Zabranjeno postavljanje linkova ka drugom blogu.
Kako god.
Stotinu ljudi me je pitalo, i nikad niko nije ni otprilike došao do odgovora. Čak ni kad sam probala da objasnim. Pa, da probam ponovo.
Gospodara prstenova sam kupila tokom jednog školskog izleta, sad već vrlo davno, na Sajmu knjiga. Pre toga sam čula za Profesora, ali sve što sam o njemu znala bio je pokušaj onog (da li indijskog?) režisera da snimi animiranu verziju, posle koje je (dve) odustao. Nikad nisam videla kraj priče. Međutim, sam crtani nije bio ono što me je ponelo, uostalom, viđala sam mnogo bolje. Tako da mislim da crtani nema nikave veze sa svem što se posle izdešavalo, i svakako nije uticao na mene da tog dana kupim knjigu. Pre je odlučio povez, korice, način na koji su sve tri knjige bile zgodno upakovane u kutiju i, pride, sadržavale mapu. Znam da zvuči glupavo, zainteresovati se na osnovu korica, jer danas to nije više nikakva atrakcija. I najgluplji ljubići prodaju se u sjajnim izdanjima, korice su postale čitava nauka. Ali onda, osamdesetih, to nije bilo uobičajeno. Štaviše, bilo je poprilično retko. Egzotika.
Kupila sam knjige davši za njih sve novce koje sam kod sebe imala (a kojima sam planirala da kupim bar tuce - to nije bilo jeftino), počela da čitam još u autobusu na povratku kući i nekako verujem da nikad nisam iz njega izašla.
Ja još uvek sedim tamo negde, i čitam Tolkiena, zapanjena. Omađijana.
Otkad znam za sebe, ja čitam. Naveći deo svog života čitala sam knjigu dnevno. Slagala sam bibliotekarku za godine, kako bi mi dozvolila pristup "literaturi za odrasle". (Mislim da mi nije poverovala, ali znajući moju čitalačku istoriju, kao i da sam u biblioteci inventar, napravila se luda.) Ne, nisam bila nastrana, nit sam s trinaest godina htela da čitam o socijalnim problemima u društvu i seksu. Radilo se prosto o tome da sam sve knjige u dečijoj biblioteci znala napamet. Htela sam novo štivo.
Govorim sve ovo zato što želim objasniti da knjige za mene nisu bile nikakav wau, u momentu kad sam srela Profesora. Dotad sam već bila jako dobro izverzirana. Čitati, za mene je bilo isto kao i disati.
Nikad ne napustivši onaj autobus, ja još uvek imam Tolkiena u malom mozgu kad god uzmem nešto da čitam, i ponekad mislim da mi je on reper po kojem sve drugo upoređujem.
Čak i vrlo zagriženi Tolkinisti ponekad se žale na njegove duge opise, elaborirane bitke koje se protežu čitava poglavlja, isuviše komplikovanu mitologiju. (Dobro, lažem. Po pitanju ovog zadnjeg zagriženi Tolkinisti se zapravo ne žale.) Što se mene tiče, ja nikad nisam osetila ni najdalji dašak dosade čitajući bilo šta što je Profesor ikada napisao. Ono što sam osećala, u stvari, bilo je: još. Još! Znam mnoge koji bi pali u nesvest, ali, za mene, Tolkien nikad nije napisao dovoljno.
Profesor je jedina osoba koju mogu da čitam i da mi ne smetaju hrišćanske natuknice, mada se inače grozim takvih stvari. To je razlog što nikad nisam čitala Narniju. Mesijanska poruka Narnije za mene je preterano blatantna, a čak i u slučajevima kad nije, imam prokleti nos za hrišćanske/religiozne reference, i naprosto to ne mogu da trpim. Lewis i Tolkien su zajedno studirali na Oxfordu, bili jedni od osnivača Inklinga, i izuzetno dobri prijatelji. Veruje se da je Lewis bio prvi koji je je ikada pročitao najranije verzije Gospodara, ili onoga što će jednom to da bude, isto kao što je i Tolkien bio prvi koji je čitao začetke Lewisovog životnog dela, Narnije. Isto tako znam da su imali velike rasprave, jer je Lewis bio vernik, i stalno je zamerao Tolkienu što u svojim delima ne čini veru očiglednijom, transparentnijom. Nikad se nisu oko toga složili, jer je Tolkien smatrao da otvorenoj veri nije mesto u fanstastici. Kao ni bilo kojoj drugoj otvoreno propagiranoj ideji uopšte. Tolkien je mrzeo propagiranje ideja u svojim delima, i u knjigama uopšte.
Profesor je bio katolik, i pobožan, i mada to možete samo izdaleka primetiti (ako uopšte) u Gospodaru, u nekim drugim stvarima koje je pisao, to je očiglednije. Čuvena rasprava između Finroda i Andreth zapravo je Profesorova filozofija, njegov pogled na hrišćanstvo i boga. Bez obzira, to je verovatno nšto najbolje što je ikada napisao, bez da trenutka razmišljam, esej neverovatne dubine i značenja. Sasvim mi je jasno da govori o bogu i religiji, ali ne marim.
Ne radi se o tome da bih Profesoru oprostila ma šta. Radi se o tome da je bio čovek takvog talenta da je mogao napisati čak i propovedničko delo ako je hteo - nešto što inače zaista ne trpim da čitam, ne podnosim da mi ljudi propovedaju u svojim knjigama/slikama/muzici/čemu god - ali da isto možete čitati i razumeti čak i ako potpuno odbacite naum. Profesor je mrzeo alegorije, i kad je pisao, čak i kad se uzme u obzir da je pisao jedino kako je mogao - pisci u svoja dela po pravilu unose svoje lične misli, ideje i shvatanje sveta - čitaocu je uvek ostavljao prostora da stvar potpuno drukče protumači, ili čak i odbaci. I sagleda je način kako njemu, čitaocu, najviše odgovara.
Tako da, ne. Ne radi se o propovedanju, ili specifičnoj poruci. Neki bi rekli da fantastika i ne treba (ili nema) imati nikavu poruku, ali to su budale. Fantastika se temelji na bajkama, mitovima (Profesor je lično napisao tomove o tome), i sledi pravac koji svaka bajka sledi. Bajka ima utvrđen pravac, jeste li to znali? Obrazac. Nijedan ljudski mit ne iskače iz tog šablona, što su stručnjaci zaključili davnih dana, i debelo dokumentovali. Tako se i Gospodar drži istog obrasca, i sledi potpuno isti put. I upravo je to poruka bajki, odnosno fantastike. Put je poruka.
Ko razume, shvatiće.
Međutim, ono što je mene vezalo za Profesora, i što će me držati omađijanom do kraja života, jeste nostalgija. Nostalgija je toliko jaka u njegovima delima da sam je prepoznala još bivajući dete, kad nisam ni bila u prilici da spram ma čega nostalgična budem. Žal za prošlošću, stvarima koje su bile i propale, i nikada se više neće vratiti. Ideja o mladosti sveta koji je degradirao i pao sa svojih vrhunaca, da se danas valja u kaljugama materijalizma, nemorala, nečasti i pogani. Ideja o neumitnoj prolaznosti i propadanju svega, i najposle smrti. I neizvesnoj nadi koje možda ima, a možda i ne. Najverovatnije ne. U mojoj duši, Profesor je nerazmrsivo isprepleten s mojim detinjstvom, mojom mladošću, mojim tugama, razočaranjima, izneverenim nadama, ljubavlju, srećom, starenjem i neizbežnim krajem puta. Sve što sam ikada osećala, Profesor je objasnio i pre nego sam znala da ću to ikada osećati. Za mene, Profesor je prorok.
Nije stvar u Visokim Kraljevima i Visokim Vilenjacima. Nije stvar u priči samoj po sebi (bez obzira što mislim da joj ni danas ništa nije ni za prineti). Stvar je u atmosferi. Stvar je u žalosti. Profesor je najžalosnija, najnesretnija stvar koju možete sresti. Njegove priče, njegova filozofija, njegova mitologija - sve to ima jednu zajedničku crtu, a to je beskrajna tuga. Tek kad pročitate toliko Profesorovih stvari kao ja, razumećete da on nikada nije pisao o nadi, ne krajnjoj i apsolutnoj, ne onoj koja će doneti večiti spas. Uvek ju je ostavljao ambivalentnom. Nejasnom. Jednom koja se najverovatnije nikad neće ostvariti, mada...
Sve što je Profesor pisao, na kraju se svodi na doom. To nije lepa reč. To je, zapravo, jedna od najstrašnijih reči u engleskom jeziku. I vi ne možete a da se ne zapitate: i? Ako je sve tako crno, čega da se držim? Ako sam čovek, i smrtan, i ako je svet osuđen da propadne, i ako su čak i Vilenjaci, besmrtni, mudri i prelepi, osuđeni da propadnu - i to da propadnu mnogo gore nego smrtnik - ako čak i bogovi imaju rok trajanja - ako čak ni Zapad Besmrtni i Blagoslovljeni nije večan - šta mi preostaje, onda?
Ne nada.
Možda poverenje.
Ne za tebe. Poverenje za nešto drugo, i za nekoga drugoga. Boga? Možda. Đavola? Može i to. Paralelne univerzume? Možda! Kako ne shvatate? Nije bitno šta.
Bitno je stati, i opstojati. I verovati da nije bilo uzalud. Čak i kad vam sve govori da jeste.
Ja sedim kraj vatre i mislim
na stvari što se zbiše, na cveće
livadsko i na leptire
u letima što ih nema više;
o žutom lišću i paučini;
jeseni davne ih nose,
sa jutarnjom maglom i srebrnim suncem
i vetrom svrh moje kose.
Ja sedim kraj vatre i mislim
o tome kakav će biti svet
kad dođe zima bez proleća
čiji ću ikad videti cvet.
Jer stvari kojih nisam video
toliko mnogo postoji:
svaka se šuma u svako proleće
u drugo zeleno boji.
Ja sedim kraj vatre i mislim,
davnih se ljudi mnoštvo jati,
i onih koji će videti svet
koji ja nikada neću znati.
Ali svo vreme dok sedim i mislim
na sve te davne časove,
očekujem stope što se vraćaju,
i da čujem kraj vrata glasove.
RIP Profesore. Neka ti je slava, tamo na Zapadu.
Kako god.
Stotinu ljudi me je pitalo, i nikad niko nije ni otprilike došao do odgovora. Čak ni kad sam probala da objasnim. Pa, da probam ponovo.
Gospodara prstenova sam kupila tokom jednog školskog izleta, sad već vrlo davno, na Sajmu knjiga. Pre toga sam čula za Profesora, ali sve što sam o njemu znala bio je pokušaj onog (da li indijskog?) režisera da snimi animiranu verziju, posle koje je (dve) odustao. Nikad nisam videla kraj priče. Međutim, sam crtani nije bio ono što me je ponelo, uostalom, viđala sam mnogo bolje. Tako da mislim da crtani nema nikave veze sa svem što se posle izdešavalo, i svakako nije uticao na mene da tog dana kupim knjigu. Pre je odlučio povez, korice, način na koji su sve tri knjige bile zgodno upakovane u kutiju i, pride, sadržavale mapu. Znam da zvuči glupavo, zainteresovati se na osnovu korica, jer danas to nije više nikakva atrakcija. I najgluplji ljubići prodaju se u sjajnim izdanjima, korice su postale čitava nauka. Ali onda, osamdesetih, to nije bilo uobičajeno. Štaviše, bilo je poprilično retko. Egzotika.
Kupila sam knjige davši za njih sve novce koje sam kod sebe imala (a kojima sam planirala da kupim bar tuce - to nije bilo jeftino), počela da čitam još u autobusu na povratku kući i nekako verujem da nikad nisam iz njega izašla.
Ja još uvek sedim tamo negde, i čitam Tolkiena, zapanjena. Omađijana.
Otkad znam za sebe, ja čitam. Naveći deo svog života čitala sam knjigu dnevno. Slagala sam bibliotekarku za godine, kako bi mi dozvolila pristup "literaturi za odrasle". (Mislim da mi nije poverovala, ali znajući moju čitalačku istoriju, kao i da sam u biblioteci inventar, napravila se luda.) Ne, nisam bila nastrana, nit sam s trinaest godina htela da čitam o socijalnim problemima u društvu i seksu. Radilo se prosto o tome da sam sve knjige u dečijoj biblioteci znala napamet. Htela sam novo štivo.
Govorim sve ovo zato što želim objasniti da knjige za mene nisu bile nikakav wau, u momentu kad sam srela Profesora. Dotad sam već bila jako dobro izverzirana. Čitati, za mene je bilo isto kao i disati.
Nikad ne napustivši onaj autobus, ja još uvek imam Tolkiena u malom mozgu kad god uzmem nešto da čitam, i ponekad mislim da mi je on reper po kojem sve drugo upoređujem.
Čak i vrlo zagriženi Tolkinisti ponekad se žale na njegove duge opise, elaborirane bitke koje se protežu čitava poglavlja, isuviše komplikovanu mitologiju. (Dobro, lažem. Po pitanju ovog zadnjeg zagriženi Tolkinisti se zapravo ne žale.) Što se mene tiče, ja nikad nisam osetila ni najdalji dašak dosade čitajući bilo šta što je Profesor ikada napisao. Ono što sam osećala, u stvari, bilo je: još. Još! Znam mnoge koji bi pali u nesvest, ali, za mene, Tolkien nikad nije napisao dovoljno.
Profesor je jedina osoba koju mogu da čitam i da mi ne smetaju hrišćanske natuknice, mada se inače grozim takvih stvari. To je razlog što nikad nisam čitala Narniju. Mesijanska poruka Narnije za mene je preterano blatantna, a čak i u slučajevima kad nije, imam prokleti nos za hrišćanske/religiozne reference, i naprosto to ne mogu da trpim. Lewis i Tolkien su zajedno studirali na Oxfordu, bili jedni od osnivača Inklinga, i izuzetno dobri prijatelji. Veruje se da je Lewis bio prvi koji je je ikada pročitao najranije verzije Gospodara, ili onoga što će jednom to da bude, isto kao što je i Tolkien bio prvi koji je čitao začetke Lewisovog životnog dela, Narnije. Isto tako znam da su imali velike rasprave, jer je Lewis bio vernik, i stalno je zamerao Tolkienu što u svojim delima ne čini veru očiglednijom, transparentnijom. Nikad se nisu oko toga složili, jer je Tolkien smatrao da otvorenoj veri nije mesto u fanstastici. Kao ni bilo kojoj drugoj otvoreno propagiranoj ideji uopšte. Tolkien je mrzeo propagiranje ideja u svojim delima, i u knjigama uopšte.
Profesor je bio katolik, i pobožan, i mada to možete samo izdaleka primetiti (ako uopšte) u Gospodaru, u nekim drugim stvarima koje je pisao, to je očiglednije. Čuvena rasprava između Finroda i Andreth zapravo je Profesorova filozofija, njegov pogled na hrišćanstvo i boga. Bez obzira, to je verovatno nšto najbolje što je ikada napisao, bez da trenutka razmišljam, esej neverovatne dubine i značenja. Sasvim mi je jasno da govori o bogu i religiji, ali ne marim.
Ne radi se o tome da bih Profesoru oprostila ma šta. Radi se o tome da je bio čovek takvog talenta da je mogao napisati čak i propovedničko delo ako je hteo - nešto što inače zaista ne trpim da čitam, ne podnosim da mi ljudi propovedaju u svojim knjigama/slikama/muzici/čemu god - ali da isto možete čitati i razumeti čak i ako potpuno odbacite naum. Profesor je mrzeo alegorije, i kad je pisao, čak i kad se uzme u obzir da je pisao jedino kako je mogao - pisci u svoja dela po pravilu unose svoje lične misli, ideje i shvatanje sveta - čitaocu je uvek ostavljao prostora da stvar potpuno drukče protumači, ili čak i odbaci. I sagleda je način kako njemu, čitaocu, najviše odgovara.
Tako da, ne. Ne radi se o propovedanju, ili specifičnoj poruci. Neki bi rekli da fantastika i ne treba (ili nema) imati nikavu poruku, ali to su budale. Fantastika se temelji na bajkama, mitovima (Profesor je lično napisao tomove o tome), i sledi pravac koji svaka bajka sledi. Bajka ima utvrđen pravac, jeste li to znali? Obrazac. Nijedan ljudski mit ne iskače iz tog šablona, što su stručnjaci zaključili davnih dana, i debelo dokumentovali. Tako se i Gospodar drži istog obrasca, i sledi potpuno isti put. I upravo je to poruka bajki, odnosno fantastike. Put je poruka.
Ko razume, shvatiće.
Međutim, ono što je mene vezalo za Profesora, i što će me držati omađijanom do kraja života, jeste nostalgija. Nostalgija je toliko jaka u njegovima delima da sam je prepoznala još bivajući dete, kad nisam ni bila u prilici da spram ma čega nostalgična budem. Žal za prošlošću, stvarima koje su bile i propale, i nikada se više neće vratiti. Ideja o mladosti sveta koji je degradirao i pao sa svojih vrhunaca, da se danas valja u kaljugama materijalizma, nemorala, nečasti i pogani. Ideja o neumitnoj prolaznosti i propadanju svega, i najposle smrti. I neizvesnoj nadi koje možda ima, a možda i ne. Najverovatnije ne. U mojoj duši, Profesor je nerazmrsivo isprepleten s mojim detinjstvom, mojom mladošću, mojim tugama, razočaranjima, izneverenim nadama, ljubavlju, srećom, starenjem i neizbežnim krajem puta. Sve što sam ikada osećala, Profesor je objasnio i pre nego sam znala da ću to ikada osećati. Za mene, Profesor je prorok.
Nije stvar u Visokim Kraljevima i Visokim Vilenjacima. Nije stvar u priči samoj po sebi (bez obzira što mislim da joj ni danas ništa nije ni za prineti). Stvar je u atmosferi. Stvar je u žalosti. Profesor je najžalosnija, najnesretnija stvar koju možete sresti. Njegove priče, njegova filozofija, njegova mitologija - sve to ima jednu zajedničku crtu, a to je beskrajna tuga. Tek kad pročitate toliko Profesorovih stvari kao ja, razumećete da on nikada nije pisao o nadi, ne krajnjoj i apsolutnoj, ne onoj koja će doneti večiti spas. Uvek ju je ostavljao ambivalentnom. Nejasnom. Jednom koja se najverovatnije nikad neće ostvariti, mada...
Sve što je Profesor pisao, na kraju se svodi na doom. To nije lepa reč. To je, zapravo, jedna od najstrašnijih reči u engleskom jeziku. I vi ne možete a da se ne zapitate: i? Ako je sve tako crno, čega da se držim? Ako sam čovek, i smrtan, i ako je svet osuđen da propadne, i ako su čak i Vilenjaci, besmrtni, mudri i prelepi, osuđeni da propadnu - i to da propadnu mnogo gore nego smrtnik - ako čak i bogovi imaju rok trajanja - ako čak ni Zapad Besmrtni i Blagoslovljeni nije večan - šta mi preostaje, onda?
Ne nada.
Možda poverenje.
Ne za tebe. Poverenje za nešto drugo, i za nekoga drugoga. Boga? Možda. Đavola? Može i to. Paralelne univerzume? Možda! Kako ne shvatate? Nije bitno šta.
Bitno je stati, i opstojati. I verovati da nije bilo uzalud. Čak i kad vam sve govori da jeste.
Ja sedim kraj vatre i mislim
na stvari što se zbiše, na cveće
livadsko i na leptire
u letima što ih nema više;
o žutom lišću i paučini;
jeseni davne ih nose,
sa jutarnjom maglom i srebrnim suncem
i vetrom svrh moje kose.
Ja sedim kraj vatre i mislim
o tome kakav će biti svet
kad dođe zima bez proleća
čiji ću ikad videti cvet.
Jer stvari kojih nisam video
toliko mnogo postoji:
svaka se šuma u svako proleće
u drugo zeleno boji.
Ja sedim kraj vatre i mislim,
davnih se ljudi mnoštvo jati,
i onih koji će videti svet
koji ja nikada neću znati.
Ali svo vreme dok sedim i mislim
na sve te davne časove,
očekujem stope što se vraćaju,
i da čujem kraj vrata glasove.
RIP Profesore. Neka ti je slava, tamo na Zapadu.
