-Sve će jednom proći. Kao da ničega nije ni bilo. Sve će vetar vremena moći da odnese u predele beskonačnosti. Nije bitno što smo tu, svejedno je šta radimo, nema svrhe pitati se, a još je besmislenije tragati za odgovorima. Svi putevi su sporedni, nijedan nema svoj završetak. Ništa ne vodi cilju, a i samih ciljeva nema. Sve jednom bledi kao da toga nije ni bilo. Prolaznost je jedina neprolazna stvar na svetu. Ništavnost je jedina izvesnost svih nas.
-Ništavnost je izbor. Svetu se jednako lako možemo diviti i gaditi se činjenice što smo njegov deo. Sami odlučujemo šta smo. Mi živimo u sopstvenom svetu. Taj svet se zasniva na individualnosti. Tek onda kada shvatiš vrednost tog ličnog sveta, kada shvatiš koliku vrednost ima tvoj život, kako je velika privilegija postojati i biti pod nebom, tek tada ćeš moći da razumeš koliko grešiš i koliko je važno što si tu. Tada ćeš shvatiti da priroda ne bi bila takva da nije tebe, i da bi čitava večnost koje se tako plašiš izlgedala drugačije da ti nisi tu.
-Zar je bitno kako izgleda ta večnost? Zar je važno da li ću je ukrasiti ili učiniti još gorom? Zar je išta zaista bitno? Shvataš li da si čovek? Da si prolaznost koja ima ime? I da je i to ime prolazno, da si sam prolazan, da je večnost prolazna? Shvataš li da imam neko predodređenje u svetu bez cilja? Koliko je onda zapravo bitan moj cilj i koliko je važno da ga ja dostignem ili uopšte idem za njim? Svi smo deo jednog velikog, velikog apsurda. Bespomoćni, bezvredni, ništavni... I sasvim je nebitno ko će i kako uobličiti taj apsurd. Možete vi veličati sebe, vaš život i sav taj svet za koji mislite da je toliko vredan, ali i sami znate da to činite samo da biste sebe utešili. Vi bežite od besmisla. Vi hoćete varke. Vi čeznete za smislom kojeg nema, vi ga izmišljate... Samo da biste malo lakše mogli da traćite vreme.
-Moraš još mnogo naučiti o svetu da bi ga razumeo. Ti si previše prazan da bi imao osećanja. Ti si previše hladan da bi znao za toplo. Misliš da je sve privid? Da svi glumimo iluziju sreće? Dobro, u pravu si da svi želimo više. Ali smo ipak srećni zbog činjenice da smo živi, da postoji život, da negde cveta radost. Da negde postoji srećan čovek. Zar to nije dovoljan razlog da i mi budemo srećni? Zašto da uopšte tražimo smisao? Pa "smisao" su ljudi izmislili. Shvati, to je samo reč. Život sam po sebi je smisao svega. Priroda kao takva. Naravno da tražiš nešto čega nema, ali taj privid si sam izmislio. Stani nekada pored reke i posmatraj vodu kako protiče. Tebi će njen tok ličiti na prolaznost. A vidiš, meni je ta reka znak da je priroda jaka. Meni je sasvim svejedno kuda ona teče i zašto. Ja se radujem jer sam pored nje. Jer sam deo iste prirode kao i ona. Da smo tu zbog istih prirodnih zakona. Ako to nije dovoljno da naš lični svet bude pun sreće, šta je onda? Kakav bi ti smisao uopšte želeo? Kakva je suština koja bi mogla da opravda ovaj svet po tebi?
-Tebi je možda logično da i sam budeš srećan ako postoji jedan srećan čovek. Ali meni je još logičnije da ne budem srećan ako postoji jedan koji to nije. A njih bar ima. Ko je srećan na ovom svetu? Retki. Sva ta namrštena lica koja idu ulicama odaju koliko je zapravo naporno postojati. Koliko je tu briga, nezadovoljstva, lične neispunjenosti. Tu je tako mnogo stvari koje nisu rekli, a hteli bi. Tu je toliko života koji nikada niko nije proživeo. Tu je toliko snova koji su se ugasili. Sve je to u jednoj gomili neostvarenosti. I ono što je najsmešnije, ali i najtužnije u celoj priči, je to da svi teže istom- sreći. I da su puni sete samo zato što nju nisu našli. A sama sreća je jedna velika iluzija, sama po sebi još jedan privid. Život, drama, vetar... Sve je to isto. Sve na svetu su samo različita imena za istu pojavu pretočenu u hiljadu oblika- apsurd. I da, možda je smisao zaista samo još jedno ljudsko delo, ali to ne znači da mi je do njega manje stalo. Ja samo želim da znam "zašto i čemu sve?"
-Veverice ne lete... Mogu samo trčati po zemlji i popeti se na neko drvo. Na najvišem od njih se završava njihov vidik. Više ne mogu saznati. Tako je i sa čovekom. Nema te planine sa koje se odgovor na tvoje pitanje može sagledati. To je nešto previše apstraktno da bismo to prepoznali. Umesto toga moramo da budemo kao te životinje. Da koristimo ono što nam je dato i da crpimo maksimum iz onog što možemo da znamo. Da ne nagađamo, da ne idemo za proizvoljnošću, već da sledimo naš ljudski put. Divi se svetu, raduj se činjenici što si tu, što je sve ovakvo, crpi smisao iz plavetnila neba, iz zvukova talasa, iz ljubavi. Dozvoli sebi da zavoliš svet. Samo ti toliko treba. I onda ćeš shvatiti da ono što ti nazivaš "smislom" zapravo i nije neophodno da bi život bio lep. A ti ljudi koji pominješ, i na čijem licima opažaš tugu, bes i neispunjenost, oni imaju svoj cilj, oni su sve to spoznali i zato još uvek rade ono što moraju. Idu na isti dosadni posao, istim dosadnim putem, svakog dosadnog dana. Ali oni to čine jer imaju cilj, jači od dosade, od monotonije, od prolaznosti. To mogu biti deca, nekakva ljubav, nada u lepše sutra. Sasvim svejedno. Svi imamo svoj smisao. Nemoj tražiti zajednički.
-Sve je to varka. A mi smo senke na Platonovoj pećini. Mi ništa ne znamo. Mi smo samo senke! A ja ne želim da budem senka! Ne mogu se pomiriti da sam običan odraz nečeg uzvišenijeg. A ako sam zaista samo to, i ako je to sve što mogu da znam, moram priznati da je život tada jako besmislen. Misliš da ne bih želeo da nije tako? O, ja bih voleo da grešim. Ali se iskreno bojim da sam u pravu. I sve što si rekao i što ćeš možda reći je samo dokaz da si i ti senka. Da je ceo naš svet obična projekcija nečeg što ne shvatamo. Ali, još bolnije saznanje od nemoći je činjenica što nam je onda sve zacratano u promenama tog uzvišenijeg sveta. Da je obična nužnost što sam tu, da govorim sve ovo u ovom trenutku i to baš ovako. Da to nisu moje misli, moja tvorevina, već posledica nužnog poretka stvari... Misli šta želiš, ali ja ne želim da budem senka...
-Ništavnost je izbor. Svetu se jednako lako možemo diviti i gaditi se činjenice što smo njegov deo. Sami odlučujemo šta smo. Mi živimo u sopstvenom svetu. Taj svet se zasniva na individualnosti. Tek onda kada shvatiš vrednost tog ličnog sveta, kada shvatiš koliku vrednost ima tvoj život, kako je velika privilegija postojati i biti pod nebom, tek tada ćeš moći da razumeš koliko grešiš i koliko je važno što si tu. Tada ćeš shvatiti da priroda ne bi bila takva da nije tebe, i da bi čitava večnost koje se tako plašiš izlgedala drugačije da ti nisi tu.
-Zar je bitno kako izgleda ta večnost? Zar je važno da li ću je ukrasiti ili učiniti još gorom? Zar je išta zaista bitno? Shvataš li da si čovek? Da si prolaznost koja ima ime? I da je i to ime prolazno, da si sam prolazan, da je večnost prolazna? Shvataš li da imam neko predodređenje u svetu bez cilja? Koliko je onda zapravo bitan moj cilj i koliko je važno da ga ja dostignem ili uopšte idem za njim? Svi smo deo jednog velikog, velikog apsurda. Bespomoćni, bezvredni, ništavni... I sasvim je nebitno ko će i kako uobličiti taj apsurd. Možete vi veličati sebe, vaš život i sav taj svet za koji mislite da je toliko vredan, ali i sami znate da to činite samo da biste sebe utešili. Vi bežite od besmisla. Vi hoćete varke. Vi čeznete za smislom kojeg nema, vi ga izmišljate... Samo da biste malo lakše mogli da traćite vreme.
-Moraš još mnogo naučiti o svetu da bi ga razumeo. Ti si previše prazan da bi imao osećanja. Ti si previše hladan da bi znao za toplo. Misliš da je sve privid? Da svi glumimo iluziju sreće? Dobro, u pravu si da svi želimo više. Ali smo ipak srećni zbog činjenice da smo živi, da postoji život, da negde cveta radost. Da negde postoji srećan čovek. Zar to nije dovoljan razlog da i mi budemo srećni? Zašto da uopšte tražimo smisao? Pa "smisao" su ljudi izmislili. Shvati, to je samo reč. Život sam po sebi je smisao svega. Priroda kao takva. Naravno da tražiš nešto čega nema, ali taj privid si sam izmislio. Stani nekada pored reke i posmatraj vodu kako protiče. Tebi će njen tok ličiti na prolaznost. A vidiš, meni je ta reka znak da je priroda jaka. Meni je sasvim svejedno kuda ona teče i zašto. Ja se radujem jer sam pored nje. Jer sam deo iste prirode kao i ona. Da smo tu zbog istih prirodnih zakona. Ako to nije dovoljno da naš lični svet bude pun sreće, šta je onda? Kakav bi ti smisao uopšte želeo? Kakva je suština koja bi mogla da opravda ovaj svet po tebi?
-Tebi je možda logično da i sam budeš srećan ako postoji jedan srećan čovek. Ali meni je još logičnije da ne budem srećan ako postoji jedan koji to nije. A njih bar ima. Ko je srećan na ovom svetu? Retki. Sva ta namrštena lica koja idu ulicama odaju koliko je zapravo naporno postojati. Koliko je tu briga, nezadovoljstva, lične neispunjenosti. Tu je tako mnogo stvari koje nisu rekli, a hteli bi. Tu je toliko života koji nikada niko nije proživeo. Tu je toliko snova koji su se ugasili. Sve je to u jednoj gomili neostvarenosti. I ono što je najsmešnije, ali i najtužnije u celoj priči, je to da svi teže istom- sreći. I da su puni sete samo zato što nju nisu našli. A sama sreća je jedna velika iluzija, sama po sebi još jedan privid. Život, drama, vetar... Sve je to isto. Sve na svetu su samo različita imena za istu pojavu pretočenu u hiljadu oblika- apsurd. I da, možda je smisao zaista samo još jedno ljudsko delo, ali to ne znači da mi je do njega manje stalo. Ja samo želim da znam "zašto i čemu sve?"
-Veverice ne lete... Mogu samo trčati po zemlji i popeti se na neko drvo. Na najvišem od njih se završava njihov vidik. Više ne mogu saznati. Tako je i sa čovekom. Nema te planine sa koje se odgovor na tvoje pitanje može sagledati. To je nešto previše apstraktno da bismo to prepoznali. Umesto toga moramo da budemo kao te životinje. Da koristimo ono što nam je dato i da crpimo maksimum iz onog što možemo da znamo. Da ne nagađamo, da ne idemo za proizvoljnošću, već da sledimo naš ljudski put. Divi se svetu, raduj se činjenici što si tu, što je sve ovakvo, crpi smisao iz plavetnila neba, iz zvukova talasa, iz ljubavi. Dozvoli sebi da zavoliš svet. Samo ti toliko treba. I onda ćeš shvatiti da ono što ti nazivaš "smislom" zapravo i nije neophodno da bi život bio lep. A ti ljudi koji pominješ, i na čijem licima opažaš tugu, bes i neispunjenost, oni imaju svoj cilj, oni su sve to spoznali i zato još uvek rade ono što moraju. Idu na isti dosadni posao, istim dosadnim putem, svakog dosadnog dana. Ali oni to čine jer imaju cilj, jači od dosade, od monotonije, od prolaznosti. To mogu biti deca, nekakva ljubav, nada u lepše sutra. Sasvim svejedno. Svi imamo svoj smisao. Nemoj tražiti zajednički.
-Sve je to varka. A mi smo senke na Platonovoj pećini. Mi ništa ne znamo. Mi smo samo senke! A ja ne želim da budem senka! Ne mogu se pomiriti da sam običan odraz nečeg uzvišenijeg. A ako sam zaista samo to, i ako je to sve što mogu da znam, moram priznati da je život tada jako besmislen. Misliš da ne bih želeo da nije tako? O, ja bih voleo da grešim. Ali se iskreno bojim da sam u pravu. I sve što si rekao i što ćeš možda reći je samo dokaz da si i ti senka. Da je ceo naš svet obična projekcija nečeg što ne shvatamo. Ali, još bolnije saznanje od nemoći je činjenica što nam je onda sve zacratano u promenama tog uzvišenijeg sveta. Da je obična nužnost što sam tu, da govorim sve ovo u ovom trenutku i to baš ovako. Da to nisu moje misli, moja tvorevina, već posledica nužnog poretka stvari... Misli šta želiš, ali ja ne želim da budem senka...
ali su kratkog veka 
...a onog apsurdnog tipa nema ni da se sećaš