kreativan-na

 

[<hator>]

neverovatna metafora...........